Posle više inostranih i domaćih angažmana, Papić je svoj privremeni dom našao u Čajetini, odnosno u Zlatiboru. On je tamo među najboljim igračima, a tim je pred prekid takmičenja u Košarkaškoj ligi Srbije zauzimao visoko treće mesto, iznad dva učesnika ABA 2 lige.
Kako bismo više saznali o njegovom romanesknom putešestviju, ali i samom Zlatiboru, odlučili smo se da ga kontaktiramo i sa njime odradimo opširan intervju. Nadamo se da ćete uživati.
Zlatibor iza sebe ima odličnu sezonu. Treći ste na tabeli pre prekida takmičenja. Da li ste zadovoljni?
„Jesmo. Srpska liga je takva da ne bi trebalo da praviš neke prevelike planove. Usponi i padovi su nešto što je normalno u njoj. Nekoliko povreda ili lošijih rezultata su u stanju da ti promene čitav tok sezone, da u jednom trenutku budeš u vrhu, a u drugom na dnu. Trener Nedović i uprava Zlatibora su napravili solidnu ekipu u kojoj su ostavili kostur od pre dve sezone, dodavši još nekoliko igrača. Sve ovo je bilo ključno da budemo treći na tabeli.“
Lična karta Ime i prezime: Dragoslav Papić Datum i mesto rođenja: 17. mart 1987. (Beograd, Jugoslavija) Visina: 205 centimetara Pozicija: Krilni centar/Krilo Klubovi: Rilski Sportist (2008/09), Steaua (2009/10), AEL (2010/11), Vršac (2013), Crnokosa (2014), Kolubara (2016/17), Zlatibor (2017/18), Košalin (2018/19), Zlatibor (2019-).
Kakvi su vaši ciljevi bili pred početak sezone? Da li ste znali da ćete ostvariti ovako visok plasman?
„Ekipa je napravljena od iskusnih igrača koji već nekoliko godina igraju našu prvu ligu. Pre početak sezone, otprilike znaš kvalitet drugih ekipa i konkurenciju. Klub nije želeo da se zaleće sa očekivanjima, ali mi igrači i treneri između sebe smo kao cilj zacrtali plasman u ABA 2 ligu. Tako da, odgovor na to pitanje je malo pomešano. Otkako je Zlatibor ušao u KLS, pravimo neku pobedničku tradiciju. Za nas je normalno da budemo u vrhu tabele, a taj vrh tabele nam donosi regionalno takmičenje.“
Znači, može da se kaže da je ambicija kluba da se domogne ABA 2 lige?
„O, da. Mislim, iako je Zlatibor mali klub, on ima velike ambicije i pobednički mentalitet, što meni najviše prija. Iskreno, najbolje funkcionišem u takvom klubu.“
Nekoliko puta ste izgubili na jednu ili dve lopte. Plasman u ABA 2 ligu bi bio dosta sigurniji da ste bar polovinu tih utakmica pobedili.
„To je to neko neiskustvo. Pobede te na papiru lošiji protivnici i praviš kikseve, a onda pobediš Borac u Čačku što je maltene nemoguće. Mislim da Borac u poslednje dve ili tri sezone nije izgubio kod kuće. Generalno, cele ove sezone su rezultati bili neobični. Svi osim Borca smo imali rezultate po sistemu toplo-hladno. Svi su ulazili u periode kada su imali krize rezultata. Bilo je ekipa koje su lošije krenule, pa se od polusezone digle, kao što su Lazarevac, Aleksinac... Tako da, oscilacije su bile nekako normalne.“
Što se tiče Vašeg individualnog učinka, Vi ste na nivou kao i od pre dve godine. Najbolji ste strelac tima, igrate konstantno... Kao da Vam prija ova liga.
„Da, prija mi. Ljudima sa strane možda deluje da naša liga nije kvalitetna. Možda po organizaciji klubova ne briljira, ali u njoj se takmiče odlični igrači. Njen kvalitet je što su osnove njenih klubova domaći igrači i oni je drže. Skoro sve inostrane lige drže stranci. A, što se tiče mog učinka, on je uglavnom isti otkako sam počeo da se bavim profesionalno košarkom. Moja uloga u ekipama za koje sam nastupao se nije mnogo menjala. Možda se statistika malo menjala, ali moj stil igre je uvek isti. Generalno, volim timsku košarku, a ja svom timu doprinosim na svoj način. Jednostavno, igram svoju igru i to je to. Važno je da ekipa pobeđuje.“
Eto, baš ste odigrali utakmicu sa OKK Beogradom u kojoj ste ubacili 37 poena i izgubili.
„Jeste. I? Šta mi to znači koliko sam poena dao? Pazi, lako je meni sa 33 godine da pričam o tome. Mladim igračima su pune glave statistike, jer je košarka postala ozbiljan biznis. Ali, ono što pokušavam da im objasnim je da moraš da pobeđuješ. Kroz te pobede će trener neke dobre ekipe da te vidi i da te primi u svoj klub ili da razmišlja o tebi. Poenta svega je pobeda. Da li si pobednik. Daj ti i pet ili sedam poena, ali da donesu pobedu. Šta znači davati 15 poena u ekipi koja ne pobeđuje ili koja je na dnu tabele?“
Da li se bojite da kod nas taj trend dovođenja inostranih košarkaša ne uzme maha?
