"Počeo sam da treniram kada sam krenuo u osnovnu školu. Ne postoji neka opširna priča o tome. Sve se dogodilo prirodno i spontano. Moji roditelji su trenirali košarku, bio sam viši od svojih vršnjaka i bilo je nekako prirodno da krenem sa treninzima. Možda je jedino interesantno što nisam trenirao nijedan drugi sport pre toga. Roditelji generalno svoju decu upisuju na skoro sve moguće sportove, da budu što aktivniji i da isprobaju gde se najbolje snalaze. Ja sam pogodio iz prve sa košarkom", počeo je razgovor za "MVP portal" krilni centar i potom evocirao uspomene na svoje prve korake u novosadskom Kadetu.
"Imao sam tu sreću što sam u Kadetu svih osam godina, koliko sam tamo proveo, imao jednog trenera. Tamo sam zavoleo košarku, stekao prijatelje za ceo život i odlučio se da košarka bude moj poziv. Tamo sam imao i uslove da prerastem sredinu koja je tada bila škola košarke."
Zatim je usledila selidba u Vršac.
"Prvi put se odvajaš od roditelja, drugara, škole i odlaziš u nepoznato. Na sreću, Vršac nije daleko od Novog Sada, pa sam često mogao da dolazim kući. Opet, nije to to. Bio sam u situaciji da započnem neki novi život. Samostalni život sa samo 16 godina. Počeo sam i da zarađujem neki svoj prvi dinar od stipendija, pa onda možeš sebi nešto da kupiš... Generalno, to iskustvo je imalo i lepe i ružne strane. Hemofarm je bio sjajno mesto za razvoj mladih igrača, imali smo sve što nam je bilo potrebno, što je u velikoj meri olakšalo to prvo odvajanje od kuće."
Ko Vam je pomogao da se snađete u Vršcu?
"Moj dolazak u Vršac se poklopio sa dolaskom Žarka Vučurovića, čoveka koji je na mene ostavio najdublji trag od svih trenera sa kojima sam radio. Nemam nijednu lošu reč za njega. Niti ja, niti bilo ko drugi. To je čovek koji je sjajan košarkaški radnik, ima potpuno drugačije viđenje košarke i rada sa mladim igračima od ostalih trenera i na sve to i sjajan čovek i sjajan pedagog. Bukvalno nam je svima bio kao drugi otac, jer smo mi svi bili relativno mladi kada smo otišli od kuće i počeli da živimo sami. On se postavio kao naš roditelj. Bio nam je na raspolaganju kad god je to bilo potrebno i zaista mislim da sam imao sreće što sam u mlađim kategorijama imao prilike da radim sa trenerom kao što je on. Naravno, samim svojim dolaskom je okupio sjajne igrače oko sebe, koji su u tom trenutku predstavljali budućnost srpske košarke. Zaista smo imali lepu ekipicu, koja je na kraju osvojila titulu prvaka Srbije. Ipak, ono što je mnogo bitnije od te juniorske titule je to što smo nas 12, koji smo tamo igrali, maltene svi ostali u košarci i nastavili njome da se bavimo, što je i Žare više puta napomenuo. Naravno, nismo svi mogli da dođemo do evroligaškog nivoa, ali svi smo ostali u košarci i ostali da igramo profesionalno. To je njegov najveći uspeh, veći od svih titula koje smo osvojili."
Koji je najbolji savet koji ste dobili od njega?
"To je teško pitanje. Možda bih mogao da kažem šta je na mene ostavilo najveći utisak. Za dve godine, koliko smo radili zajedno, shvatio sam da je dovoljno da shvatite kako on razmišlja i da vam on na taj način otvara neke nove vidike. Uči vas svojim primerom. Kada odete kod njega na trening niste tamo samo da biste ga odradili. Mi smo tamo uživali. Nijedan trening nam nije bio maltretiranje. On svemu tome pristupa sa mnogo entuzijazma i energije. Na svaki trening smo odlazili jedva čekajući da čujemo nešto novo. Takođe, nikada na nas nije stavljao pritisak rezultata, što mislim da je u mlađim kategorijama pogubno. Ono što je njega zanimalo je da uživamo u tome što radimo."
