Ali, uvek postoje izuzeci. Tako je jedan Libanac, povremeni reprezentativac svoje zemlje, završio u Srbiji. Ime mu je Žad Halil i nosi dres Kolubare.
Kako bismo saznali otkud jedan košarkaš iz grada Zuk Mikaila u Lazarevcu, odlučili smo se da ga kontaktiramo i popričamo o njegovoj karijeri. Nije bilo potrebno preterano pregovarati, Halil je sa zadovoljstvom pristao da sa nama podeli svoja iskustva.
Lična karta Ime i prezime: Žad Halil Datum i mesto rođenja: 20. novembar 1996. (Zuk Mihail, Liban) Visina: 185 centimetara Pozicija: Plejmejker Klubovi Šampvil (2013-2015; 2018/19), Tadamon Zuk (2015-2017), Al Mutahed (2017/18), Anibal Zahle (2019/20), Kolubara LA 2003 (2020-)
Da li ste za ovo vreme boravka u Srbiji doživeli kulturološki šok?
„Nisam. Već sam bio upoznat sa ovdašnjom kulturom, a i ovde sam neko vreme jer sam bio tu i za letnje pripreme. Stigao sam da obiđem i Beograd. Mnogo mi se sviđa grad, mogu da kažem da je jedan od najlepših koje sam ikada obišao.“
Šta za Vas znači dolazak u Srbiju?
„Znači mi mnogo što sam došao ovde. Možda niste znali, ali košarka je sport broj jedan u Libanu. Samo sa tri zemlje u svetu je takav slučaj: Filipini, Litvanija i Liban. Takođe, prvi sam Libanac koji je došao da igra u Srbiji, zato osećam da je jako bitno za mene i moju zemlju da se ovde dokažem. Mislim da je važno da Libanci počnu da dolaze da igraju košarku ovde, ali i u Evropi. Biti prvi koji je došao ovde je kao da sam izgradio most od moje zemlje do Evrope. Ovo je sjajna šansa za mene i moju zemlju.“
Trener Kolubare, Marko Dimitrijević, bio je Vaš trener u Libanu, pa pretpostavljamo da je on odgovoran za to što ste došli ovde da igrate.
„Sto posto. Pre nego što se uopšte znalo gde ću nastaviti karijeru, trenirao sam individualno. Imao sam nekoliko ponuda od drugih timova, ali je moj agent pokušavao da mi pronađe angažman u Evropi. U međuvremenu je Marko postao trener Kolubare i nakon velike eksplozije u Bejrutu, pozvao me je da me pita šta se događa. Kasnije me je pitao i kakvi su mi planovi, a ja sam mu odgovorio da me privlaći Evropa. Istog trenutka me je pozvao da dođem ovde, jer zna šta mogu da pružim s obzirom da smo već radili zajedno. Na tome sam mu veoma zahvalan.“
Kada ste već spomenuli eksploziju, možete li da nam kažete gde ste bili u tom trenutku?
„Zapravo, uložio sam novac u posao u Bejrutu i došao sam da ga obiđem sa svojom sestrom. U pitanju je jedan restoran-pab. Trideset minuta nakon toga, čuli smo eksploziju. Potpuno ludo. Na sreću, moja porodica i ja smo bili nepovređeni, ali su svi Libanci i Libanke emotivno pogođeni tom eksplozijom. Bilo je veoma teško za sve nas.“
Da li je trener Dimitrijević morao da vas ubeđuje da pređete u Kolubaru? Da li su pregovori bili teški?
„Kao što sam već rekao, imao sam veliku želju da dođem u Evropu da igram košarku. Rekao mi je da u Kolubari ima mesta za mene i istog momenta sam prihvatio ponudu. Nije bilo nimalo razmišljanja. Pritom, u prilici sam da radim sa trenerom koga već poznajem, što je svakako bonus. Velika je stvar biti deo ovakve košarkaške zajednice. Bila je to laka odluka za mene. Otkad sam bio dete, moj san je da zaigram košarku u Evropi.“
Arapske reči u srpskom jeziku „Primetio sam da u srpskom jeziku postoje i arapske reči. Za sada znam samo za reči „čorba“, „zejtin“ i „gurabije“ (smeh). Primetio sam da ima i drugih, ali ih nisam zapamtio.“
Šta su Vam prijatelji rekli kada ste ih obavestili da ćete košarku igrati u Srbiji?
„Zapravo, mnogi mi nisu verovali (smeh). Pre svega jer je košarkaški Srbija mnogo ispred Libana. Iskreno, trenutno živim svoj san. Niko nije očekivao da će mladi momak iz Libana dogurati ovako daleko. Mnogo njih mi je reklo da ih zaj***vam (smeh). Mnogo sam zahvalan na tome što sam ovde. Nadam se da ću ispuniti očekivanja.“
Prošle sezone ste u Libanu odigrali samo tri utakmice. Da li ste spremni za nove izazove? Kako se osećate na terenu?
