Tamo je u međuvremenu postao najbolji igrač i kapiten trostrukog šampiona te zemlje, a statističke brojke su mu iz sezone u sezonu sve impozantnije. Tako je u tekućoj, kao član Kapfenberg Bulsa, u proseku beležio 19.4 poena, 4.1 skokova i 5.3 asistencija po utakmici u svim takmičenjima.
Lična karta Ime i prezime: Bogić Vujošević Datum i mesto rođenja: 5. avgust 1992. (Vrbas, Jugoslavija) Visina: 191 centimetar Pozicija: Plejmejker Klubovi: Novi Sad (2010/2011), Vojvodina (2011/2012), BKK Radnički (2012/2013), Crnokosa (2014), Obervart Ganers (2014/2015), Halman (2015/2016), Kapfenberg Buls (2016-2020) Medalje sa reprezentacijom: Srebro na U19 Svetskom kupu (2011)
Zbog toga ne bi trebalo da čudi što je zavredio poziv austrijskog selektora, Raula Kornera.
Kakav je bio osećaj igrati za Austriju?
"Bio je sjajan osećaj. Kao što znate, u današnje vreme je veoma lako angažovati naturalizovanog igrača i da mu daš priliku da igra za bilo koju reprezentaciju. Uglavnom se sve reprezentacije odlučuju za igrače sa evroligaškim ili Evrokup iskustvom i taj kalibar igrača. Zbog toga sam veoma počastvovan što je Austrija izabrala mene, a mogla je bilo koga drugog."
Već neko vreme ste u Austriji, pa da li možete da nam kažete da li ste imali neki dogovor sa Austrijancima u vezi sa naturalizacijom?
"Jesam. Meni je ta ponuda stigla pre dva leta, kada su mi ponudili da ostanem u klubu i produžim ugovor. Već tada sam mogao da odem, ali je ponuda bila veoma dobra. Bili su mi ponuđeni odlični uslovi, kao što su pasoš i mesto u reprezentaciji koja bi napala plasman na Evrobasket 2021. Meni je to bilo veoma primamljivo i ja sam tada potpisao ugovor na dve godine i ušao u proces za dobijanje austrijanskog državljanstva. Znao sam da će mi to biti dobro u svakom smislu. Dobio bih pasoš Evropske unije, a nastupi u reprezentaciji bi mi pomogli u daljoj karijeri. Zbog svega toga sam prihvatio i na kraju se ispostavilo da sam doneo dobru odluku."
S obzirom da ste nastupali za mladu reprezentaciju Srbije, da li ste imali problema da dobijete pravo nastupa za Austriju?
"Koliko znam, nije. Izgleda da je sada pravilo u FIBA-i da smeš da promeniš reprezentaciju ukoliko si nastupao za jednu samo u mlađim kategorijama. Ukoliko si nastupao za seniorsku jedne, nemaš pravo nastupa u drugoj."
Odigrali ste dve utakmice za reprezentaciju Austrije u kvalifikacijama za Evrobasket i već ste se nametnulu kao lider. Deluje da imate odrešene ruke u tom timu.
"Iskreno da Vam kažem, možda tako i nije trebalo da bude. U ovom "prozoru" su nedostajali Silven Lendsberg i Rašid Mahalbašić. Sve se odigralo jako brzo. Očekivali smo obojicu da dođu, ali nisu mogli. Nama se igra bazirala da njima dvojici i bukvalno preko noći se okrenulo da je meni trener rekao da sam u tom momentu bio u najboljoj formi, da imam najozbiljniju ulogu u svom klubu i da bi trebalo da preuzmem ulogu lidera. Nisam očekivao tu ulogu, ali desilo se. Mogao sam možda malo i bolje procente šuta da imam, ali nekako je sve bilo brzo i naglo... Sve u svemu, mislim da sam opravdao ukazano poverenje."
Da li mislite da biste odigrali bolje da ste ranije znali kakva uloga Vam se sprema?
