Lična karta Ime i prezime: Goran Ikonić Datum i mesto rođenja: 23. mart 1980. (Zvornik, Jugoslavija) Visina: 196 centimetara Pozicija: Bek Klubovi: Drina Zvornik (1998-2001), Rogla (2001-2003), Rudar Ugljevik (2003), Leotar Trebinje (2003-2005), Bosna Sarajevo (2005-2009), Donjeck (2009/10), Krka (2010/11), Pinar Karšijaka (2011/12), Politehnika (2012/13), Rabotnički (2014), Steaua Bukurešt (2014/15), BBC Monti (2015/16), Bosna Royal Sarajevo (2016/17), Vevej Riviera (2019/20)
I came to play nije samo košarkaški klub, već jedan ozbiljan projekat, sportsko-humanitarna organizacija koja još od 2008. godine koristi sport kao univerzalno sredstvo za podsticaj društvenog razvoja i pozitivnih promena, promoviše društveno odgovorno ponašanje i fer-plej. A, na parketu ovaj klub je za izuzetno kratak period napravio veliki pomak i uneo neke novine u rad. Iako su mogli da apliciraju i da od ove sezone igraju u Drugoj muškoj ligi Srbije, odlučili su da idu zacrtanim putem i postepeno rade sa mladim igračima, a igraju takmičenja koja zasluže svojim rezultatom.
Poverenje ljudi iz kluba da predvodi ovaj mladi tim dobio je još jedan proslavljeni košarkaš, bivši reprezentativac Bosne i Hercegovine, Zvorničanin Goran Ikonić. Ikonić iza sebe ima impresivnu igračku karijeru, koju je počeo da gradi u najtežim godinama za ovaj region u prošlom veku. Sada želi da se ostvari i kao trener, a misli da je I came to play pravi klub za njega u ovom trenutku.
"Ja sam prošle godine stupio sa Mihajlom Delićem u kontakt, napravili smo klub koji započeo svoj rad od najnižeg ranga takmičenja, takozvane "beton" lige. U njegov rad smo uključili nešto poznatije igrače široj javnosti: Branka Cvetkovića, Jovu Stanojevića i Dragana Ćeranića. Nakon "beton" lige igrali smo Drugu regionalnu ligu i plasirali se u viši rang. Plan nam je da za naredni period privolimo mlađe igrače, pogotovo studente koji nisu još ostvarili pun potencijal i kojima je potrebna pomoć, jer šansu zaslužuju i igrači koji nisu NBA potencijal u mladim danima. Oni mogu da igraju kod nas, da uživaju i napreduju pa ko uspe da se ostvari mi ćemo mu pomoći da nastavi košarkašku karijeru dalje", istakao je Ikonić na početku razgovora za "MVP portal".
"Sezonu smo završili na drugom mestu, imali smo pomoć nekoliko iskusnih igrača. U Evropi je odjeknula vest da je Darko Miličić naš član, to nam je i bio cilj, da na taj način promovišemo klub, ali i da klincima omogućimo iskustva treninga i igre sa takvim asom. Neki plan za budućnost je da ovo bude stabilan klub za mlade igrače."
Samo prisustvo velikih košarkaških asova i mogućnost rada sa njima mladim igračima je privilegija koje oni možda nisu ni svesni.
"Mladi igrači do Darkovog dolaska i nisu bili preterano svesni karijera njihovih starijih saigrača. Darko je najveće ime pa o njemu znaju sve, oni prate samo NBA i aktuelne zvezde. Malo razočarenje za mene je da mnogo mladih prati samo NBA, a ne evropsku koja je nama mnogo bliža, lično mnogo više volim da pogledam Evroligu. NBA je najbolje iskomercijalizovana i propraćena, pa je zato i najviše prate. Sukob FIBA i Evrolige je najveći problem, niti deca mogu da gledaju najbolje igrače u reprezentaciji, niti u Evroligi najbolje utakmice. Ali bih voleo da više obraćaju pažnju na regionalnu ligu i domaću košarku."
TONI KUKOČ "Dok smo bili klinci u Zvorniku najveći deo mog društva pratio je igre Partizana i Zvezde. A, ja sam obožavao Tonija Kukoča, za koga mogu da kažem da mi je bio košarkaški uzor. Zbog njega sam nosio broj sedam kada god je bio dostupan"
Ikonićeva igračka karijera je trajala od 1996. do 2019. godine, a u njoj nije nastupao za klubove iz Srbije.
"Dolazak u ICTP je moj prvi kontakt sa srpskom košarkom. Iz Bosne sam, igrao sam po bosanskim klubovima i ABA ligu. Ostaje žal što nisam odigrao bar neku sezonu u srpskom klubu. Bilo je nekih prilika. Međutim, istovremeno sam dobijao bolje ponude iz inostranstva i odlučivao sam se za njih."
Košarku je zavoleo u rodnom Zvorniku. Tamo je počeo profesionalnu karijeru i brzo skrenuo pažnju na sebe.
