(BLOG) Bojan Popović: Treneru, još jednom, hvala Vam za sve

Tokom karijere, ali i u životu, utrenirao sam sebe da malo stvari može da me poremeti i izbaci iz koloseka. Ne pamtim kada me je jedna vest tako pogodila, uzdrmala, tako da me telom prođe onaj čudan osećaj, neka jeza. Preminuo je Dušan Duda Ivković.

Šta može novo da se napiše o čoveku o čijoj karijeri i uspesima se već sve zna, a mnogo toga i o privatnom životu, njegovim interesovanjima van košarke. Čoveku koji uživa najveće poštovanje u celom svetu, ne samo košarkaškom. U to ste mogli da se uverite kada se pročula ova tragična vest. Čoveku koji je uticao na košarkaške karijere i živote mnogih ljudi. Čoveku, za koga smo svi očekivali da će živeti večno.

Njegova dva telefonska poziva definitivno su uticala na moju karijeru i moj život uopšte. Prvi se desio u leto 2005. godine. Duda tada potpisuje za novi klub, Dinamo Moskva, u kom još uvek nije uspostavio svoj sistem, a u koji je mogao da pozove koga god igrača je hteo. Ipak, on zove kapitena FMP-a. U tom trenutku, meni je to bilo nestvarno. Moj prvi klub van zemlje, život u inostranstvu, ali velikim delom zbog njega, najlepši i najlakši deo karijere.

Imao sam tu čast da budem jedan od retkih igrača koji su sa njim sarađivali u klubu i reprezentaciji. I ne samo to, u oba slučaja da osvojimo trofej, odnosno medalju. Drugi poziv se desio 13. jula 2009. godine u prepodnevnim satima. Naknadno sam uvršten na spisak reprezentacije za Evropsko prvenstvo u Poljskoj, jer se Vule Avdalović povredio i nije mogao da igra.

“Da li možeš da dodješ da nam pomogneš? Večeras je okupljanje u Ziri”.

“Naravno, samo imam problem zato što sam tek od skora počeo da treniram”.

“Samo ti dođi, lagano ćemo da krenemo. Ovi što pričaju kako treniraju i spremaju se, ma lažu svi”.

Svi znaju da je bio šmeker, mangup, ako tako mogu da kažem, zna se kakav je trener. Ali mnogi ne znaju da je jedan od retkih koji će da “napadne” i prvo iskritikuje starije i iskusnije igrače, nosioce ekipe, a poštedi mlađe i one koje imaju manju ulogu u timu. Govorio je da nosioci imaju najveća prava, ali da sa tim idu i najveće obaveze u ekipi.

Meni, koji sam bio neka “stara škola” u potpunosti je odgovarala njegova košarkaška filozofija, njegov temperament i mentalitet. Da, umeo je dobro da podvikne, pa čak i da razbije trenersku tablu i to je ono što ljudi vide na TV-u. Ali, ne vidi se kada na zagrevanju odvaja sa strane jednog po jednog igrača koji počinje utakmicu, da mu da poslednji savet, da ga podrži, ohrabri...

“Ti ćeš ovu utakmicu dobro da odigraš”, često je govorio. Šta mislite kako igrač može da se oseća nakon tih reči? Pred odlučujuće utakmice mnogi treneri standardno organizuju poslednje sastanke i video analize, šuterske treninge i takozvane “walk through”-ove. Pred finale tadašnjeg ULEB kupa 2005. godine Duda organizuje šetnju parkom i kafu pored jezera za celu ekipu. Pred polufinale sa Slovenijom 2009. godine pustio je da nam glumac Miloš Vlalukin održi zagrevanje, da nas malo zabavi i rastereti pred važan meč. Ovo su samo neki primeri njegove genijalnosti.

Bio je trener koji iskreno veruje igračima koje je izabrao. Koliko znam, nije se desilo da se otpusti igrač zato što je u lošoj formi. Igrače je uvek stavljao u prvi plan. Nije dozvoljavao da se na zajedničkim obrocima tokom priprema ili tokom sezone posluži prvo stručni štab pre igrača. Pitao ih je za mišljenje. Od sitnica koje igračima znače (npr. da li trening ili polazak na put da bude pre ili posle podne), do konsultacija sa igračima oko određenih taktičkih zamisli.

“Da li pratite fudbal?”, pitanje posle jednog treninga. Pomalo iznenađeno potvrdno klimamo glavom. “Ok, onda ćemo da pomerimo trening da možete da gledate finale Lige šampiona”. Sve ovo pišem jer trenera koji su spremi na takve “ustupke” igračima, nema mnogo. A, igrači to itekako znaju da cene i da vrate kad treba. Poštovao je i verovao svojim saradnicima u stručnom štabu.

Verovao je naravno i u mene tokom našeg boravka u Moskvi. Dodatno se angažovao oko mog oporavka nakon što sam doživeo jednu ozbiljniju povredu. Nakon oporavka od te povrede, u trenutku kada sam praktično bio spreman za povratak na teren, spremali smo se za put u Jerusalim, na prvi meč polufinala ULEB kupa protiv Hapoela.

“Hoćeš da ideš sa nama?”

“Naravno.”

U mojoj glavi to je zvučalo potpuno drugačije, mislio sam da se vraćam na teren. Duda je samo hteo da budem sa ekipom, na moju žalost kao 13. igrač. Nešto kasnije, nakon finala, osvojene titule i slavlja, u hodniku dvorane iza mene dobro poznati glas: “Bio si odličan. Nema veze to što nisi bio MVP”. Mislio je da me je to pogodilo. Za mene je bilo dovoljno samo to što je rekao.

Možda jedini put kada sam video da nije mogao da nađe prave reči, da kaže nešto igračima, bilo je na večeri posle te čuvene Slovenije 2009. godine. Verujem da je to bio jedan od retkih trenutaka kada je i on bio iznenađen svojim uspehom.

Jedno je sigurno i u tome se svi slažu. Košarkaški svet je izgubio mnogo, iako se još ranije oprostio od košarke. Našim ljudima će definitivno faliti njegovo karakteristično započinjanje priče sa “Vidi burazere...” ili “Slušaj lafe...”.

Iako sam u tekstu svugde pisao "Duda", vaspitanje i ogromno poštovanje prema njemu nikada mi nije dozvoljavalo da mu se tako i obratim. Za mene je uvek bio “trener”, najveći.

Treneru, još jednom, hvala Vam za sve.

Počivajte u miru.