„Sad, da li se bojao ili ne, ne mogu da utičem na to. Mogu samo da dam svoje mišljenje. Sa igračke strane, mogu da razumem, jer se igrači bore za sebe. Svi stranci koji dolaze ovde se bore za sebe. Oni vide našu zemlju kao dobro mesto za svoju karijeru i odskočnu dasku. S druge strane, mogu da shvatim ako ti igrači prave razliku klubovima koji ih dovode. Recimo, Brajs Džons Borcu donosi razliku, čim su prvi u svim ligama u kojim učestvuju. Mada, moram da kažem da ne verujem da to može da uzme nekog maha, pre svega zbog talenta naših igrača. Mi smo košarkaška nacija. Tako da, čak i ako dođu neki mladi stranci, mislim da ne mogu da budu toliko konkurentni u odnosu na naše mlade igrače.“
Kako je došlo do toga da se vratite u Zlatibor? Da li je bilo i drugih ponuda?
„Bilo je. Pregovarao sam sa austrijskim Kapfenbergom, ali su se oni okrenuli drugim opcijama. A, Zlatibor me je već od kraja prošle sezone zvao da dođem. Priča je bila vrlo ambiciozna, zbog čega sam se najviše odlučio da dođem. Klub je izgradio novu halu, baš u Čajetini, pokazao je ciljeve izvan nacionalnih okvira... Mada, pre svega, lepo mi je na Zlatiboru. Tamo sam svoj na svome. Moram da kažem da se i dalje „palim“ na košarku, iako imam 33 godine (smeh). Što je najcrnje, njoj sam posvećeniji sad, nego kada sam bio mlađi. Tako da, kada tražim klubove, ne tražim ih isključivo zbog novca, već i zbog dobrih rezultata. Bolje se snalazim u ambicioznim klubovima kao što je Zlatibor, nego u nekom klubu koji postoji samo da bi postojao.“
Vratimo se na početak. Kako ste i zašto počeli da trenirate košarku?
„Još od malih nogu. Imam čak i neke slike sa ocem na kojima vidim sebe sa oko četiri godine kako držim košarkašku loptu. Dakle, od najmlađih dana. Ne znam kako da objasnim kako sam zavoleo košarku. Jednostavno gledaš nešto i to te automatski privuče. Nekada ne možeš da biraš. Možda to što je igra dinamična i brza. Sve je počelo na plastičnim sobnim košićima, na kojima sam umeo satima da budem. Zvanično sam počeo da treniram sa oko devet godina u lokalnom Mladenovcu kod Aleksandra Vićentijevića i Marka Markovića, inače bivših košarkaša. Oni su počeli da prave mlađe selekcije, pozvali su mene i tako je sve počelo.“
Da li se sećate svog prvog treninga?
„Zapravo se sećam. To je bila škola košarke i ona je po mom mišljenju veoma važna za razvoj mladih igrača. Ne možeš ti dete od jedva 10 godina da maltretiraš sa košarkom, ali kada se već razvija u sportistu, jako je bitno da ima kvalitetan rad u tom periodu što se tiče tehnike trčanja, dodavanja, šuta, driblinga... Svega. Imao sam tu sreću da su moja dva prva trenera bila jako posvećena i individualnom i ekipnom radu. Recimo, prve dve ili tri godine nije nam bilo dozvoljeno da šutiramo trojke, jer nismo bili fizički sposobni da to izvedemo kako treba. Možeš da baciš „kamena s ramena“, ali nema poente.“
A, onda ste nešto kasnije otišli u Beopetrol.
„Jeste. Imao sam 15 godina. Završio sam osmi razred u Mladenovcu, a srednju školu sam upisao vanredno i preselio se da živim na Novom Beogradu, gde sam počeo da treniram u Beopetrolu. Doduše, to je već bio kraj Beopetrola, a kada sam napunio 17, klub je postao Atlas.“
Kako je došlo do toga da pređete tamo?
„Zahvaljujući kvalitetu koji sam stekao. Tada su mlađe kategorije igrale drugačije, po regionima. Mi smo igrali taj beogradski. Slobodan Klipa je tada bio u Beopetrolu, a mi smo igrali protiv njih nekoliko utakmica. Oni su me primetili i ponudili mi da pređem. Tu ponudu sam dobio čak i dok sam bio sedmi razred, ali sam želeo da završim osnovnu školu prvo. Samo sam čekao da je završim i onda sam prešao.“
Kakav je osećaj bio preseliti se od kuće tako mlad?
„Bilo je baš neobično. Dobio sam stipendiju, stan... Kao neki mali profesionalac. Ako se taj period može nazvati detinjstvom, onda je moje bilo baš lepo. Odatle vučem pozitivne uspomene. Čak sam jedno vreme bio cimer i sa Nikolom Pekovićem i Dušanom Katnićem.“
Postoji li neka zanimljiva anegdota u vezi sa njima dvojicom?