Kada su mladi igrači dobili šansu Hemofarm je već počeo da se osipa...
"Sreća u nesreći je što smo zbog tog nekog sporednog faktora mi dobili šansu. Igrali smo u vrlo jakoj I kvalitetnoj ABA ligi one sezone kada se Makabi takmičio. Tada je konkurencija bila veoma jaka."
Vaša prva utakmica za seniorski tim Hemofarma je bila sezonu pre toga. Šansu ste dobili protiv Bešiktaša, ali Alen Ajverson tada nije bio u sastavu. Da li Vam je bilo žao zbog toga?
"Sve se to događalo dok smo mi još nastupali u Juniorskoj ligi, pa se ponekad dešavalo da neko od nas uskoči u prvi tim. Sećam se te utakmice. Košarkaška publika u Vršcu je polako počela da se povlači i atmosfera na utakmicama Hemofarma nije bila za pohvalu. Hala je bila poluprazna, što je bilo posledica nešto slabijih rezultata. Uglavnom, sećam se da su mene tada ljudi iz Novog Sada zvali za karte kako bi došli da gledaju Ajversona. Hala je bila krcata. Ne pamtim kada je bila takva. Jedino kada sam sa Zvezdom igrao protiv Efesa u “Milenijumu”. I tako, pet ili šest hiljada ljudi u hali čeka Ajversona, a on se ne pojavljuje (smeh). Izgleda da mu se baš nije dolazilo, tako da smo i publika i mi bili uskraćeni za meč protiv njega. Naravno da mi je žao što je bilo tako. Potajno sam se nadao da ćemo se bar rukovati pre utakmice."
Ono što je skrenulo pažnju na Vas je bila fantastična partija u Železniku protiv FMP-a. Imali ste 25 poena, 19 skokova i bili ste MVP kola u Košarkaškoj ligi Srbije. Siguran sam da pamtite tu partiju.
"Kada se završila Jadranska liga u toku sezone je, kao što sam rekao, klub napustilo dosta igrača, uključujući i trenera Željka Lukajića. Došao je Nebojša Bogavac, a mi smo u tu Superligu Srbije ušli sa prilično izmenjenim sastavom i sa malim ambicijama. Uostalom, nije se znalo ni šta će se desiti sa klubom u sledećoj sezoni. Epilog svega je da smo bili poslednji na tabeli. Ipak, mi smo dobili malo više prostora. Lično sam imao nekoliko zapaženih partija uključujući i tu u Železniku. Mislio sam kad smo već u takvoj situaciji da se ne borimo ni za šta i kada smo shvatili koliko je sati, igrali smo rasterećeni i jedva smo čekali da se ta sezona završi. Ja sam uspeo da odigram dobro i tim partijama sam možda i preporučio sebe Crvenoj zvezdi."
Kakav je bio osećaj kada su Vam saopštili da se klub gasi? Da li je to uticalo na vaše treninge i angažovanost?
"Mi to nismo osećali na način na koji su stariji igrači, koji su nekoliko godina pre toga proživljavali znatno bolje dane sa Hemofarmom. Dugo godina su bili druga ekipa u Srbiji, odmah iza Partizana. Mislim da je to više pogađalo njih nego nas. Klinci k'o klinci. Na nama je bilo da treniramo i toga stvarno nije izostajalo. O tome se vodilo računa. Mi nismo razmišljali o tome da li smo primili plate ili da li one kasne. Ono što smo uspeli jeste da izvučemo dobro iz cele te situacije, ugrabili priliku koja nam se ponudila i mislim da smo izvukli maksimum iz te veoma teške sezone Hemofarma. Bar mi mlađi na individualnom planu."
Osvrnimo se malo na Vašu karijeru u Zvezdi. Šta je ono što Vam je davalo snagu da pobeđujete ekipe kao što su CSKA, Fenerbahče i ostali velikani?
