Nije se predavao. Uprkos tome što nije imao sreće, nastavio je da igra igru koju voli. Njegova priča bi mogla da posluži kao primer mladim momcima koji dolaze. Trenutno je član rumunskog Temišvara, sa kojim je potpisao ugovor na godinu dana.
Lična karta Ime i prezime: Nikola Pešaković Datum i mesto rođenja: 16. april 1991. (Čačak, Jugoslavija) Visina: 193 centimetra Pozicija: Bek Klubovi: Borac (2009-2011, 2012, 2013/14, 2017/18), Partizan (2011-12), Vojvodina (2012/13), Nea Kifisia (2014/15), Igokea (2015-2017), Temišvar (2018-)
Kako Vam je u Temišvaru?
"Za sada je sve na najvišem mogućem nivou što se tiče organizacije u klubu. Dobro smo prihvaćeni, a boravak ovde mi ne pada teško jer imam još tri srpska saigrača, tako da je za sada sve kako treba. Grad je prelep, skockali smo dobru ekipu. Za sada sve funkcioniše odlično. Što bi se reklo, da ne ureknem."
Kako ste se odlučili na taj potez da odete u Rumuniju? Jeste li imali još neke ponude?
"Imao sam dobru sezonu u Borcu. I klupsku i individualnu. Bilo je par nekih ponuda, ali ništa konkretno. Mogu da kažem da u jednom trenutku nisam imao nijednu ponudu na stolu. Pričao sam sa Borcem i shvatili smo da nam se stavovi razilaze. Kasnije me je pozvao trener Miodrag Perišić, koji mi je rekao da ću imati minute i bitnu ulogu u timu. S obzirom da je ponuda stigla u drugoj polovini avgusta za taj potez sam se odlučio prilično lako. Neko će da pomisli da mi je karijera krenula silaznom putanjom, ali pričao sam sa nekim ljudima koji su mi rekli sve najlepše o zemlji i ligi. Tako da mislim da sam napravio pravi potez."
S obzirom da ste potpisali ugovor na godinu dana sa Temišvarom, možemo li Vas opet očekivati u Borcu naredne sezone?
"Borac je moj klub. Kad god sam imao neke pehove u karijeri oni su mi izlazili u susret. Kada bi u nekom klubu loše igrao oni bi me pozvali i pitali da li mi je potrebno negde da igram, da se čuje za mene... Prosto, volim Borac i Čačak tako da je sve moguće."
U jednoj izjavi ste pomenuli da je prošlogodišnji tim Borca najbolji za koji ste igrali u karijeri. Zbog čega?
"Zato što sam bio okružen Čačanima. Čak i igrači koji nisu odatle ponašali su se kao da jesu i sjajno su se aklimatizovali. Imali smo neverovatnu atmosferu u timu. Družili smo se i van terena, mnogo smo vremena provodili zajedno. Čak smo odlazili i po vikendicama, najviše kod kapitena Maline (Marka Marinovića prim. aut), pošto je on bio zadužen za te stvari (smeh). Sjajnoj atmosferi je doprinela i dobra igra na terenu. Jednostavno smo se međusobno kapirali, kao da smo 10 godina zajedno. Emotivno sam vezan za taj tim. To je bila definitivno najbolja godina u mojoj karijeri."
Kako gledate na prethodnu sezonu sa aspekta rezultata?
"To je teško pitanje. Svi pričaju da je to bila jedna od najuspešnijih sezona u poslednjih ko zna koliko godina, što i jeste istina. Igrali smo polufinale Superlige i Fajnal for ABA 2 lige. Parirali smo svim protivnicima i bili smo "in", što bi se reklo. Ali, tu je taj poraz od Krke, gde smo izgubili šansu da se plasiramo u ABA ligu. Tako da sezona jeste bila dobra, ali ostaje gorak ukus zbog tog neuspeha. Nismo imali ni sreće. Ilija Đoković se povredio pred Fajnal for, a mi nismo uspeli da se snađemo bez njega."