„Ne postoji sad ništa preterano zanimljivo. Dušan je sjajan momak i pamtim jedino to što smo obojica često bežali iz škole i nalazili se zajedno da pravimo gluposti i idemo na trening (smeh). Što se tiče Pekovića, njega pamtim kao neverovatnog radnika. Mi smo u tom periodu imali po dva treninga dnevno, a on je trenirao sedam ili osam puta. Mnogo puta se dešavalo da vidim njega kako trenira dok ležim na kauču. Nije se zaustavljao. Imao je tu neku ludačku motivaciju i ambiciju i na kraju je napravio to što je napravio.“
Nakon Beopetrola, za Vas je započela prava avantura i selidba u Sjedinjene Američke Države.
„Da. To je veoma neobična priča. Napunio sam 18 godina u martu, a u maju sam otišao u Ameriku. U to vreme nije bilo agencija kao što ima danas. Da možeš da platiš da te pošalju na razne koledže. Tada nije moglo tako. Kada izlaziš iz mlađih kategorija, ume da bude dosta zeznuto. Ako se ne spojiš sa nekim velikim klubom ili dobrim menadžerom, more tih igrača se izgubi. Često ostanu bez klubova. Kao junior nisam bio nešto zanimljiv većim klubovima, ali se eto sasvim slučajno dogodilo da su me neki ljudi pratili i ponudili mi da odem u jako dobru privatnu školu u Americi, u državi Konektikat. Južni Kent. Dešavalo se da odatle igrači direktno odu u NBA ligu, kao što su recimo Andrej Bleč i Dorel Rajt. Iako se tamo nisam najbolje snašao, sve najbolje mislim o odlasku u SAD. Individualan rad i uslovi koji one nude su neverovatni. Svejedno, prihvatio sam i otišao. Moram priznati da nisam bio ni svestan šta znači odlazak tamo. Da ćeš biti sam u potpuno drugom delu sveta. Da postoji ogroman broj kvalitetnih igrača koji se takođe bori za svoje mesto.“
Kako je kod kuće tekao razgovor o selidbi? Sad, Vi ste bili mladi, a trebalo bi Vašim najbližima saopštiti da napuštate zemlju.
„Znate kako. Što se tiče sporta i mog bavljenja istim, najviše dugujem ocu. Tako da njemu nije bilo teško objasniti moju odluku, jer je veliki zaljubljenik u košarku. U razgovoru sa njim smo doneli takvu odluku, koja iz perspektive nije tako normalna. A, on je to shvatio kao nešto normalno. Da treba da odem da probam, iz perspektive razvoja. Ali, majku je bilo malo teže ubediti. Znaću kad budem bio roditelj kakav je osećaj kada ti dete ode tako daleko. Mada, generalno nije bilo prevelikog ubeđivanja. Lično, nisam morao mnogo da ih teram.“
Ko Vam je ponudio tu opciju?
„U pitanju su naši ljudi iz Toronta koji su imali veze sa američkim trenerima. Trener te srednje škole je došao u Srbiju da me gleda dve utakmice, u sklopu neke vrste skautinga. Sa njime sam porazgovarao, svideo sam mu se i ubrzo sam dobio punu školarinu.“
Darežljivi Dorel Rajt„Dorel Rajt je celoj našoj ekipi uplatio avionske karte do Majamija gde je tada igrao. Zahvaljujući njemu smo tamo bili nedelju dana i imali minipripreme. Tada sam gledao i njegov Majami sa Dvejnom Vejdom i Šekilom O’Nilom protiv Atlante.“
Ta srednja škola se nalazi u državi Konektikat.
„Da. To je mala država u kojoj nema mnogo atrakcija. Možda i najveća je to što se nalazi na sat i po vožnje od grada Njujorka. To je jedina zanimljivost. U pitanju je državica u kojoj milioneri imaju vile i koja je dosta brdovita i šumovita. A, usred jednog od tih brda i šuma se nalazio kampus škole koju sam pohađao, a zove se Južni Kent (South Kent prim.prev). To je inače ol-boj (all-boy prim.prev) škola, što znači da su u njoj sve dečaci, što je za mene bilo novo životno iskustvo. Jedini kontakt koji smo imali sa ženskim polom je bio da jednom mesečno kod nas dođu devojke iz ol-grl (all-girl prim.prev) škole na igranku ili kada mi odemo kod njih.“
Za takve škole je uglavnom specifično da su religiozne.
„Da, ova je bila katolička, pa smo svaki dan morali da budemo obučeni u odelo sa kravatom. Kao ono što smo mogli da gledamo u serijama i filmovima. Bilo je poučno. Brzo sam naučio vežem kravatu i stekao sam disciplinu. Bio je i običaj da se u podne sastanemo u lokalnoj crkvici gde smo slušali religiozne priče. To je svakako bilo veoma značajno životno iskustvo za mene.“
Sledeće pitanje se samo nameće. Kakav je bio osećaj biti pravoslavne vere u katoličkoj školi?
„Jako neobičan. U Americi biti pravoslavac, pa još Srbin... Oni na nas tamo gledaju kao na male Ruse. A, znate i sami kako oni gledaju na Ruse. Kao na komuniste, na loše momke. Mada, iskreno, nisam imao prevelike probleme što se toga tiče. Od mene se zahtevalo da se ja prilagodim njima. Svakako se oni ne bi prilagodili meni. S obzirom da sam uspeo da se prilagodim, nije bilo većih problema. Jedino što se meni taj način života nije dopadao. Amerika za mene nije ono što se priča o njoj. Nije tako idealna za život i nisam oduševljen time.“
Zbog čega?