"Ono što je bilo više izraženo kod nas nego u drugim ekipama su posvećenost igrača i želja da se igrač podredi ekipi, timskom nastupu i rezultatima. Niko od nas nije stavljao svoje individualne brojke ispred onoga što će tim pružiti. U svakom trenutku se znalo ko šta radi. Iz svakog igrača je bio izvučen maksimum i svako od nas je radio ono što zna. Primera radi, ti znaš da dodaješ pa ćeš da dodaješ. Ako znaš da šutiraš to ćeš i da radiš. Ovo sve zvuči jednostavno, a možda i glupo, ali je zaista tako. Napravljena je hijerarhija da se tačno zna ko šta radi i kada. Svi smo u tom trenutku znali za to i niko takvu stvar nije dovodio u pitanje i stavljao sebe ispred ekipe. Dejo (Dejan Radonjić prim. aut) je mnogo puta napominjao da u ekipi nema heroja. Sve što je trebalo da se uradi je da svako da malo od onoga što može i onda ćemo mi svi zajedno da izgledamo dobro. I bilo je dobro, naročito u mojoj poslednjoj sezoni u Zvezdi, kada su zabeležene te najveće pobede. Jednostavno, vrlo su retki bili momenti kada ekipa nije bila mentalno jaka ili da je izgledala da je na terenu izgubila konce."
Kada već pominjemo velike utakmice ne možemo da se ne prisetimo kako je Zvezdi malo falilo da pobedi CSKA u četvrtfinalu Evrolige u Moskvi. Stefan Jović se tada okliznuo u odlučujućem napadu, pa je propuštena velika prilika. Kakav je osećaj bio posle tog meča?
"Kakav osećaj može da bude posle takve utakmice. Jednostavno vam je krivo. Znaš da si na posed od pobede nad CSKA u Moskvi. Ne znam koliko je ekipa uspelo da slavi tamo. Ne kažem da bi to mnogo promenilo krajnji ishod te serije, ali bilo bi lepo da smo imali dva meča pred našom publikom. Mislim, ko zna. Tada nam je malo ko davao šanse da uđemo u TOP 16, a mi smo došli do četvrtfinala. Verovatno se očekivalo da budemo "topovska hrana" protiv CSKA, ali mi smo pružili više nego dostojan otpor u sve tri utakmice, iako smo bili poraženi. Iskreno, čisto sumnjam da bismo otišli na Fajnal for i da smo dobili tu drugu utakmicu, ali bilo bi lepo da smo još malo "zabiberili" situaciju."
Kakva je bila atmosfera u svlačionici nakon tako tesnog poraza?
"Znate kako, mi smo uživali u tim mečevima. Učinili smo veliku stvar plasmanom u četvrtfinale. Jedina ekipa koja je imala pritisak je bila CSKA. Možda bi bolje pitanje bilo kako bi se oni osećali da su izgubili tu utakmicu. Mi nismo imali šta da izgubimo. Naravno, bilo nam je krivo, jer kada već dođeš u situaciju da možeš da pobediš bude ti više žao, ali nije bilo nekog preteranog tugovanja. Ti mečevi su bili za nas, za našu dušu, da odigramo protiv možda najbolje ekipe u Evropi. Nije bilo razloga da tugujemo."
Da li ste komunicirali sa Milošem Teodosićem tokom te serije?
"Ništa naročito. Videlo se po njemu na tim, ali i na drugim utakmicama da mu prija da igra protiv Zvezde. Njegovo navijačko opredeljenje je poznato, pa se videlo da je uživao (smeh)."
Kao dosta mladi ste postali kapiten Zvezde. Kako je došlo do toga? Da li ste to očekivali, kako su Vam to saopštili i kako ste se osećali?