Rodmanke i batine"Kada sam bio klinac, otac mi je kupio bele Konvers "rodmanke" sa onim suncem sa strane. On je bio trener u jednom fudbalskom timu. Iako sam već počeo da treniram košarku hteo sam da pređem na fudbal. Kada smo se jednom vraćali kući bio sam nešto nervozan i počeo sam da šutiram sve živo i da cepam nove patike. Otac mi je rekao da ćemo da „pričamo“ kada stignemo kući. Kada smo stigli on je izvukao kaiš, pa sam dobio najveće batine u životu (smeh). "Ti ćeš da treniraš fudbal. Treniraš gospodski sport, u sali, a ti hoćeš da se na fudbalu prljaš po ceo dan", rekao mi je tada. Hvala mu što me je pretukao, inače sada verovatno ne bih bio košarkaš. Hvala i baba Brani, koja mi je od drveta pravila koš i koja me je vodila na treninge i na basket. Eto, te dve ličnosti su me usmerile ka košarci."
Kakva je bila atmosfera u timu posle tog poraza od Krke?
"Bilo je emotivno. Potpuno smo se ispraznili nakon toga. To je ružna strana sporta. Kada smo ušli u svlačionicu svi smo samo sedeli. Dosta nas je plakalo. Dali smo sve od sebe, ali nije bilo dovoljno. To nam je bio prvi poraz kod kuće, pa smo svi bili šokirani. Niko nije to očekivao. Bila je puna hala, imali smo sjajan vetar u leđa. I ništa nije vredelo. Zaista ružan osećaj, ne bih voleo da mi se to ikada više ponovi."
Zanimljivo je da najbolju košarku igrate u Borcu. Da li to ima veze sa tim što ste kod kuće?
"Zanimljivo je i to da je meni u Borcu trener uvek bio Raško Bojić. On me najbolje poznaje kao igrača, zna šta može da očekuje od mene i uvek mi daje svu slobodu u igri. Zbog toga se i ja osećam opuštenije. Kada pogrešim znam da ću i dalje ostati u igri i da ću doprineti na neki način već u sledećem napadu. Takođe i publika voli Čačane, pa se samim tim i lepo osećaš i imaš više samopouzdanje. U ostalim klubovima uglavnom sam bio rezervna opcija na poziciji beka, a tu ne smeš da napraviš grešku da te ne bi zamenili. Kada si pod takvim pritiskom to ume da te stegne i da ti odmogne da pokažeš šta stvarno umeš. Iskreno, voleo bih da se to promeni. Voleo bih da pokažem da mogu da igram i u Rumuniji, a ne da sam samo igrač za Čačak i Borac."
Da se vratimo na početak Vaše karijere. Zašto i kako ste počeli da se bavite košarkom?
"Košarku sam počeo da treniram sa nekih sedam godina. Odrastao sam pored hale Borca. Porodična kuća nam je od nje udaljena bukvalno 30 metara. Sa prozora sam mogao da je vidim. Sećam se kao da je juče bilo. Prišao mi je brat koji je išao na trening, pa me je pozvao sa njim da počnem da treniram košarku. Probao sam, dopalo mi se i ubrzo sam počeo ozbiljnije da treniram."
Da li ste imali neke prepreke u tom periodu? Bavljenje košarkom u tom uzrastu ume da bude turbulentno.
"Kada sam bio mali postojalo je pravilo da ne možeš da upišeš košarku ako nisi krenuo u školu. Imao sam šest i po godina, pa je bilo malo problema pri upisu. Ipak, uspeli su da ih ubede, u stilu: "Bolje da dolazi u halu nego da sedi sam kod kuće". Tako da je to bila prva prepreka. Takođe, jedne godine je Borac rasformirao mlađe kategorije zbog teške situacije u klubu. Usledila je pauza sa košarkom, a onda sam prešao u tadašnji YU-32. Kasnije se Borac ponovo okupio, pa sam se na poziv trenera Miroslava Milića vratio tamo."
Pošto ste iz Čačka, ne možemo da Vas ne pitamo o pranju ruku u Moravi. Jeste li nekada stvarno oprali ruke u toj reci?