"Prve košarkaške korake napravio sam u lokalnoj Drini, tadašnja Prva liga Republike Srpske, još nije bilo zajedničke BiH lige. To je bilo sa mojih 16-17 godina, sezona 1996/97. Srpsku košarku sam dosta pratio, bila nam je pristupačna, svi smo gledali Partizan i Zvezdu. Imali smo kao deca svi ambiciju da pređemo u neki od tih tada najjačih klubova u Srbiji. Ja nisam uspeo i put me odveo na drugu stranu. Sreću sam tražio u BiH, dve sezone sam odigrao u Trebinju, a nakon toga došao u sarajevsku Bosnu. Tada je već počela zajednička BiH Premijer liga, Bosna, Široki i Borac su igrali ABA ligu, tako da sam tim putem stigao do regiona."
Te prve sezone bosanskohercegovačke Premijer lige i dan danas se prepričavaju u košarkaškim krugovima.
"Slađan Stojković u Tuzli, Gavrilo Pajović, Zoran Stevanović u Igokei kod trenera Jovice Antonića, Vlatko Ilić, Bojan Obradović, pa onda banjalučki Borac, po dve izuzetno jake ekipe iz svih delova BiH. Iz srpskog dela su prednjačili Borac i Igokea, Kukić, Zirojević, Đorić, iz bosanskog dela Bosna i Sloboda Tuzla, Dragan Aleksić u Slobodi, Jasmin Hukić, sjajni igrači, iz hrvatskog dela Široki. Baš dobra košarka se igrala... Četiri godine u Bosni, dve osvojene titule i stigao sam i do dresa reprezentacije. Jedne godine smo igrali ULEB kup, prošli prvu fazu, to je za nas bilo ogromno iskustvo."
Za Bosnu ga vežu najlepša sećanja. Nakon nje je otišao u ukrajinski Donjeck, a odatle došao u Sloveniju i za kratko vreme je zabeležio sjajne rezultate.
"Iz Donjecka sam došao u Krku i tu proveo najproduktivniji košarkaški deo života. Za sezonu i po osvojili smo dve titule prvaka Slovenije, Evročelindž kup i bili smo treći u ABA ligi. Igrali smo Fajnal for i bili neugodan protivnik svima. Trenirao nas je Aleksandar Džikić i sve je funkcionisalo perfektno."
Nakon toga je proveo godinu dana u Turskoj, pa ponovo otišao u Ukrajinu kod trenera Željka Lukajića. Usledile su sezone u Rabotničkom, Steaui iz Bukurešta i u Švajcarskoj.
"Mislio sam da ću u Švajcarskoj prestati da igram, planirao sam da živim tamo, ali me poziv Bosne odvratio od te ideje, morao sam nazad u Sarajevo u klub u kome sam proveo najviše vremena. Bosna je tada bila u izuzetno teškoj situaciji, pokušavali su da se vrate na košarkašku mapu. Od iskusnijih igrača doveli su Sašu Vasiljevića i mene. Trener je bio Dušan Gvozdić, a igrali su još Maksim Šturanović, Strahinja Dragićević, Vladimir Đorđević... Odlična ekipa je to bila, stigli smo do finala lige koje smo izgubili od Igokee 3:2. Ipak, sjajna godina za kraj karijere."
Tužne vesti stižu iz Sarajeva ovih dana, a to nije prvi put kada je reč o timu Bosne u prethodnih 20 godina. Klub je u dosta težoj situaciji nego što je bio kada su se u njega vraćali Ikonić i Vasiljević i pokretali priču iz početka. Poslednje vesti kažu da je Bosna čak i blizu gašenja. Ikonić nije ravnodušan kada su takve novosti vezane za klub u kome je stekao potpunu afirmaciju.
"Mislim da je katastrofalno što Bosna i nakon fuzije sa Rojalom, koji joj je dao neko veštačko disanje, nije uspela da ispravi greške iz prošlosti. Pre svega su to prevelika očekivanja, gomilanje igrača i nerealnih ugovora koji ne mogu da se ispoštuju. Onda dolazi do stvaranja dugova koji se nagomilavaju iz sezone u sezonu... Druga stvar je politika od koje, nažalost, sve zavisi, pa tako i sport. U Sarajevu očigledno sve manje imaju sluha za sport, osim slikanja kada se osvoji neka medalja. Generalno je to svuda problem, ali Sarajevo kao grad košarke u kome ljudi obožavaju taj sport i posebno bivšeg evropskog prvaka Bosnu, zaslužuje da ima stabilan klub u ABA ligi. To je jedini slavni grad iz bivše države SFRJ koji nema klub u regionalnoj ligi."
Goran Ikonić je bio vrlo zapažen i u dresu reprezentacije Bosne i Hercegovine.
"Još dok sam igrao u Trebinju stigao je poziv reprezentacije, 2004. godine, kvalifikacije za Evrobasket u Beogradu. Međutim, zbog povrede nisam mogao da idem na to takmičenje. Čekao sam posle još par godina da ponovo dokažem reprezentativni kvalitet i zaigrao sam u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Poljskoj 2009. godine, ali se na njega Bosna nije plasirala. Na Evropskom prvenstvu sam debitovao 2011. godine u Litvaniji i fenomenalno je iskustvo. Izuzetno jaka grupa, regionalna. Crna Gora, Hrvatska, Makedonija, mi i tu su još bile Grčka i Finska. Nažalost, nismo prošli grupu, ali smo igrali dobro."