"Kako je došlo do toga? To bi možda bilo bolje pitanje za Deju. Odlaskom Marka Simonovića iz kluba kapitenska pozicija je ostala upražnjena. Sećam se da sam tada bio na pripremama sa reprezentacijom na Kopaoniku i tamo se zadesio trener Radonjić. Naravno, našli smo se u nekom lokalu i razgovarali o svemu. U jednom trenutku, ne sećam se šta sam rekao, on mi je ukazao da tako ne bi trebalo da govori budući kapiten Crvene zvezde. U prvom trenutku to nisam ozbiljno shvatio. Samo sam se nasmejao, ništa ga više nisam pitao. Sledeće što znam je da je pred novinarima saopštio da sam ja novi kapiten Zvezde. I to sve dok sam ja i dalje bio na pripremama sa reprezentacijom. Verovali ili ne, nekog detaljnijeg razgovora oko toga između njega i mene nije bilo. On je to meni provukao kroz neku priču i kroz šalu. Nikada nismo konkretno pričali o tome. Mogu da kažem da je to za mene pomalo bio šok. Prosto nisam očekivao da će se to desiti. Kada sam se vratio u klub tek smo tada razgovarali i tada mi je rekao šta se očekuje od mene i kolika je to čast."
Pa, koja su bila Vaša zaduženja kao kapitena Zvezde?
"Vidite, ja sam u tom trenutku i dalje bio jedan od mlađih u timu. Nije se očekivalo da ja sada zavodim red u svlačionici ili da lupam ćuške starijim saigračima. Trebalo je da budem primer ponašanjem, vrednim radom i da sve dobre stvari kreću od mene. Da ni u jednom trenutku ne bih smeo da imam negativan uticaj na ekipu. Puno puta mi je bilo naglašavano da nije bitno kako igram. Da iako igram loše da to ne sme da se negativno odrazi na tim. Trebalo je da budem najpozitivniji, da najnapornije treniram, da najviše bodrim saigrače i kada je dobro i kada je loše… Eto, to su bili jedini zahtevi koje je trebalo da ispunim."
Kako ste se nosili sa tim?
"Koliko god da zvuči lako, zaista nije uvek lako ostati pozitivan i bodriti saigrače. Svako od nas ima neke svoje teške trenutke, kada možda ne ide sve po planu, a ti bi u tim situacijama trebalo da se izdigneš iz situacije i da to prikriješ."
Lična karta Ime i prezime: Luka Mitrović Datum i mesto rođenja: 21. mart 1993. (Novi Sad, Jugoslavija) Visina: 206 centimetara Pozicija: krilni centar Draft: 60. pik 2015. (Filadelfija) Klubovi: Hemofarm (2011/12), Crvena zvezda (2012-2017), Brose Bamberg (2017/18) Klupski uspesi: tri puta šampion ABA lige (2015, 2016, 2017), tri puta šampion Srbije (2015, 2016, 2017), četiri puta pobednik Kupa Radivoja Koraća (2013, 2014, 2015, 2017) Uspesi sa reprezentacijom: bronzana medalja na U16 Evropskom prvenstvu (2009), srebrna medalja na U18 Evropskom prvenstvu (2011), srebrna medalja na U19 Svetskom prvenstvu (2011)
Veliki broj navijača Crvene zvezde i dalje Vas doživljava kao kapitena. Koliko Vam to znači?
"To je nešto što je lepše i što mi više znači od činjenice da sam bio kapiten. Mnogo je lepši osećaj kada te ljudi vole nego da pored tvog imena stoji slovo "c" (smeh). Pa čak i kada više nisi u timu. Stvarno je lepo kada imaš osećaj pripadnosti I da te nisu zaboravili. To je nešto posebno."
Kada ste napustili Zvezdu nastala je polemika o tome ko bi trebalo da Vas nasledi. U uži izbor su ušli Branko Lazić i Marko Simonović. Kako ste Vi gledali na to?
"Čak i kada nije imao zvanje kapitena Laza je obavljao tu ulogu svojim primerom, zalaganjem, autoritetom u svlačionici… Laza je zaista bio kapiten bez kapitenske trake. Čovek je sve vreme radio kapitenski posao i za mene nije bilo nikakve sumnje ko će da me nasledi."
Kako Vam se čini današnja Crvena zvezda?