„Amerika ti se ili svidi ili ti se zgadi. Nema sredine. Bar iz moje perspektive. Za rad je sjajno. Dobri uslovi, kako tehnički, tako finansijski... Ali da živiš tamo, ne dopada mi se. Nikada sebe nisam video tamo. Više mi odgovara evropski mentalitet.“
Neočekivano poznanstvo„Sedeo sam na klupi i čekao da počne trening i pored mene sedne tip sa dugom kosom. Tu je krenuo standardni razgovor, tipa: „Šta ima? Odakle si?“. Najnormalnije. Videh da je Amerikanac, predstavim mu se i pitam ga kako se zove, a on kaže: „Adam Morison“. Mogu vam reći da je momak skroz pristojan, na zemlji, iako je bio veliki hajp oko njega.“
Iz američkih filmova smo mogli da vidimo i da se u takvim školama često održavaju molitve. Pred svako jelo, praznik itd. Da li je tako bilo i dok ste Vi bili u Južnom Kentu?
„Jeste i bilo mi je jako neobično. Ali, lakše je kada vidiš da svi oko tebe to rade. Lako se prilagodiš. Trebalo bi pomenuti da nismo mi svi tamo bili katolici, ni Amerikanci. To je pre svega, sa akademske strane, vrhunska srednja škola. Među pet najboljih u celoj zemlji. Ona ima odličan sportski program, ali zbog akademskog je okupljala najpametnije momke iz svih delova sveta. Sa te strane je bilo jako zanimljivo. Upoznati sve te ljude. Ali, da. Pored toga si morao i da naučiš molitve i da se prilagodiš. Da budeš redovan u crkvi, svaki dan. Iako nisi te vere, morao si to da radiš. Takva su pravila i ona su morala da se poštuju.“
Da li je bilo još nekih pravila kojih ste morali da se pridržavate?
„Cela poenta te privatne škole je bila da budeš fokusiran na rad. Zato je ona smeštena u brdu i šumi, jer si tako primoran da se koncentrišeš na rad. Da li akademski, da li sportski, kako god. Bilo je dosta pravila, ali ništa što bi ti se kosilo kao osobi. Bilo je to kao u mini vojsci. Svako jutro ustaneš, ideš na doručak, pa na časove... Imali smo trening oko podneva, pa drugi kasnije ukoliko se nađe vremena. Ako se ne nađe vreme, onda bude jedan trening dnevno...“
I? Kako ste uspeli da se snađete u svemu tome?
„Nisam imao tamo većih problema, osim što je sa akademske strane škola bila veoma zahtevna. Kada sam se selio u Ameriku, nisam shvatao koliko je to ozbiljno. Moralo je da se uči. Postojala je čak mogućnost da u toj školi ostanem još jednu godinu, ali akademski nisam ispunjavao uslove, pa sam bio prinuđen da je napustim.“
Ali, košarkaški gledano, Vi ste se dobro snašli tamo.
„Što se tiče sporta, bilo je super. Bilo je potrebno vremena da se adaptiram njihovoj košarci, koja je potpuno drugačija, ali i jako kvalitetna. U Srbiji nisam imao toliko jaku konkurenciju na svojoj poziciji kao u Americi, što me je teralo da brže napredujem. Brzo je to došlo na svoje.“
Čak ste bili i deo Najki Ol-Amerikan kampa. Tamo je bilo velikih zvezda kao što su Kevin Durent, Derik Rouz, Tajrik Evans, Greg Monro, Džerid Bejles... Kako je bilo?
„Tu sam prvi put video te ozbiljne igrače. Zanimljivo je što sam ja tu bio kao da sam pao s kruške. Momak iz Mladenovca otišao u Ameriku na taj kamp... Nisam imao pojma koliko je sve to ogromno i koja je to mašinerija. Najki kao brend tu okuplja najtalentovanije igrače iz cele zemlje. Generalno, na kampu su bile desetine različitih ekipa i tu se igraju turniri, a između turnira su bili individualni treninzi. Ceo kamp je vrveo od skauta, kako NBA, tako i NCAA. Video sam sve žive košarkaške legende, Kouč Keja (Majk Šiševski prim.aut), Roja Vilijamsa... Fantastično iskustvo.“
Da li ste bili u prilici da upoznate Kevina Durenta ili Derika Rouza?
„Nisam. Video sam ih na tom kampu, a Durenta još jednom pre toga. Amerikanci imaju nešto što se zove AAU. To su letnji turniri i na njima svi veliki brendovi tipa Najki, Adidas, Ribok prave svoje ekipe. Različiti delovi države imaju različite turnire. Ja sam bio u Džordžiji, u Atlanti. Turnir se zvao Pič džem (Peach Jam prim.prev) i tamo je između ostalih bio i Kevin Durent. Tada nisam imao pojma ko je on, pritom je mlađi od mene dve godine. Ali, odmah se videlo o čemu se radi. Vidiš tipa visokog 208 centimetara, kako se kreće i gradi s loptom... Čovek je definicija košarke. Ali, nisam imao prilike da ga lično upoznam. Kada si na takvom turniru ili kampu, uglavnom se držiš svoje ekipe, a moja nije imala tako velike zvezde. Doduše, bio sam u prilici da vidim i Lebrona Džejmsa, Džejsona Kida, Kobija Brajanta... Oni su bili prisutni u ulozi promotera Najkija.“
Jedini belacDragoslav Papić je u Sjedinjenim Američkim Državama proveo tri godine, bio je član dve ekipe i u obe je bio jedini igrač bele puti.