"(smeh) Svaki Čačanin zna tu priču. Sećam se da smo jednom igrali basket na terenu blizu reke i da sam posle toga sa najboljim drugom otišao da operemo ruke, pa smo šutirali iz svih pozicija. Bilo je kao ne možemo da promašimo. Isto tako, kada dođe neki šuterski trening ako počnemo da promašujemo zezali smo se između sebe da smo u Moravi prali noge, a ne ruke (smeh). Stvarno, svi Čačani imaju dobru ruku. Mi dosta pažnje posvećujemo šutu i sigurno smo najbolji u Srbiji u tome. Čak i neki igrači sa strane kada dođu u Čačak iz njega izađu kao dobri šuteri."
Savet mladim igračima"Veliki broj trenera tera košarkaše da igraju preko granice bola, a oni često daju i više nego što bi mogli u tom trenutku. Nije čudno što nakon toga dolaze povrede. Moj savet mladim igračima je da bi trebalo da slušaju svoje telo."
Veoma mladi ste stupili u prvi tim Borca i postali njegov najbolji igrač. Skrenuli ste pažnju na sebe, pa je usledio poziv Partizana. Kako je izgledao taj transfer?
"Sećam se da su mi pred početak sezone prišli predsednik Radmilo Mišović i trener Raško Bojić i rekli da od mene očekuju da nosim igru Borca. Nije mi bilo svejedno, moram da priznam. Bio sam klinac i nisam imao pojma šta tačno očekuju od mene. Tog leta sam se baš dobro pripremio, dobro sam trenirao, što se isplatilo odmah. Imao sam neke ludačke brojke, pa je odjednom počela ta priča oko Partizana. U jednom trenutku nisam ni verovao da se to dešava. Ja klinja, igram u Borcu iz ljubavi, ne razmišljam ni o čemu drugom. U jednom trenutku me je pozvao menadžer i rekao mi da me Partizan želi. Bukvalno pred kraj sezone. Prvo što mi je prošlo kroz glavu je bilo: "Uh, čoveče". Nisam ni tada verovao. Pitao sam ga da li me zeza, na šta mi je on odgovorio da je to sigurna stvar. "Superligu nastavljaš u Partizanu", rekao mi je. Sve se dogodilo munjevito brzo. Posle pet dana sam već imao potpisan ugovor i svlačionicu sam delio sa Perom Božićem, Dušanom Kecmanom, Draganom Milosavljevićem, Vladimirom Lučićem, Janom Veselim, Bogdanom Bogdanovićem... Bio sam u šoku. Do juče sam ih gledao u Evroligi na TV-u, a postao sam njihov saigrač. Tresao sam se od sreće."
Kakav je bio osećaj kada ste odigrali prvu utakmicu za Partizan?
"Tačno se sećam, igrali smo protiv Metalca u "Pioniru". Šta da kažem. Bio sam šokiran. Ulazim na teren, a hala bila odlično popunjena. Noge su mi se odsekle. Odigrao sam solidno. Zbog treme sam pravio neke glupe faulove, što je valjda i normalno kada si neiskusan."
A, onda povreda...
"To je bio definitivno najteži trenutak u mojoj karijeri. Sve je bilo lepo, dobro sam se snašao u novom timu... Na jednom treningu smo igrali "pet na pet" i tada sam osetio nelagodnost u kolenu. Nisam osećao neki bol, pa sam odlučio da igram utakmicu protiv OKK Beograda. Tada sam loše doskočio na levu nogu i pokidao sam prednji ukršteni ligament. Ceo svet mi se srušio. Tek sam došao u Partizan i povredim se na tako glup način, bez ikakvog kontakta. Svi u klubu su tada bili uz mene. Čitav oporavak sam odradio u Partizanu. Kada sam se oporavio u klub je došao Duško Vujošević, kod koga jednostavno nisam imao prostora da igram. Procenili su da nisam dovoljno spreman za Partizan, pa smo raskinuli ugovor."
Kada ste dolazili u Partizan šta su u klubu očekivali od Vas?
"Partizan jeste mene doveo pred Superligu kao pojačanje, ali ja sam u tom trenutku bio više zalog za budućnost. Partizan je imao tada strašan tim i bio je jak na bekovskim pozicijama. Trener Vlada Jovanović je od mene tražio samo da naporno treniram. Tako je i bilo. Treninzi su bili dva puta dnevno, prvo od 10 do dva popodne, pa uveče od šest do osam. Samo je trebalo da se borim za svoju minutažu. Niko mi ništa nije obećavao. Očekivali su dosta od mene, a da nije bilo te povrede mislim da bih se dokazao i ostao u Partizanu. Ali, šta da se radi. Život ide dalje."