"Naravno, da. Znate kako, ovi "prozori" su jako specifični. Većinu momaka iz reprezentacije nisam poznavao, a imali smo bukvalno tri treninga. Trenera sam poznavao preko telefonskog poziva. Tri puta smo se čuli na taj način, pre toga nikada nismo imali nikakvu saradnju. I sad, u toj situaciju, ti treba da izađeš na teren i odigraš važne utakmice u kvalifikacijama. To je bilo jedno specifično, ali i veliko iskustvo, koje će mi značiti u nastavku karijere."
Kako Vas u Austriji gledaju kao Srbina? U smislu, dolazite iz zemlje koja ima određeni stil košarke, imali ste jake saigrače i protivnike u svojoj karijeri i posedujete određeno iskustvo.
"Taj efekat je više izražen u klubu nego u reprezentaciji. Pogotovo u Kapfenbergu, gde smo napravili stvarno ogromne uspehe. Na nacionalnom nivou smo osvojili sve što se moglo osvojiti. Stvarno sam tamo imao lep status. To je takođe jedan od razloga zašto nisam napuštao Austriju. Baš se pogodilo da mi sve odgovara. Čak sam uspeo i košarkaški da sazrim, što nisam uspeo da postignem dok sam bio u Srbiji. Tek sada mogu da kažem da sam dostigao punu igračku zrelost i naučio neki drugi pristup košarci, koji mi više odgovara. U Srbiji je mnogo veća presija i nekako je drugačije poimanje košarke. Da izvan nje ne postoji ništa drugo i gde trener neće da priča sa tobom ako loše igraš. Ovde je važno da daš sve od sebe. Čak iako odigraš loše, znaju da to ne radiš namerno. Potpuno je drugačiji pristup i shvatanje igre. Oni su to pokupili iz Amerike, da se igrač više pita i da je više u centru pažnje. Sve svodi na to da se on oseća dobro. Meni je to veoma prijalo. Za mene je čak bio veliki šok da me trener pita pre utakmice šta mislim i kako se osećam. Ovde imaš uticaj na donošenje nekih bitnih odluka. To je najveća razlika između srpske i austrijske košarke."
Kakav bi bio osećaj da dođete u situaciju da igrate protiv Srbije?
"Jako bih voleo da se to dogodi. Ali, čisto iz sportskih motiva. Od Srbije nisam bio dobro prihvaćen, pa mislim da je normalno što bih imao veliki motiv da dokažem da su oni pogrešili u tom smislu. Naravno, ni iz kakve mržnje, ja sam Srbin. Primera radi, kada igraš protiv brata, daćeš sve od sebe da ga pobediš i najslađe je kada ga pobediš. Tako da mislim da bih se tako osećao ako bi došlo do utakmice sa Srbijom."
Pređimo malo na klupsku košarku. Kapfenberg je za tri godine osvojio isto toliko triplih kruna. Dakle, Kup, Superkup i nacionalni šampionat. Vi, kao kapiten tog kluba, igrate fenomenalno, a pomenuti uspesi nisu za potcenjivanje. Ali, da li mislite da možemo očekivati neki iskorak, pre svega na evropskoj sceni?
"Glavni problem je činjenica što je košarka u Austriji marginalni sport. Mislim, nije glavni sport. Uglavnom se igra po manjim mestima, a samim tim je i manje tržište. Uprkos tome, organizovana je na sjajnom nivou. Ali, tu nisu veliki kapaciteti. Budžetski oni plate neke igrače, ali to je to. Austrijanci se uzdaju u dobar skauting i traže inostrane košarkaše koji žele da naprave prve korake u Evropi. Trenutno nisu u stanju da plate neki "gotov proizvod". Možda većina ne zna, ali se uzdaju i u dobar i temeljan rad. Stvarno posao obavljaju veoma studiozno i profesionalno. Na treninzima se radi na svim detaljima. Hala je samo klupska i otvorena je 24 časa u nedelji, gde su šuting mašine... Eto, ove godine smo imali dva momka sa Gonzage. Njima je potrebna samo jedna sezona da pokažu da mogu i oni su već privlačni za neke nemačke ili belgijske klubove. Teško je održati kostur tima i napraviti kontinuitet. Mi smo svake godine dovodili po pet ili šest novih igrača, a kvalifikacije za FIBA klupska takmičenja počinju veoma rano. Možda bi nam odgovaralo kada bi evropska takmičenja počinjala u februaru (smeh). Tada bismo bili bolje uigrani."