"Posle duže vremena Zvezda igra u Evrokupu, što je donelo nešto drugačiju atmosferu oko košarkaškog kluba. Meni se to iskreno ne sviđa, jer su dvorane poluprazne. Kada je ekipa u pitanju ona izgleda veoma dobro. Dominira u ABA ligi, što je najbitnije. Vidi se da na nju nisu ostavili traga ovi pomalo neočekivani porazi u Evrokupu. Verovatno to takmičenje nije prioritet kao što je bila Evroliga, naročito u ovoj prvoj fazi. Mislim da Zvezda ne mora da dobija protivnike sa preko 20 razlike u Evrokupu sve dok se to ne odražava na ABA ligu. Mislim da će Zvezda proći grupu, nije bitno sa koje pozicije. Sviđa mi se kako reaguje posle poraza. Želim joj svu sreću i da se sledeće godine vrati u Evroligu."
Da li planirate da se jednog dana vratite u Zvezdu? Možda već u tekućoj sezoni?
"Takve stvari se ne planiraju. Mnogo faktora utiče na to i mnogo stvari mora da se poklopi da bi se to izvelo. Zvezda nije autobuska stanica da može svako da dođe i da ode kad on to poželi. Zvezda će mi uvek biti na posebnom mestu i posmatraću je drugačije u odnosu na ostale klubove. Ali, u ovom trenutku nemam planove ni za jedan klub, tako ni za Crvenu zvezdu."
Sa Malog Kalemegdana ste otišli u Bamberg, što je bio Vaš prvi inostrani angažman u karijeri.
"Pre nego što se pojavila priča oko Bamberga odlučio sam da je vreme da odem iz Zvezde i da probam nešto drugo. Tamo sam bio pet godina i osvojio mnogo trofeja. Želeo sam da probam nešto drugo. Bamberg se u međuvremenu pojavio kao opcija. Evroligaški klub, kvalitetan. To je bio odličan potez, ali, nažalost, desila se ta povreda u ranoj fazi sezone, pa se epizoda tamo nije završila kako sam želeo. Sezonu sam nekako uspeo da završim, iako se nisam potpuno oporavio."
U Nemačkoj Vam je trener bio Andrea Trinkijeri. Možete li da nam kažete nešto više o njemu? Da li Vas je iznenadio njegov dolazak u Partizan?
"Pravo da vam kažem, bio sam iznenađen. Zaista nikada nisam pomislio da bi on mogao da dođe u srpsku košarku. Trinkijeri je sjajan trener. Žao mi je što zbog povrede nismo imali prilike još malo da sarađujemo i da naša saradnja bude uspešnija. Generalno, mislim da je on sjajno rešenje za Partizan. Košarkaški gledano, on je u samom vrhu posla kojim se bavi. Mnogo obraća pažnju na detalje i sitnice, što je nešto sa čim se nikada ranije nisam susretao. Imao je odlične rezultate u Bambergu i ostao je istrajan u nameri da nametne svoj sistem i na ekipu koja je došla prošle sezone. Ekipa nije mogla da se uklopi u njegove zamisli, a on se nije mnogo prilagođavao novim igračima, pa se završilo kako se završilo."
Da se osvrnemo i na Vašu epizodu u NBA ligi. Bili ste izabrani kao 60. pik na Draftu od strane Filadelfije, da biste nešto kasnije bili trejdovani u Sakramento.
"Iskreno, nikada o NBA ligi nisam razmišljao kao o nekoj realnosti i mestu gde vidim sebe. Naravno, izuzetno mi je drago što sam izabran, ipak je to privilegija i velika stvar za CV, što bi se reklo. Ali, posle dve povrede koje sam doživeo mislim da je NBA za mene druga dimenzija. Jedno leto sam proveo u Sakramentu trenirajući u ekipi. Tamo sam otišao više da bih imao jedno dobro, radno leto nakon povrede, a ne da bih se nametnuo. Ljudi su mi izašli u susret, na sreću. Uslovi koji oni tamo imaju su mnogo bolji nego ovde, što sam iskoristio da radim na sebi."
Da li ste i dalje u kontaktu sa ljudima iz Sakramenta?
"Ne. Čak i ranije ti kontakti nisu bili mnogo česti. Nikada nisu bili na tom nivou da smo svakodnevno razgovarali. Nije bilo ni nekog povoda za komunikaciju."