Dok ste bili u Južnom Kentu, imali ste verbalni dogovor sa Univerzitetom Virdžinija Komonvelt. Šta se desilo da ne odete tamo?
„Najveći problem je bio akademski. Da bi otišao na univerzitet, moraš da ispunjavaš određene uslove. Pritom, nisam imao određene veze ili neku vrstu pomoći. Javna je tajna da su tamo igrači plaćeni, direktno ili indirektno. Tako najveći igrači biraju univerzitete ili članovi njihovih porodica dobijaju poslove. Ja to nisam imao tamo, nisam imao te vrste veza. Trener Virdžinije, Entoni Grent, dolazio je da me vidi nekoliko puta, svideo sam mu se, ali su pomenuti razlozi učinili da ne odem tamo.“
Onda ste se preselili u Teksas, u grad koji se zove Odesa.
„Da. Teksas država u Americi ne samo što je najveća, nego je i najluđa. Poznato je da možeš da odeš u prodavnicu i kupiš bilo koje oružje, a sve što ti je potrebno je lična karta na kojoj piše da imaš bar 21 godinu. Kao da ideš u Rodu ili DIS i umesto hrane kupiš pištolj ili pušku. Tako da je bilo situacija da kada parkiramo ispred nečije kuće, vidiš čoveka kako repetira pušku (smeh). Zakon je takav da ako kročiš na njegov posed, on ima pravo da puca. Tako da je bilo baš neprijatnih situacija u vezi s time.“
Odesa se takmičila u šampionatu koji se zove Džunior koledž. Kakve utiske imate odande?
„Mislio sam da neće biti kvalitetno. Nisam uspeo da uđem u Diviziju jedan, pa sam mislio da će biti lošijeg kvaliteta. Postoji puno igrača koji akademski nisu ispunjavala uslove za najbolje koledže, pa se dosta njih odlučuje za Džunior koledž. Tamo bi bili dve godine, nakon čega bi se prebacio na jači univerzitet gde bi završio studije. Recimo, ta Odesa je poznata po tome što je Leri Džonson igrao u njoj. Mislim, osetio se blagi pad u kvalitetu, ali je opet bilo ozbiljnih igrača koji su uspeli kasnije da pređu na neki od top 25 koledža u Americi.“
Kakav je bio trener?
„Što se tiče trenera, bio je kova kao što je Bobi Najt. Dakle, veliki ludak (smeh). Smatrao je da, da bi igrač napredovao, treba da ga dovede do usijanja. Maltene do nervnog sloma. Kada dođe do toga, on bi navodno postao bolji. To je bila ta neka škola treniranja, old skul što bi se reklo. On me je donekle i naterao da se posle te druge godine u Odesi vratim u Evropu.“
Zato što Vam se smučilo?
„Da, zato što mi se smučilo. Konstantno ponižavanje i spuštanje. Negativnost generalno. Smetalo mi je to uverenje da će me to učiniti boljim ili jačim. Ne funkcionišemo svi na isti način. Za mene je kvalitetan trener onaj koji zna kako koji igrač funkcioniše. Taj način razmišljanja koji je moj trener u Odesi forsirao je prevagnuo da se vratim u Evropu. Mada, moram da kažem da on nije imao ništa lično prema meni. Prema svima je bio takav. Doduše, imao je taj neki čudan stav o Srbima, ali mi ni to nije smetalo koliko njegov način rada. Konstantno ponižavanje. Neko to može ili hoće da trpi, a neko ne može ili neće.“
Bez obzira na sve što ste rekli, uprkos ponižavanjima, Vi ste u svojoj drugoj sezoni u Odesi igrali odlično.
„U Americi je to malo drugačiji. Ako si prva godina, moraš da čekaš svoje vreme. Verovatno ti je poznato da seniori i juniori imaju prednost u odnosu na frešmen i sofmor igrače. A, ja kada sam došao tamo, imao sam na svojoj poziciji starijeg saigrača koji je imao prednost, iako sam objektivno bio kvalitetniji od njega. Takav je sistem tamo. Ako si mlađi, imaš manju minutažu. Sledeće godine sam bio stariji, pa sam ja bio taj koji je imao prednost i zbog toga sam imao dobru sezonu. Koliko god da mi se nije dopadao taj trener, on je poštovao taj sistem. Doduše, to mi je bila treća godina u Americi, razvio sam se i stekao iskustvo. Sigurno je kombinacija svega spomenutog doprinela da odigram dobro.“
Vi ste igrač koji ima poene u rukama. A, s obzirom da se u Americi forsira dosta igra jedan na jedan, može li da se kaže da ste tamo stekli to znanje?