Posle igračke karijere rešio je da ostane u košarci.
"Stigao je poziv od ICTP. Međutim, tokom sezone me je zvao Nikša Bavčević, trener iz Splita sa kojim sam radio u Rumuniji i Švajcarskoj. Zvao me ponovo u Švajcarsku da budem njegov pomoćnik. Sve je to lepo krenulo, na Ženevskom jezeru, klub se zove Vevej, imali smo četiri stranca, na neki moj nagovor doveli smo Balkance. Marko Boltić, Uroš Nikolić, Draško Albijanić i Almir Hasandić. Dobra ekipa, ali korona je sve prekinula i vratili smo se kući."
Sada kao trener znanje prenosi mladima, a kaže da je imao privilegiju da radi sa izuzetno kvalitetnim stručnjacima u karijeri.
"Svaki trener je ostavio trag, od svakog sam nešto poneo. Ako moram da istaknem, izdvojio bih Jurija Zdovca i Aleksandra Džikića. Zdovc me trenirao u Bosni i tada sam najviše napredovao, postao sam bolji igrač. Imao sam odmah dosta ponuda ali sam ostao u Bosni, bio kapiten tima, osvojili smo titulu, bio sam MVP finala. On je došao sa velikim iskustvom, mnogo je uticao na moju karijeru. A, Aleksandar Džikić je po meni najbolji trener sa naših prostora. Veliki poznavalac košarke, komplet sebe daje njoj. Tako posvećenog čoveka nisam video. Neverovatno mi je da je sada bez kluba, ali mislim da će se to brzo promeniti."
Mladi treneri u Srbiji teško dolaze do prilike da pokažu svoje znanje.
"Klubovi su najveći problem, nestrpljivi su, nisu spremni da sačekaju, žele rezultat odmah. Svakom treneru je potrebno vreme da sprovede svoj sistem, da pre toga upozna igrače i njihove mogućnosti. Pa imamo primere svuda, najbliži nam je Partizanov sa Vujoševićem, imao je kontinuitet i stigao je do fantastičnih rezultata. A aktuelnosti su takve, dva, tri vezana poraza i smenjuje se trener. Veliki je pritisak, sada sam i sam video u Švajcarskoj šta to znači, iako sam pola sezone proveo tamo. Treba napraviti tim, treba uklopiti te igrače, ljudske osobine, o svemu moraš da vodiš računa."
Iz tih razloga je pažljivo birao mesto u kome će graditi trenersku karijeru.
"Porodica mnogo trpi kad si trener. Odeš na drugi kraj sveta, deca krenu u školu, vrtić, navikneš se, krenu loši rezultati i pakuješ se i ideš kući. Onda opet druga škola, posao... Na to pomislim uvek i to mi se ne sviđa. Ali u košarci sam 20 godina i to je ono što najbolje znam da radim. Šteta je što nemamo više dobrih klubova u kojima može da se radi i napreduje. Meni je I came to play dao šansu, sa Minjom Delićem sam razgovarao da pokušamo da radimo sa mladim igračima, bez pritiska rezultata, imamo pomoć grada i na tome smo zahvalni, imamo dobre uslove."
Svi se slažu da je rad sa mladima najvažniji, ali je isto tako činjenica da se ogroman broj mladih igrača "izgubi" u mlađim selekcijama.
"Previše pritiska im je nametnuto. Na takve mlade se mi fokusiramo, pokušaćemo da im pomognemo da se priviknu na seniorski staž, da igraju svoju igru i da dobro treniraju, pa ko sve to prođe postaće i igrač. Danas Zvezda i Partizan imaju malo mladih igrača jer su u trci za rezultatom. Iako stranci dolaze za manje pare nego što bi dobili po Evropi, oni znaju da su im ti klubovi usputna stanica. A to trpi naš mladi igrač. Ostali su Mega i FMP za domaće mlade igrače, ali to je premalo. Košarka 90-ih je bila mnogo jaka, dosta klubova je egzistiralo i nije bilo potrebe da igrači jure inostranstvo po svaku cenu jer su i ovde mogli naplatiti uloženo u sebe. Sada se to promenilo, ne znam ko je tu kriv, ali košarka po gradovima u Srbiji nije na nivou na kom je bila. Samo klubovi koji su u ABA ligi egzistiraju. Srbija ima previše talenata i treba vratiti još klubova na scenu, mora se naći model da se pomogne sport. Sport je najbolje što imamo i to treba promovisati."
"Sport je pravo, a ne privilegija" moto je regionalnog kampa koji I came to play održava svake godine na Fruškoj gori. Ljubitelji košarke u Srbiji su još uvek privilegovani, sve dok crpimo resurse prošlosti i imamo mogućnost da mladim igračima znanje prenose asovi poput Gorana Ikonića.
(foto: bhbasket.ba; nezavisne.com; MVP portal)