„Da. Zbog pandemije koronavirusa, sezona je bila veoma kratka. Iskreno, igrali smo Zemun kup nedavno, i mogu da kažem da se osećam pomalo zarđalo, jer nisam dugo igrao utakmice. Ali, iz dana u dan se osećam sve bolje. Naporno treniramo i osećam se dobro, što je najvažnije.“
Šta možemo da očekujemo od Vas na terenu?
„Iz košarkaške perspektive, možete očekivati igrača koji će se boriti za svoj tim, koji će doneti libanski borbeni mentalitet i strast prema igri. Ja sam plejmejker koji može da poentira i da igra pikenrol. Mogu da kontrolišem tempo... Mada, više volim da moja igra govori o meni, nego ja da pričam o tome šta mogu ili ne mogu.“
U karijeri ste bili saigrači sa Srbima kao što su Mile Ilić i Vladan Vukosavljević. Da li ste u kontaktu sa njima?
„Takođe i Branko Cvetković (smeh). Najviše sam u kontaktu sa Džoom (Vladan Vukosavljević prim.aut) i Brankom. Ali kao što znate, sada sam u Lazarevcu pa ih ne viđam. Pričao sam sa njima pre nego što sam došao ovde i rekli su mi da računam na njih ako mi je nešto potrebno. Sa Džoom sam igrao tri godine. On je veoma važan za moj košarkaški razvoj. Uvek je bio tu da mi pomogne, da me posavetuje i da me nauči nečemu.“
Kako ste počeli da se bavite košarkom?
„Moj otac je bio košarkaški trener kada sam bio mali. Imao je običaj da me vodi na svaki trening i utakmicu, ali nije želeo da me tera da počnem da treniram. Želeo je sam da odlučim. I jednog dana, kada sam imao možda četiri ili pet godina, rekao sam mojoj majci da kaže mom ocu (smeh) da hoću da budem igrač kao oni na treningu. I to je bio početak mog košarkaškog života.“
Rekli ste da je košarka sport broj jedan u Libanu. Možete li da objasnite kako je došlo do toga?
„Mediji su počeli da se razvijaju, pa su ljudi mogli da isprate uspehe naše reprezentacije iz 2002, 2006. i 2010. godine. Bili smo na Svetskom kupu i osvojili smo srebrne medalje na Kupu Azije. Košarka je zbog toga počela da cveta. Sa time je došlo mnoštvo navijača, uloženog novca i medijske pokrivenosti, što je rezultiralo time da je košarka postala najpopularniji sport u Libanu.“
I Vi ste bili deo reprezentacije Libana. One koja se kroz kvalifikacije borila za Svetski kup u Kini.
„Da. Tada sam započeo karijeru kao reprezentativac. Redovno sam igrao u tom novom sistemu sa „prozorima“. Nažalost, nismo uspeli da se plasiramo, ali je svejedno to bilo neverovatno iskustvo. Putovati širom azijskog kontinenta, igrati utakmice, košarkaški razvijati se... Mnogo sam toga naučio. Kako bi se trebalo hraniti, živeti, trenirati... Kada si u nacionalnom timu i kada sa njim svuda putuješ, sve radite zajedno. Kao pravo bratstvo. I to je ono što volim kod toga.“
U tim kvalifikacijama, Jordan se plasirao sa samo jednom pobedom više od Libana. Šta je potrebno uraditi da se Liban vrati na Svetski kup?
„Ovo je moje mišljenje. Tokom tih dvogodišnjih kvalifikacija, promenili smo tri selektora, tri puta smo promenili naturalizovanog igrača... Niko ne može na taj način da se uspešno takmiči. Mislim da nam je potrebna stabilnost u reprezentaciji, sa trenerima, naturalizovanim igračima i menadžmentom. Ukoliko to postignemo, mislim da niko ne može da nas zaustavi na putu do Svetskog kupa.“
U svojoj karijeri ste stigli da se bavite i košarkom 3x3.
„Da. Kada sam bio mlađi. Pokušao sam sa time pre svega jer imam puno starih prijatelja i bivših saigrača koji je igraju, jer nisu uspeli da postanu profesionalni košarkaši. Zbog toga sam iskoristio priliku da igram 3x3 kako bih ponovo iskusio igranje sa ljudima sa kojima sam odrastao. Nisam to doživljavao kompetitivno, već kao sastajanje sa starim saigračima. Iz čistog uživanja.“
U Libanu je Al Rijadi najtrofejniji klub. Osvojio je 15 titula šampiona zemlje, od kojih su čak 12 u periodu od 2004. godine do danas. Zbog čega je tako dominantan?