Poslednja sezona u Austriji"Bilo je jasnije pre pandemije gde ću nastaviti karijeru. Definitivno to neće biti Austrija, ali sada moramo da sačekamo i vidimo kako će sva dešavanja uticati na sport u Evropi, pre svega ekonomsko-finansijski. Sigurno je da ne ostajem. Gde ću otići, sada je stvarno rano reći."
Hajde da se vratimo skroz na početak, odnosno na pitanje kako ste i zašto počeli da se bavite košarkom?
"Potičem iz Zmajeva, sela između Vrbasa i Novog Sada. Kao i svako dete u tom periodu, voleo sam sport. Tamo smo imali samo fudbal, pa sam trenirao to. Nije mi bilo važno koji ću sport trenirati, samo da se igra nešto s loptom. Onda je došla zima, više nismo mogli da igramo fudbal, a u školi se pojavila košarkaška sekcija. To je bio moj prvi kontakt sa košarkom. Prvi klub u kome sam trenirao se zvao Proleter Ravno selo. Zanimljivo je da je tamo trener bio Blagoja Ivić, bivši košarkaš, a sada trener Spartaka iz Subotice. On je bio moj prvi trener, a kako se tada prvi put preselio u Suboticu, poveo je dosta klinaca iz ovog područja sa sobom. Tako da sam već sa 12 godina otišao sam od kuće da se bavim košarkom. Jedan od igrača koji su pošli sa mnom je bio i Duško Bunić, koji je takođe iz Zmajeva."
Kakav je osećaj bio tako mlad otići od kuće?
"Bilo mi je lako, jer nisam želeo ni da čujem za drugu opciju (smeh). Svi su mi govorili da sačekam još nekoliko godinu, a ja kada sam video da mnogi drugi idu, želeo sam i ja da odem. Mada, baš zato što sam bio mlad, imao sam poseban tretman, pa sam petkom uveče dolazio kući, a ponedeljkom ujutru se vraćao u Suboticu. Roditelji su dolazili da me posete, tako da nisam puno osetio taj rani odlazak od kuće."
Sa kime ste živeli tamo?
"To je jedna veoma zanimljiva priča. Nas 11 je živelo u jednoj velikoj kući, gde je svako imao svoju sobu. Bili smo kao mala banda (smeh). Sa nama je živeo tu još i Marko Jagodić-Kuridža, sadašnji igrač Crvene zvezde. Cela grupa iz te kuće je non stop provodila vreme zajedno, pa čak i leti kada smo trenirali zajedno. Sve to što se dešavalo je za mene, a i za sve nas, neverovatno životno iskustvo."
Šaras"Kad sam bio mlađi, voleo sam Šarunasa Jasikevičius. Nažalost, nisam ga još upoznao, iako sam ga u utakmicama sa Litvanijom krajičkom oka tražio po hali. Čisto da se slikamo. Ali, nikada nije bio prisutan. Mada, možda dođe do neke saradnje u budućnosti, Žalgiris, Evroliga... (smeh)."
Pretpostavljam da ste svi i dalje u kontaktu.
"Da, naravno. Imamo sjajnu grupu ljudi koja preko leta trenira ovde. To su igrači koji su iz autsajderskih pozicija napravili jako dobre karijere. Treniramo sa bivšim kondicionim trenerom Zvezde, Acom Jovančevićem. Poslednjih sedam godina treniramo kod njega, a od poznatijih imena su tu Stevan Jelovac, Marko Jeremić, Marko Jagodić-Kuridža... Stvarno lepa grupa autsajdera, gde imamo sjajnu atmosferu. I jako mi je drago što svake godine neko od nas iskoči i napravi sjajan uspeh. Eto, Jelovac već nekoliko sezona igra sjajno, sada se Jagoda podigao... Samo čekamo ko je sledeći."
Možete li malo detaljnije o životu u takvoj grupi?