„Definitivno je Amerika bila ta koja mi je pomogla da steknem individualni kvalitet. U Srbiji sam izgradio pregled igre, a u Americi sigurnost u sebe kada je postizanje poena u pitanju. I dan danas, 15 godina posle svega, i dalje koristim neke šuterske i tehničke vežbe iz Amerike. Te stvari su neprocenjive za mladog igrača.“
Dragoslav u Americi„Jako su teško izgovarali moje ime u Americi. Treba prevaliti preko usta Dra-go-slav (smeh). Mnogi su mislili da ima veze sa zmajevima (eng. dragon prim.prev). Većina me je zvala po nadimku, a iz Srbije vučem nadimak Bata. Imam stariju sestru, pa su me tako zvali samo jer sam bio njen mlađi brat.“
Profesionalnu karijeru ste započeli, zanimljivo, u Bugarskoj.
„Da. Kada sam se vratio iz Amerike, spojio sam se sa menadžerom iz Makedonije, koji mi je pronašao ekipu koja se zove Rilski Sportist. U pitanju je veliki klub iz malog mesta veličine Čajetine. Jako organizovan. Vlasnik firme Samel je odlučio da napravi novu, veliku halu. Grad ima 6.000 stanovnika, a hala bila kapaciteta 3.000 mesta. Tako da je ceo taj grad bio fokusiran na košarku. Doduše, košarka je bila možda i jedini vid zabave u njemu.“
Tamo Vas je sačekao Branko Mirković. Da li Vam je on pomogao da se adaptirate?
„Njemu je to bila druga sezona u Rilskom, dok smo Trevis Piterson i ja stigli te sezone. Nas trojica smo bili i nosioci igre tima. Adaptacija je bila lakša pre svega jer mi je balkanski mentalitet poznatiji nego američki, pa sam bio kao među svojima. A, imao sam i tu sreću da smo u timu imali odličnu hemiju. Uglavnom u inostranim timovima nastaju klanovi između domaćih i stranih igrača. Tamo toga nije bilo. Kada napraviš ovako dobru hemiju, šansa da ostvariš dobar rezultat je skoro stopostotna. Mi smo svi živeli u jednoj zgradi koju je vlasnik zakupio da mi svi igrači budemo zajedno. Svako je imao svoj stan, a nedaleko odatle je bila hala u kojoj smo trenirali. Što se Baneta tiče, on je svima nama bio kao stariji brat. Mogu da kažem da nas je uspešno usmeravao na sve što treba da radimo i kako treba da se ponašamo.“
I već te prve sezone ste osvojili trofej i to u prvom izdanju Balkanske lige.
„Da. Mada, mi smo i u Bugarskoj ostvarili najbolji rezultat kada je Rilski u pitanju, a to je četvrto mesto. Tu su neprikosnoveni Lukoil i Levski. Što se tiče Balkanske lige, tamo su učestvovali srpski, makedonski, rumunski, crnogorski i bugarski klubovi. Fajnal for je bio u našoj hali, u polufinalu smo igrali sa Megom, a u finalu sa Rabotničkim.“
Sa Megom je te sezone bilo baš „povuci-potegni“. Odigrali ste tri utakmice i sve tri na jednu loptu.
„Jeste. Bilo je čupavo, a tamo je igrao i moj stari drug, Dušan Katnić, pored još nekoliko sjajnih igrača.“
Vi ste u Rilskom bili jedan od lidera, a bili ste ruki u profesionalnoj košarci. Kako ste se nosili sa tim teretom?
„Nisam ja sebe nikada doživljavao kao lidera, već kao timskog igrača. Niti sam doživljavao svoju ulogu kao teret. Jednostavno sam radio ono što se od mene zahtevalo. Da su mi rekli da treba nešto drugo da radim, radio bih to. Vratiću se na same početke i KK Mladenovac. Jedna od prvih stvari koje su nas tamo učili je „budite košarkaši, ne budite dripci“. To su nam usađivali u glave. „Ne budite „dripci“ ni u pobedama ni u porazima“. I kada ti je to ubačeno u osnove poimanja košarke, onda ne možeš da budeš preterano prepotentan, niti da budeš preterano besan kada izgubiš. Jednostavno, daješ sve od sebe i to je to.“
Niste se dugo zadržali u Bugarskoj. Ali niste ni daleko otišli. Sledeća epizoda je bila Rumunija.
„Da. Pre svega, iz Bugarske sam otišao jer sam očekivao povećanje plate. Ali, klub je imao neku svoju politiku da sam zarađivao maksimum. Tada sam još bio mlad, mislio sam da mogu bolje i više. Tada je došla ponuda od Steaue, iz rumunske lige koja tada nije bilo nešto preterano dobra kao što je sada. To je bio samo nastavak profesionalnih igara. Posle dugo vremena sam živeo u velikom gradu, jer sam se preselio u Bukurešt. Trebalo se privići i na taj neki život. Na putovanja pre svega, pošto je Rumunija velika zemlja sa lošim putevima, pa je put na svako gostovanje trajalo satima i satima.“
Tamo ste individualno gledano odigrali možda i najbolju sezonu u karijeri.
„Celu karijeru sam igrao na poziciji krilnog centra, a u Rumuniji su me prvi put prebacili na krilo. Ispostavilo se da mi je prijala ta promena. Konstantno sam bio u mis-meču, s obzirom da sam bio viši od svojih čuvara. Ali, džabe mi dobra statistika kada timski nismo ostvarili naročito dobar rezultat. Već u prvom kolu plej ofa smo bili izbačeni, tako da i nisam preterano zadovoljan tom sezonom.“
Zbog čega nije moglo bolje?