„Pričali smo o stabilnosti. Stabilan menadžment povećava šanse za uspeh, a Al Rijadi je najstabilniji klub u poslednjih 20 godina, sa finansijske strane, ali i sa strane pobedničkog mentaliteta. Ali mislim da ako napraviš plan za dve-tri godine unapred, ako dovedeš dobrog trenera, možeš da skineš Al Rijadi sa trona. Tako nešto je uradio Šampvil pre nekoliko godina.“
O srpskoj košarci i uzorima „Mislim da je srpska košarka najbolja koja postoji na ovoj planeti. Veliki sam ljubitelj vašeg načina rada i vaših košarkaša. Omiljeni mi je Miloš Teodosić, koji mi je bio i košarkaški uzor, pored Ronija Faheda, dok sam odrastao.“
Pročitali smo da ste libanski šampionat uporedili sa Džerijem Krausom, nekadašnjim generalnim menadžerom Čikago Bulsa. Zbog čega?
„U poslednje vreme u Libanu, mnogi ljudi iz menadžmenta lige i iz Saveza misle da su superzvezde. Nešto slično je moglo da se vidi u dokumentarcu „Last Dance“, gde je Džeri Kraus želeo da bude zvezda tima, a ne Majkl Džordan. Mislim da svi koji su slični Krausu treba da znaju da su igrači srce košarke. Naravno, potrebno je imati i novinare, menadžment, stručne štabove... Ali, igrači su ti zbog kojih se gleda košarka. Niko ne treba da misli da je važniji od igrača.“
Bili ste saigrač legendi košarke sa Bliskog Istoka, Hamedu Hadadiju. Liban je na Kupu Azije 2017. godine izgubio baš od njegovog Irana, a on je maltene sam pobedio Vašu reprezentaciju.
„Govorimo o košarkaškom geniju, fanatiku, koji je ekstremno posvećen košarci. Igrali smo kratko zajedno, možda dva-tri meseca. Ali, uspeo sam da vidim o kakvom se igraču radi. A, što se Kupa Azije tiče, on se održao u mom rodnom gradu, Zuk Mikailu. Tada je bio veliki hajp za libansku reprezentaciju, 10.000 ljudi je bilo na utakmici, tri miliona preko televizije... A, Hamed Hadadi nam je srušio sve snove čoveče (smeh). Celoj naciji. Po tome se vidi njegova veličina. Igrao je protiv publike i igrača mnogo mlađih od sebe. Uništio nas je.“
Spomenuli ste navijače u Libanu. Možete li da izdvojite nekoliko reči i o njima?
„Libanski navijači su jedni od najluđih ikada. Atmosfera koju prave kada uđete u halu je neverovatna. Strast i ljubav koju osećaju prema košarci je velika. Mogu da kažem da ih potpuno razumem, jer ono što oni osećaju i ja osećam prema igri. Sjajan je osećaj igrati pred njima.“
Osvrnimo se na Vaš stil igre. Vi ste klasičan plejmejker, sa poenima u rukama, ali, na čemu bi dodatno trebalo raditi da biste se unapredili?
„Na fizičkim predispozicijama. Kada bih ih još unapredio, bio bih u stanju da lakše pokažem moju veštinu igranja košarke. Mislim da još nisam pokazao šta sve znam.“
Da li mislite da možete da pomognete Kolubari da pređe na nivo više?
„Znate, nov sam u ovoj ligi, pa ne znam mnogo toga o drugim timovima, osim onih sa kojima smo već igrali. Ono što znam je da ću dati celog sebe Kolubari i da pokušam da joj pomognem da napravi još bolje rezulatate nego prošle sezone. Pokušaćemo da se izborimo za plasman između prvih pet mesta.“
Kakvi su Vam planovi za budućnost?
„Moja ambicija je da se izgradim u Evropi. Postoji samo jedan libanski igrač koji je tu igrao, Fadi el Hatib. On je bio u Ukrajini i to samo dva meseca. Želim da se stacioniram u Evropi, a Srbija je moja karta za ulaz. Ali šta će biti, biće. Osećam da imam odgovornost prema svojoj zemlji da se pokažem u najboljem svetlu. Želim da pokažem da libanska liga nije jedina u kojoj Libanci mogu da igraju. Možda neću uspeti da se domognem najvišeg nivoa, ali se nadam da mogu da budem onaj koji je otvorio vrata za ostale Libance.“
(foto: KK Kolubara LA 2003; FIBA)