"Živeo sam sa sjajnim momcima. Ja sam bio najmlađi sa 12 godina, a najstariji 18. Nekako sam bio tamo kao najmlađi brat, zbog čega sam imao privilegiju da budem malo zaštićen (smeh). U tim godinama je to velika razlika. Kroz taj period sam prošao fenomenalno. Svuda sam ih pratio, mnogo me je zanimalo šta i kako rade. Još od malih nogu sam imao priliku da vidim šta valja, a šta ne valja. U to vreme je Spartak bio jedan solidan prvoligaški klub, sastavljen od igrača iz obližnjih opština. Jedino je Jagodić-Kuridža bio iz Požege. Detalja ima mnogo, pa ne bih o tome sada. Generalno, to iskustvo mi je bilo nezaboravno."
Ako biste mogli samo jednu priču sa nama da podelite, koja bi to bila?
"Znate, tada sam bio jako mlad, zbog čega bih morao u krevetu da budem pre njih. Oni su već bili u pubertetu. I jednom prilikom su me probudili u pola noći. Nisam znao ni gde sam ni šta sam (smeh). Uhvatili me na frku, kao "hajde, brzo, kasniš", bukvalno me izveli ispred, kao da treba da idem u školu. Ceo minut nisam došao sebi, dok nisam otišao do kapije i shvatio da je noć (smeh). Bilo je raznih anegdota, ali ovaj bih izdvojio. Taj period života je vredan za mene."
Posle toga ste se preselili u Novi Sad, u istoimeni klub.
"Da. Zanimljivo je da smo tamo otišli Bunić, Jagodić-Kuridža, ja i još par momaka. Ceo taj prelazak je bio dosta konfuzan. Trebalo je da pređemo u Vojvodinu, dok je u istom momentu nastao Novi Sad, pa da li mi idemo u Vojvodinu ili u Novi Sad, Spartak se tada raspadao, izgubio je glavnog sponzora... Bio sam mlad tada, osmi razred. Želeo sam da završim osnovnu školu u Subotici, taman sam se bio prilagodio tamo. Ali u klubu je bila takva situacija da nisam mogao ni polugodište da završim. Kako bilo, morali smo da pređemo u KK Novi Sad. Posle perioda iz Austrije, možda moj najbolji period u karijeri."
Zbog čega?
"Kada smo došli, Novi Sad je bio klub u nastajanju. Tada su tek počeli da igraju prvu ligu sa seniorskom ekipom. Nisu imali ni mlađe kategorije. Imali smo sjajnog trenera, Ljubu Aničića i on je sve držao pod kontrolom. Već sledeće sezone su bile napravljene juniorska i kadetska ekipa. Deo te kadetske ekipe smo bili moj današnji kum Božo Đumić, ja i još nekoliko momaka. Sa tom ekipom smo otišli na završni turnir kadetske lige, izbacivši Vojvodinu na čelu sa Nemanjom Bešovićem. Tako smo zajedno sa Hemofarmom otišli na završni turnir, gde nam je malo falilo da uzmemo neku medalju. Nakon toga su se Novi Sad i Vojvodina spojili, pa je nastala jedna jaka juniorska ekipa, koja je kasnije osvojila titulu šampiona Srbije."
Gospodin MVPBogić Vujošević je osvojio čak sedam MVP priznanja otkako je u Austriji. Tri na Fajnal foru nacionalnog Kupa, dva u finalu istog, te dva u Superkupu.
Kasnije ste zaigrali za Vojvodinu. Ali, nije proteklo onako kako ste želeli.
"Zbog nedostatka komunikacije. Moja očekivanja se nisu poklapala sa klupskim. Posle dobre prve seniorske sezone i osvojene medalje na Svetskom prvenstvu za juniore, došao u Vojvodinu sa sporednom ulogom. U tom momentu nisam shvatao da je ekipa jaka, da sam mlad i da bi trebalo da čekam. Doduše, ni oni se nisu trudili da mi objasne kakve su stvari. Nisu bili baš na mojoj strani. Novi Sad se, posle jednog dobrog kontinuiteta gde je sve išlo uzlaznom putanjom, spojio sa Vojvodinom i hteo da napravi instant uspeh. Doveli su puno velikih igrača kao što su Strahinja Milošević, Dragan Zeković, Rade Marković... Bila je to ozbiljna ekipa. Ali, ispostavilo se da je to bio pogrešan pristup. Osvojao se KLS nekoliko puta, ali uzalud. Vojvodina nikada nije dosegla taj abaligaški cilj. Tada je potrošen ogroman budžet, zbog čega se klub nikada više nije povratio."