Gde ste bili u noći kada su Vas draftovali?
"Mislim da sam izašao u grad sa društvom. S obzirom da sam bio poslednji draftovan tada je već bilo oko pola šest ujutru. Tada sam već bio kod kuće, pa sam na nekom strimu pustio prenos koji je kasnio otprilike 15 minuta, tako da su meni drugi javili da sam draftovan pre nego što sam video da se to dogodilo (smeh)."
Kako ste reagovali?
"Pa, već sam se bio pomirio da neću biti izabran. Svi klubovi sa kojima sam radio pre-draft intervjue su se već odlučili za neke druge igrače. Bio sam ubeđen da me neće draftovati, tako da sam se iznenadio. Lep je to osećaj. Počele su da mi stižu čestitke od raznih ljudi iz košarkaškog sveta, što je svakako prijalo. Iako činjenica što sam izabran ne menja mnogo u mojoj karijeri to je stvar ličnog zadovoljstva."
Kakva je reakcija bila kada su Vas trejdovali?
"Bio sam ravnodušan. Šta da vam kažem. Sećam se da sam bio na moru i da su me ljudi iz Filadelfije zvali dok sam bio na plaži i rekli su mi da sam trejdovan u Sakramento, uz objašnjenja da je to samo biznis, da je NBA liga takva, da se na svakodnevnom nivou dešavaju promene. Samo sam im se zahvalio i to je to. Neke preterane reakcije nije bilo."
S obzirom da ste već neko vreme van trenažnog procesa i košarke uopšte, da li ste spremni da ponovo krenete od neke sredine ispod Vašeg renomea kako biste povratili samopouzdanje i ušli u takmičarski ritam?
"Svakako ne bih bio prvi koji je to učinio. Mnogo puta se desilo da u tom trenutku praviš potez koji izgleda kao katastrofa. Ipak, ponekad se takav potez u budućnosti učini kao pun pogodak. Svestan sam da nakon oporavka najverovatnije neću moći odmah da se vratim u Evroligu, pa možda čak ni u Evrokup, ali uopšte se ne opterećujem time. Otići ću tamo gde procenim da mogu da se vratim na pravi način, da steknem potrebno samopouzdanje i da se vratim u rutinu."
Osvrnimo se malo na "večite derbije". U tim utakmicama ima puno naboja i nesportskih poteza, ali ostaće nam urezano u pamćenje kako ste se zabrinuli za Nikolu Milutinova kada se povredio u jednoj od njih.
"Dobio je neki nezgodan udarac nakon koga, ako se dobro sećam, nije mogao da nastavi utakmicu. Milutinov i ja smo veoma bliski. Na njega gledam kao na mlađeg brata. Zajedno smo igrali u Kadetu, kasnije smo bili i u Hemofarmu, pa smo se zajedno preselili u Beograd, on u Partizan, a ja u Zvezdu. Nastavili smo druženje iako smo bili u suprotnim taborima. Mile mi je izuzetno drag, pa je ta moja reakcija na "derbiju" bila potpuno prirodna. Da vidim da je sve dobro, da li je teže povređen… Samo sam ga pitao kako je. Nažalost, međuljudski odnosi u “večitim derbijima” postali su malo izopačeni tih godina, pa kada se neke normalne stvari dese u tim okolnostima one postaju ekscentrične. Ljudi su se posle čudili kako smo ostali na terenu posle utakmice, kako smo se međusobno pozdravili, kako si nekome pružio ruku dok je na parketu… To su sve normalne stvari, ali u takvim okolnostima one izgledaju nenormalno."
Delovalo je da ta "izopačena atmosfera", kako ste rekli, nije mnogo uticala na Vas.
"Vidite, mislim da sva ta dešavanja nisu potekla od igrača. Nisu oni ti koji su napravili “derbi” takvim. Bilo je svakakvih faktora koji su doveli do toga. Često je bilo prepucavanja pre utakmica, pa navijači koji osećaju posebnu motivaciju kada se sastanemo, pa možda sve to učini da se ponekad i igrači ponesu nesportski. Ali, takve stvari ne polaze od njih. Naravno, "derbi" u meni budi posebnu motivaciju i emociju, ali to ne znači da bi ja trebalo nekoga da pljunem ili da ga povredim. Mi smo samo igrači i radimo ono što igrači rade."