Da li mislite da je Partizan mogao malo više da Vas sačeka posle povrede?
"Znate kako, sa jedne strane razumem ljude iz Partizana što su se odlučili da raskinu ugovor sa mnom. Sa druge strane, mnogo mi je žao što nisam dobio šansu. Iskreno, mislim da bih mogao da budem dovoljno dobar da "skupljam minute". Što bolje igraš duže ćeš igrati. Da bi dobio minute trebalo bi jako da treniraš. Mislim da sam bio u stanju da zaslužim te minute u Partizanu. Oni su se odlučili da ne dobijem šansu, što sam ja prihvatio i nastavio dalje."
Kada ste dolazili u Partizan o Vama se pisalo kao o nasledniku Dragana Kićanovića i Radmila Mišovića. Kako je to uticalo na Vas?
"Bila je 2011. godina kada sam dolazio u Partizan, pa tada nije bilo mnogo društvenih mreža gde može da se pročita svašta. Iskreno, nisam ljubitelj čitanja novina. Nisam imao neko opterećenje, jer nisam ni imao informaciju da su to ljudi pričali. Ali, da sam znao verovatno bi to bilo veliki teret. I mnogo veći igrači od mene nisu se pokazali kao njihovi naslednici, tako da..."
Da li se ikada zapitate kako bi Vaša karijera izgledala da se niste povredili?
"Kada sam bio mlađi, posle operacije i dok sam igrao u Vojvodini i Borcu, dosta sam se puta to zapitao. Da li bi tada igrao u Borcu ili negde po Evropi? Kada si mlad imaš najveća očekivanja od sebe. Verovatno bih imao bolju karijeru da se to nije desilo. Nemojte pogrešno da me razumete, i sada sam zadovoljan svojom karijerom. Samo, nemoguće je da se ne zapitate "šta bi bilo kad bi bilo"."
Možete li sa nama da podelite kako ste se osećali na terenu nakon povrede? Da li je bilo nekog straha?
"Bilo mi je stvarno teško, pre svega psihički. Odigrao sam dva meseca za Borac i plašio sam se da uđem u kontakt, da promenim pravac, da skočim sa povređene noge... Stvarno očajan osećaj. Plašio sam se svega u tom periodu. Kada sam otišao u Vojvodinu sve je bilo dobro, mada sam i tamo imao malo psihičkih problema, jer sam tek izašao iz povrede, bio sam u Partizanu, nezadovoljan što nisam ostao tamo, što nisam dobio šansu, morao sam ponovo da se dokazujem, ne ide sve kako bi trebalo..."
Usledio je prvi inostrani angažman. Prešli ste u grčku Nea Kifisiju.
"Klub je relativno mlad. Osnovan je 1996. godine i od tada je iz pete stigao u prvu Grčku ligu na čelu sa trenerom Ilijasom Papateodoruom, koji je sada u PAOK-u. Bilo je baš lepo iskustvo. Prvi put sam se u životu odvojio od roditelja, devojke, društva... S obzirom da je Uroš Duvnjak tamo bio starosedelac, bilo mi je mnogo lakše da se naviknem. Košarka tamo je dosta drugačija. Mnogo je sporija, pa sam je zato nazvao "struganje drva". Igra se dosta taktički. Ako mene pitate, nije to dobra liga za mladog igrača. Imao sam solidnu sezonu, bio sam rezervna opcija, pa i nisam mogao mnogo da pružim. Ali, Grčka kao zemlja i Atina kao grad su me oduševili, pa sam uživao živeći tamo."
Tamo ste Igrali sa sinom Patrika Juinga.
"On je bio tamo kratko, neka dva meseca. Nije se snašao baš najbolje. Zanimljiv je on lik. Dosta liči na oca fizički. Ostao mi je u sećanju kao momak koji je uvek nasmejan i koji se šali na sopstveni račun. Pitali smo ga nekoliko puta kako je biti sin NBA zvezde. Rekao nam je da je ponekad dobro, a ponekad loše. Mnogi misle da je on neke stvari uradio zbog slavnog oca, a to jednostavno nije tačno."