Da li ste imali neke ponude nakon te prve sezone u Novom Sadu?
"Da. Imao sam ponudu Hemofarma. Tada je Željko Lukajić bio trener i dobio sam ponudu da budem drugi plejmejker ekipe u ABA ligi. Moj klub me nije pustio, što je bilo okej. Samo, ne znam zbog čega, jer nisam imao nikakvu ulogu u Vojvodini. Za mene je bilo poražavajuće što me nisu pustili, a da ne igram u klubu u kome sam ostao. Tada je u meni nastala prava konfuzija i stvari se nisu odvijale u dobrom smeru po mene u tim momentima."
Šta Vam je prolazilo kroz glavu u tim momentima?
"Ne sećam se. Ali, ono što znam je da se nije vodilo računa o nama mladim igračima. Nije bilo nikog da nam objasni da kada ne igramo, trebalo bi da treniramo više. Da nam se neko posveti. Tako da, tvrdim da je bilo obostranih grešaka, ali takve stvari se uvek o glavu obiju mladom igraču."
Usledila je selidba u Beograd, gde ste nastupali za Radnički. Da li ste imali osećaj da Vam u tom trenutku pada karijera?
"U tom momentu nisam imao taj osećaj, ali iz ove perspektive sam svestan da je bilo tako. Nismo se našli na istoj talasnoj dužini, a ja sam, kao mladi igrač izvukao deblji kraj, kako to obično biva. Nisam se razvijao kako sam želeo, niti kako su oni želeli. Vreme će pokazati ko je bio u pravu."
O Blagoji Iviću"Ima sjajan pristup. Nauči te da ne respektuješ nikoga. Protiv koga da igraš, nije važno, idemo da ga pobedimo. Stvarno te ohrabri i ulije ti samopouzdanje. Blagoja je krupan, crn čovek, koji kad se dere, stvarno mu veruješ i napuni te tom nekom energijom. On sigurno ima najveći uticaj na razvoj moje karijere, a da je iz Srbije."
Ipak, tračak nade se javio u Crnokosi.
"Tamo mi je trener bio moj prvi trener ikada, Blagoja Ivić. Ta Crnokosa je bila hit sezone, a ja sam došao na polovini iste. Tada je Radenko Pilčević igrao sjajno, zbog čega je prešao kod Mute (Miroslava Nikolića prim.aut) u Radnički. Kada je on otišao, svi su bili skeptici, a ja kada sam došao nisam bio u takmičarskoj formi. Međutim, kako je sezona odmicala, igrao sam sve bolje i bolje. Na kraju sam čak statistički bio među pet najboljih igrača Superlige, gde smo mi parirali i jačim ekipama. Da li zbog činjenice što smo iz malog mesta kakvo je Kosjerić ili zbog nečeg drugog, tek bilo je zanimljivo gledati nas."
Nakon sve muke u Srbiji sa igranjem košarke, preselili ste se u Austriju. Kako je došlo do toga da tamo odete?
"Došlo je do toga da sam samo želeo da odem. Bilo gde, samo da igram. Želeo sam da odem u inostranstvo, da malo proširim vidike i vidim kako to tamo izgleda. Tako sam završio u Austriji."
Kako je izgledala Vaša prva sezona u Austriji? Prvi put u inostranstvu, sve je drugačije...