Vratimo se u sadašnjost. Da li Vas brine povratak na teren?
"Te stvari su uvek prisutne prilikom povreda. Mislim da bi i drugi igrači isto rekli. Moje lično iskustvo je da sam uvek nakon povrede imao neki strah koji me je terao da radim još jače i da se vratim bolji nego što si bio pre povrede. Dobro je da imaš nešto što te tera napred, pa makar to bio i strah."
Nakon jedne od povreda mnogo se pričalo o Vašoj mehanici šuta. U jednom trenutku je izgledalo kao da ste šutu dodali trzaj. Zbog čega?
"Jednostavno, posle povrede je mnogo teško vratiti se u pravi ritam. Kada se vratiš na parket maltene da ponovo učiš da hodaš, trčiš i skačeš. I u svemu tome sam više pažnje posvetio oporavku i kolenu nego košarkaškim elementima, koje sam pomalo zapostavio. Posle šest meseci ti malo padne i samopouzdanje. Kada pogledam te stare snimke jasno se vidi da mi je nedostajalo. Ono je najviše uticalo na to kako sam se dizao na šut. Jasno je meni bilo da to nije to, pa mislim da je ponekad nezadovoljstvo navijača bilo opravdano. Doduše, meni šut nikada i nije bila opcija broj jedan i najjače oružje. Lepo je kada pogodite, ali sam se trudio da radim i na nekim drugim stvarima koje su bile korisne za ekipu."
Zašto nosite broj devet na dresu?
"Generalno, brojevi nemaju neko značenje za mene. Nisam sujeveran. U Kadetu sam uvek nosio broj 11, a kada sam došao u Hemofarm taj broj je bio zauzet. Uzeo sam devetku jer je bila slobodna. I tako, gde god da sam igrao ona je bila slobodna. U prvom timu Hemofarma, u Zvezdi, Bambergu… Kada već nije bilo potrebe da se menja nisam želeo da menjam broj. Mada, možda sam negde u podsvesti oduvek želeo da budem centarfor, pa mi se devetka dopadala (smeh)."
Ko su Vam bili košarkaški idoli kada ste odrastali?
"Verovali ili ne, nisam imao idole. Odrastao sam uz Džordana, čak sam neke utakmice imao i snimljene na kaseti. Dok sam bio klinac svi su njega oponašali dok su igrali, pa se nekako podrazumevalo da ga voliš. Ali, da sam zbog nekoga zavoleo košarku zaista nema takve osobe. Imao sam sreće pa sam gledao sjajne uspehe naše reprezentacije u to vreme. Lepe stvari su se tada dešavale u srpskoj košarci, pa je to možda jedan od razloga zbog kojih mi se košarka svidela. Doduše, bilo je igrača koje sam voleo u smislu da mi se dopada njihov stil igre, ali nije bilo onih za kojima sam bio lud ili da sam kačio njihove postere."
Čiji stil igre Vam se najviše dopadao?
"Kada sam malo odrastao mnogo mi se dopadao Kris Boš dok je igrao u Torontu. Mnogo mi je žao što je morao da prekine karijeru zbog bolesti. Kada su naši igrači u pitanju, mnogi su mi govorili da bi trebalo da skidam poteze Duška Savanovića. Eto, ako već moram da izdvojim neke individue izdvojio bih njih dvojicu."
Za kraj, kakvi su Vam planovi za budućnost?
"Trenutno su mi svi planovi vezani za oporavak, koji ide u dobrom smeru, bez nekih problema i poteškoća. Odlučio sam se na ovu operaciju jer bi trebalo da mi potpuno ojača koleno i da mi vrati sigurnost koja mi je potrebna. Tek kada se oporavim počeću da pravim planove vezane za košarku", zaključio je Mitrović.
(foto: ABA League; KK Crvena zvezda; Euroleague; Getty Images)