Nakon toga ste prvi put u karijeri bili u prilici da igrate ABA ligu. Prešli ste u Igokeu.
"Klub je bio istrajan u nameri da me dovede i poslao je vrlo konkretnu ponudu. Trener je bio Željko Lukajić, koji je tokom sezone maltene sastavljao tim. Nismo zajedno prošli pripreme, pa smo možda zbog toga loše igrali. Kasnije je umesto njega došao Dragan Bajić i od tada smo počeli da igramo mnogo bolje i pobegli smo iz zone ispadanja."
Nažalost, i tamo ste doživeli povredu.
"Tačno se sećam utakmice. Igrali smo protiv Cibone. U jednom napadu sam šutnuo trojku i odmah potrčao da se vratim u odbranu. Tada me je s leđa gurnuo Ante Žižić i koleno mi je otišlo u stranu. Ispostavilo se da mi je opet nastradao prednji ukršteni ligament."
Kako ste se tada osećali?
"Kada sam osetio kako me je koleno preseklo prva misao mi je bila da batalim košarku. Nisam mogao više. To je to. Sledi operacija, tačno sam znao šta me čeka. Psihički sam bio izmoren. Otišao sam na snimanje, čitava procedura oporavka je ponovo počela."
Ipak, niste prekinuli da se bavite košarkom.
"Pa dobro, to je bila moja prva reakcija. Nisam ozbiljno mislio. Ali stvarno, taman sam počeo dobro da igram. Lepo sam se osećao na terenu i povredim se kada je utakmica već bila gotova. Razmislio sam dobro tada. Košarka mi je dala sve, od prijatelja do lepih iskustava. Uz podršku supruge, porodice i prijatelja sam uspeo da preguram i tu povredu. Oporavak je zbog toga baš kratko trajao. I ja sam se iznenadio da sam psihički ostao dobro."
Tada je klub odlučio da te sačeka i da ti pruži šansu.
"Kada sam se oporavio Igor Dodik me je pozvao i rekao da me želi još jednu sezonu. Zbog toga ovom prilikom želim da se zahvalim i njemu i Igokei na ukazanoj šansi. Da nije bilo njih stvarno ne znam gde bih posle povrede igrao. Odradio sam tu sezonu do kraja, uzeli smo Kup i Prvenstvo, bili smo peti u ABA ligi... Tako da je sve ispalo kako treba."
Kakvi su Vam planovi za budućnost?
"Ne volim da planiram budućnost. Fokusiran sam na sadašnjost, odnosno na Temišvar. Želim da imamo dobru sezonu, da ostvarimo naše ciljeve, da igram što bolje... Što je najvažnije, želim da budem zdrav."
Da li možete sebe da zamislite u trenerskoj ulozi?
"Razmišljao sam dosta o tome. Trenutno studiram Tehnički fakultet u Čačku, pa kada ga završim voleo bih da upišem Trenersku školu u Beogradu. Kada bih počinjao kao trener najviše bih voleo da radim sa decom, u nekoj školi košarke. Mislim da se tu najviše nauče košarkaški elementi. Mislim da bih svojim iskustvom znao da im pokažem neke cake."
Kada biste morali nekoga da izaberete - Kićanović ili Mišović?
"Teško pitanje (smeh). Možda bih pre izabrao Kićanovića. Zbog brkova, pošto sam ih i ja nosio. Mišovića bih izabrao zbog broja 11. Zbog toga i nosim taj broj. Sada u Temišvaru nosim broj dva, jer zbir dva broja koja inače nosim daju taj rezultat (smeh)."
Za kraj, da li imate neku poruku za Čačane?
"Prvo bih pozdravio čitaoce "MVP portala". Bilo mi je zadovoljstvo da pričam sa vama i hvala što ste me se setili. Bilo je puno pitanja koje nisam očekivao, pa mi je zbog toga puno srce. Kada su Čačani u pitanju, neka nastave da prate Borac i da ga bodre. Gde smo mi zastali prošle godine da oni nastave ove. Prva ABA liga nije daleko. Neka nastave da pune dvoranu", zaključio je Pešaković.
(foto: ABA League)
