(BLOG) Milan Mažić: Isključio Mišu Lakića i ostao živ

Evo i poslednjeg bloga u ovoj godini i nekako sam odlučio da isti posvetim jednom beogradskom klubu sa kojim sam se na betonima srpkih liga susretao još kao igrač, mada pod drugim imenom. Danas smo na utakmici Beovuka i Hemofarma, koja se igrala u sklopu IB lige.

Počeci mog sudijskog života vezani su za jednu anegdotu, koju sam do u tančine zapamtio do danas. Odlazim u prostorije Košarkaškog saveza Beograda u zgradi DIF-a i u Božinoj kancelariji u petak očekujem sa kolegama delegiranje utakmica mlađih kategorija. Za taj posao u to vreme je bio zadužen Ljuba Petrović, nekadašnji srpskoligaški sudija. Utakmice se dele po sistemu ko gde i kad može. Moje prve utakmice i meni je svaka najvažnija. Dobijam juniorsku utakmicu i mojoj sreći nema kraja. Utakmica se igra u nedelju na otovorenom terenu stadiona Tašmajdan, a u pitanju je meč između Crvene zvezde i Tašmajdana.

U nedelju na pola sata pre termina ja sam uveliko spreman. Ekipe kreću zagrevanje i sve je kako treba. Jedino što je malo čudno: ja sam jedini od službenih lica... Nema delegata, ni drugog sudije. A meni - treća utakmica u životu. Prilazi mi bradonja iz domaće ekipe, lik mi je poznat, viđali smo se na betonima beogradskih terena kao igrači na nekim utakmicama, verovatno. Kaže da je trener domaće ekipe i da moramo da odigramo, iako nema drugog sudije. Pozivam i Zdravka Kubata trenera juniora Zvezde u tom momentu i obojicu ih molim za razumevanje, treća mi je utakmica i takođe ih molim da budu mirni i smiruju igrače.

Meč kreće, treći minut prvog poluvremena tehnička treneru domaćih i isključenje. Bradonja se pomeri iza klupe u publiku (to je tad bilo uobičajeno da isključeni trener ili igrač ode u publiku i nastavi da gleda utakmicu), ali ja ne dozvoljavam. Kažem mu: "Isključen si, moraš napolje!" On odgovara: "Pa, napolju smo, evo ja sam u publici po pravilima igre." Međutim, ja ne želim da nastavim dok ne izađe sa stadiona potpuno. Nakon kraće rasprave bradonja se udalji, mrko me gledajući. Utakmica se završi i ja se sa zapisnikom uputim kući, srećan što se utakmica bilo kako završila.

Uobičajeno je bilo da se zapisnici ponedeljkom odnose u Savez, kako bi se utakmice registrovale. I to je bila prilika da se svi ponovo vidimo i prokomentarišemo kako su utkmice prošle. Ulazim u Božinu kancelariju gde je graja i preko 20 sudija i odjednom muk. Svi me gledaju kao da sam avet. Pitaju me da li sam dobro? Da li mi šta fali? Da li je istina da sam ja isterao Mišu Lakića sa Tašmajdana. Ja nemam pojam koga sam isterao, kažem im da nekog bradonju jesam. I još si živ i niko te nije dirao? Objašnjavaju mi da sam dobro prošao što sam preživeo i da to više ne pokušavam. I opet u kancelariji muk. Ulazi isti taj Miša Lakić i pita: "Gde je onaj sudija što me je isterao?“ Gomila se razilazi i ja ostajem sam nasuprot pomenutog bradonje licem u lice. On mi pruža ruku i kaže: "Bravo mali, imaš m..., bićeš sjajan sudija", okrene se i izađe.

Od tog momenta do mog ulaska na saveznu ligu i utakmice koju imate priliku da gledate prošlo je tačno pet godina i par meseci. Bio sam sudija sa najmanje staža koji je ušao na saveznu ligu od trenutka polaganja. A Miša? Postali smo prijatelji i ma šta ljudi mislili i o njemu pričali smatram da čovek koji svoj život posveti košarci i sve u košarku uloži, svo svoje znanje, vreme i energiju, može da se zove samo STRUČNJAK! Milan Lakić je izgradio jedan klub od beton lige do sjajnih igrača koje je napravio na čelu sa Dekijem Milojevićem. I za sve što je za beogradsku i srpsku košarku uradio - kapa dole! I jedno veliko HVALA za sve klince koje je sklonio sa ulice i uveo na košarkaške terene, prepoznaće se već sami, da ih po imenima ne prozivam!

A utakmica ko utakmica. Beovuk pobeđuje tada sjajni Hemofarm, šta je tu čudno?

Nakon ovog malo dužeg pisanija, kojim zatvaram ovogodišnje blogove, želim vam svima da se prethodna godina nikada ne ponovi, a da naredna vrati gledaoce u hale, a košarku na parkete. Želim vam da se družite i uživate sa vama dragim osobama ne razmišljajući o svemu što je u ovoj godini bilo. Želim vam, pre svega, puno zdravlja i porodične i lične sreće i ispunjenje svih vaših snova!

Čitamo se dogodine!



(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)