"Moj prvi klub je bio Obervart. Prva razlika koju sam uočio je poznavanje jezika. U KLS nisi imao prilike da deliš teren sa strancima, pa poznavanje engleskog jezika nije bilo na jakom nivou. Tako da, nisam imao baš mnogo samopouzdanja da ga pričam u to vreme. Ceo taj prelazak u Austriju je bio veliki šok za mene. Sećam se prvi put kada sam došao, dobijali smo nedeljni raspored takmičenja na telefon i ja sam tu nešto prevideo. Imali smo jutarnji trening, na koji se nisam pojavio. Nisam se uspavao, jednostavno nisam znao da ga imamo. Tada me je zvao jedan momak odande i rekao mi da su oni na treningu. U tom trenutku sam pobeleo, pitao se šta će sad biti. Kada sam stigao, počeo sam da se izvinjavam, a oni su svi bili puni razumevanja, u stilu, dešava se. Iskreno, trebalo mi je dosta vremena da se prilagodim na taj jedan opušteniji pristup. Pogotovo što sam bio u ekipi kojoj je svaka pobeda dragocena. Oni nisu poraze doživljavali kao tragediju, iako sam ja posle svakog bio tužan. Tamo nije bitna samo utakmica, nego ceo događaj koji ide uz nju. Posle bi se u VIP delu družili sa navijačima, popili bi piće i sve to uprkos porazu. Bitno je da daš sve od sebe."
Spomenuli ste da ste bili u situaciji da učestvujete u donošenju bitnih odluka na nivou kluba. Kakvih?
"Na primer, kada se uđe u uži izbor dovođenja novih igrača, veoma im je stalo da ja donesem svoj sud. Daju mi da odgledam neku utakmicu ili hajlajt, da li bi se taj igrač uklapao u naš sistem... Tako da, imao sam svoj neki glas u klupskoj hijerarhiji. Ma, Austrija je za mene bila pravi sportski raj. Bez stresa, a jako profesionalno. Nisam morao da mislim o stvarima sa strane i mogao sam da se fokusiram samo na košarku."
Takođe, imali ste dosta turbulentnu karijeru u mlađim kategorijama nastupajući za reprezentaciju Srbije. Počelo je sa kadetskom selekcijom i Evrobasketom 2008. godine.
"Cela ta priča je jako specifična. Ja sam bio kapiten te ekipe. Tadašnji selektor Dragan Vaščanin me je zavoleo i želeo je od mene da napravi ne znam ni ja šta, na šta nisam bio spreman. Došlo je do toga da se totalno razočarao u mene i da na kraju nije hteo više da me ubacuje u igru. Mislim da taj pritisak koji smo nosili u tim godinama stvarno nije dobar. Strahoviti pritisci su bili. Postojala su velika očekivanja, a ako ih ne ispuniš on se naljuti na vas i ne želi da priča sa vama. Mi smo bili peti na tom Evrobasketu, sa dva poraza i to je doživljeno kao smak sveta. Istina je da se nisam snašao u toj kadetskoj reprezentaciji, ali ta očekivanja su bila iznad mojih realnih mogućnosti. Ne znam kakve su sada stvari u srpskoj košarci, malo sam se distancirao od nje. Ne zbog nekog revolta, već jer većina mojih prijatelja ne igra u Srbiji."
Bilo je dosta bolje na Evrobasketu za juniore, dve godine kasnije.
"Tamo sam bio jako stegnut na početku. Kao da sam imao još traume sa kadetskog takmičenja (smeh). A, onda kada sam dobio poverenje od tadašnjeg selektora Vlade Jovanovića, igrao sam sve bolje. Tako da sam u nokaut fazi bio među najboljim igračima u našoj reprezentaciji."
A, onda je stigao onaj poraz od Litvanije. Vodili ste i 13 razlike sredinom poslednje četvrtine i na kraju nepromišljenom greškom izgubili. Šta se dogodilo?
"Ne znam (smeh). Kao što znate, Litvanci su luda nacija za košarkom, a mi smo još bili deca. Igrali su na svom terenu, bile su pune tribine, pritom je ta njihova generacija bila monstruozna. Jednostavno smo osetili strah, zbog čega šest minuta nismo mogli da damo koš. Teško mi je tačno da ti kažem o čemu smo razmišljali. Stvarno je bilo davno, a i to su bile drugačije, dečje glave. Nije isto kao sada. To je bila jedna baš gorka uspomena. Bili smo stvarno složna ekipa. Niko nije računao na nas, a mi smo mnogo voleli da provodimo vreme zajedno. Mislim da smo na tom takmičenju više zaslužili medalju, nego na narednom kada smo je zaista osvojili. To će oduvek biti moje mišljenje."