„Ta sezona je bila jako turbulentna. Bilo je dosta otpuštanja. Počeli smo je sa trojicom Srba, koji su kasnije bili otpušteni, da bi se klub odlučio da kasnije dovede četiri tamnoputa Amerikanca... Previše se igralo individualno u tom klubu. Njih četvorica i ja. Malo je bila jedna lopta za nas, što bi se reklo. Svako se borio za neke svoje brojke, a rezultat je bio u drugom planu. Toliko mi nije prijala ta priča da sam od menadžera tražio da mi nađe novi klub. Imao sam dve godine ugovora, a zbog tog nezadovoljstva sam odradio samo jednu i otišao na Kipar.“
Tamo je sve pošlo naopako.
„Da. Trebalo bi da napomenem da sam od 18. godine menjao kontinente, države... Konstantno sam bio sam. Život mi je bukvalno bio luna park i mnogo toga sam držao u sebi. Dešavalo se da nedeljama plačem, dok ne bih stekao unutrašnju snagu da nastavim. Verovatno je to uticalo na mene. Zasitio sam se tog načina života. Postao sam svestan koliko je psihičko zdravlje bitno za čoveka, a pogotovo za sportistu. Sportsko takmičenje nosi te stvari sa sobom. Konstantnu napetost. Iz treninga u trening, iz utakmice u utakmicu... Verovatno je to dovelo do toga da postanem samodestruktivan. Zanimljivo je da su problemi kulminirali u poslednjoj utakmici finala, koju smo inače izgubili. Gotova sezona. Otišao sam na doping test i bio pozitivan na marihuanu i kokain.“
Da li se kajete zbog toga?
„Pa, nije tako jednostavno. Ja na život gledam malo drugačije. Ništa se ne dešava slučajno. Više se kajem što sam svojim roditeljima uzeo nekoliko godina života, koliko sam im živaca pokidao, nego što sam sebi zaustavio karijeru. Moglo je da se dogodi da nastavim sa takvim načinom života, tek onda ne bi bilo povratka. Generalno sam optimista, pa i ovo gledam sa pozitivne strane. Naravno da se kajem, jer mislim da bi mi karijera bila drugačija. Ali se u isto vreme i ne kajem, jer me je to zaustavilo i sprečilo da nastavim. Dobio sam vreme da preispitam svoj život i neke svoje postupke. Shvatio sam da sam izgubio kompas i da bi trebalo da krenem malo drugačije.“
S obzirom da ste bili prinuđeni da napravite pauzu od dve godine, šta ste radili za to vreme?
„Ceo život sam bio u košarci i nisam sebe video nigde drugde. Vreme sam koristio da pomognem sebi. Način života koji sam vodio, a to je bavljenje košarkom, bio je odjednom zaustavljen. Vratio sam se u Mladenovac, zaposlio sam se u jednoj ozbiljnoj firmi i tamo sam proveo dve godine. Bio sam sa porodicom i ona je najzaslužnija što mi je vratila veru u sebe. Podrška porodice je bila ključna da se oporavim.“
Da li biste možda mogli da date savet drugima koji se suočavaju sa sličnim problemom?
„Samo vera u sebe. To je najbitnije. Formula je poznata, nije to ništa skrivena. Većina nas zna šta je pravilno, a šta nepravilno. Samo, u tim trenucima slabosti, lakše je okrenuti se poroku i trenutnom rešenju problema, nego posvetiti se i raditi na sebi. Nije to neka velika mudrost koja će nekome promeniti život, ali toliko mogu da kažem. Nije sramota tražiti pomoć. Tako se vraćaš sebi na zdrav način.“
Kada ste se vratili košarci, prvi klub Vam je bio Vršac.
„Nisam uspeo da se prilagodim tamo. Neki treneri ti leže, neki ti ne leže i to je to. Zbog toga sam u polusezoni prešao u Crnokosu, koji je bio hit te godine. Igrao je Superligu, borio se za prvo mesto sa FMP-om u KLS-u...“
Eto, mi smo skoro uradili intervju sa Bogićem Vujoševićem, vi ste tada bili saigrači.
„Jeste, jeste. Sjajan momak. Za njega sam čuo dok sam bio u Americi kao za prvog beka koji uhvati protivničkog plejmejkera na osnovnoj liniji i drži ga odatle do naše trojke. Ona prava odbrana, a ne ovo što se danas zove odbranom. E, kada imaš takvog igrača u ekipi, onda to tvom timu daje mnogo. Tako je bilo u Crnokosi. On je sam svojim presingom „krao“ puno sekundi od protivničkih napada. Mnogo nam je olakšavao posao.“
Kako je bilo vratiti se košarci posle dve godine neigranja?