Na kraju je Vukašin Petković napravio onaj nepromišljeni faul na sekund do kraja.
"On je fenomenalno igrao ceo turnir i onda je taj jedan faul pokvario ceo utisak. Ali, to je bio njegov stil igre. Išao je na svaku loptu, on je jednostavno bio takav. Niko nikome tu nije imao šta da zameri. Hala je bila puna, atmosfera vatrena, a mi smo bili mladi. Možda nam je u tim trenucima najjače oružje postalo mana. Nismo imali iskristalizovano ko je taj kod koga će lopta da bude. Jednom je lopta išla na jednog, drugi put na drugog i svako je promašio po jednom. Možda bi bilo bolje da smo odredili jednog kod koga će otići lopta, po sistemu, šutni šest puta i od toga ćeš sigurno jednom pogoditi, što bi verovatno bilo dovoljno za pobedu."
Kakva je bila atmosfera u svlačionici nakon toga? Vi ste onda u borbi za treće mesto doživeli debakl od Letonije.
"Jeste. Nismo nikako mogli da se vratimo. Sve je bilo jako emotivno. Sećam se da je Stefan Nastić na onom njegovom, traljavom srpskom jeziku držao govor tokom kog je plakao i zahvaljivao se (smeh). Stvarno je bilo emotivno. Ni selektor Jovanović nije imao šta da nam zameri. Ne možete se ljutiti na nekog što nije dao koš. Jednostavno, desilo se. Mi smo dali sve od sebe i to je to. Uprkos tome, celo takmičenje je za mene lepa uspomena."
Ali, onda je došla prva medalja godinu dana kasnije, na Svetskom kupu. I to srebrna.
"Isto smo igrali jako dobro, iako su se na pripremama dešavale neke nepredviđene stvari. Bogdan Bogdanović se povredio, pa do polufinala maltene nije imao nikakvu ulogu. Tada je Cvele (Aleksandar Cvetković prim.aut) odigrao nestvarno, iako do tada nikada nije igrao sa nama u generaciji. Možda nisam imao toliko prostora zbog te činjenice, ali mislim da sam koristio svaki svoj minut i da sam ga dobro menjao. Sećam se da su nam sastanci bili beskonačno dugi (smeh). Bukvalno po dva sata. Selektor je tada bio Dejan Mijatović, čovek koji mnogo voli da se šali i koji je timu doneo tu opuštenu atmosferu. Specifični su bili treninzi, koji nisu bili mnogo teški, već dugi i detaljni. Džoli je sjajan tip, baš nam je dobro legao (smeh)."
Na tom takmičenju ste igrali i protiv Sjedinjenih Američkih Država, koja je imala NBA igrače kao što su Tim Hardavej Džunior, Džahai Karson, Džeremi Lemb, Dag Mekdermot, Mejers Lenard... I sa njima ste igrali na jednu loptu. Može li par reči o toj utakmici?
"I dan danas razmišljam o toj utakmici. Moraću ponovo da je odgledam. Sećam se svih svojih poena, dao sam ih osam i to u trećoj četvrtini. Prvo poluvreme sam bio u nekom šoku, nekom grču. Sećam se da smo imali šut za pobedu, ali je Cvele promašio. Njihova ekipa je bila solidna, ne baš "drim tim", ali veoma dobra."
Posle svega ispričanog, da li ste ljuti na Srbiju?
"Ne. Možda kada sam bio mlađi, ali kako sam odrastao naučio sam da je to sve alibi. Da se ti ljutiš. Sve je na tebi. Pričati o sebi šta bi bilo kad bi bilo je toliko izlizana da je izlišno i pričati o tome. S razlogom smo svi tu gde jesmo. Nikada ne treba odustati, to je najvažnije."
Kakvi su Vam planovi za budućnost?
"Plan mi je da u narednoj sezoni napravim korak napred u svojoj karijeri. U smislu da nastupim u nekoj jačoj ligi, koja god ona bila. Sav moj fokus će biti da pokažem da verujem u sebe i da mogu da odigram i na višem nivou. A, posle toga ćemo videti."
(foto: FIBA; Sky Sport Austria; )