„Bilo je teško. Između ostalog, zbog toga se i nisam prilagodio u Vršcu. Šta znam. Kada znaš nešto dobro da radiš, to ne možeš da zaboraviš. Kao vožnja bicikla. Tako sam nekako i gledao na taj moj povratak. Na sreću, osim „povrede“ glave, nisam imao neku veću fizičku povredu, što je takođe olakšao povratak. Mada, kada sam se vratio, bio sam dosta razočaran na to kako naša liga izgleda, a i klub u kome sam bio. Hemofarm je prestao da postoji, a Vršac je odmah zapao u krizu. U Crnokosi je slična priča bila, ne znaš da li ćeš primiti platu ili ne... A, u međuvremenu sam upoznao devojku, zaposlio se u privatnoj firmi, pa sam se posle te sezone vratio tom nekom poslovnom životu i ponovo napravio pauzu u košarkaškoj karijeri. Nakon toga sam se izgubio iz košarke na još dve godine.“
Šta Vas je nateralo da joj se ponovo vratite?
„Taj moj posao je bio kancelarijski. Potpuno u suprotnosti od onoga na šta sam navikao. A to je da budeš na nekom terenu. Bilo kom. Nešto kasnije je sa mnom u kontakt stupila Kolubara iz Lazarevca, koja je tada igrala Prvu srpsku ligu. Bukvalno me molili samo da dođem. Nisam morao ni da treniram, samo da igram utakmice. Sve je počelo neobavezno, cilj je bio samo da se ostane u ligi. Ali, igrali smo dobro i napravili uspeh tako što smo se plasirali u Prvu „B“ ligu, dakle u drugu. U međuvremenu sam završio sa devojkom i sa firmom, pa sam se tada već u potpunosti ponovo vratio košarci.“
Posle Kolubare je usledio Vaš prvi „mandat“ u Zlatiboru.
„Da. U toj Prvoj „B“ ligi mislim da sam bio najbolji strelac, što me je preporučilo Zlatiboru, koji je to takmičenje završio kao ubedljivo prvi, tako da sam sledeće sezone igrao KLS. Tamo je sve bilo divno, prvenstveno zbog hemije. Ostvarili smo istorijski plasman u Niš na završnicu Kupa Radivoja Koraća, završili kao četvrti, igrali Superligu... Sve su ovo ogromni uspesi za malo mesto kakvo je Čajetina.“
O Čajetini„To je jedno malo ponosno mesto. U Čajetini vlada specifičan mentalitet, što se meni lično sviđa. To je geografski gledano malo mesto, ali tamo žive ponosni i ambiciozni ljudi koji vole sport, vole da pobeđuju, prelepa priroda... Meni te stvari pune baterije. Zlatibor i Čajetina mi prijaju.“
Nakon toga Vas je zvao Dragan „Gagi“ Nikolić u Košalin. U Poljsku. Tamo stvari nisu prošle onako kako ste se nadali.
„Taj klub je imao velike probleme sa organizacijom. Nije bio stabilan, što je na kraju rezultiralo stečajem. Tu su se formirali neki klanovi između domaćih igrača i nas stranaca. Pritom, ume da bude problematično kada si inostrani trener, kao što je bio Gagi Nikolić. Kada ostvariš nekoliko lošijih rezultata, odmah ti se klima klupa. A, on je protiv sebe imao i skup domaćih igrača koji su gajili nekakav bunt prema njemu. Samim tim su došli i slabiji rezultati, zbog čega je i dobio otkaz. Umesto njega je došao Poljak, sa nekom drugom filozofijom i vizijom. Tamo postoji i pravilo da na parketu u svakom trenutku moraju da budu bar dva domaća igrača, a najbolje tri ekipe iz lige proberu najbolje za sebe, a ostalima šta ostane. Tako da, mi smo imali te neke „kusure“ od igrača, zbog čega smo takođe imali probleme. Došlo je i do toga da meni padne minutaža sa ciljem da odustanem i pristanem na raskid ugovora. S obzirom da sam imao solidan ugovor tamo, nisam želeo da odem, a oni su pokušali da me oteraju tako što su me stavili na klupu. Eto, to je bila još jedna moja loša odluka, jer je klub otišao u stečaj, pa sve što su mi dugovali – puj pike ne važi.“
Kakvi su Vam planovi za budućnost?
„Eto, kroz celu ovu priču može da se vidi da je sport moj život. Šta god da sam radio, uvek je bio sport tu kao neki odgovor svemu. Moja je želja i da mu ostanem posvećen i da nakon kraja karijere postanem trener ili nešto slično.“
S obzirom da smo dosta pričali o stvarima oko kojih se kajete, red je da Vas pitamo i čime se najviše ponosite u svojoj karijeri?
„Nije ona nešto preterano velika kako bih bio previše ponosan. Ali, mogu da kažem da sam ponosan time što sam uspevao više puta da se vratim košarci. Pogotovo posle te suspenzije. Što sam još uvek na košarkaškoj mapi, što klubovi još razmišljaju o meni... Pa, evo i ovaj tvoj potez da obaviš sa mnom intervju je jedan mali ponos za mene. Moram da kažem, obavljao sam nekoliko intervjua i svi su se svodili na obične sportske razgovore, ali ovome se nisam nadao. Iskreno, nikada o ovim stvarima nisam pričao. Tako da, stavi i da sam ponosan na ovaj intervju.“
Hvala puno, a mi Vama želimo uspeha u svim životnim i sportskim poljima.
(foto: Dragana Stjepanović; BIBL; Nikić; Lična arhiva Dragoslava Papića)
