Takođe, poslednjih nedelja, puno vas me je kontaktiralo na društvenim mrežama uglavnom sa pozitivnim komentarima, zahvaljujući se što sam opisao dešavanja baš u njihovom gradu ili u klubu u kojem su nekada radili. Zvali su me stari prijatelji sa kojima sam kroz telefonske razgovore evocirao uspomene i prisetio se detalja koje sam zaboravio. Hvala vam svima koji čitate moje redove i verujem zajedno sa mnom se čežnjivo prisećate nekih lepih, starih vremena, kada je košarka na ovim prostorima stvarno bila sport broj jedan.
Baš zato sam se odlučio da za danas pomenem jednu utakmicu, ne zbog kluba koji je bio domaćin, nego više zbog ekipe koja je gostovala. A, u pitanju je revijalna utakmica Prve B (tada) savezne lige u kojoj je domaćin bio klub – prvak lige, a gost reprezentacija iste te lige. Na ovaj način publika je mogla da pozdravi svoje miljenike, ali i da uživa u igri najboljih igrača lige, vođenih najboljim trenerima te sezone. Da podsetim još jednom, pričamo o drugom rangu takmičenja!
Tako smo na kraju sezone nakon koje sam ja ušao na najviši rang takmičenja – Prvu A saveznu ligu, bili u Vršcu, gde je domaći Hemofarm ponosno proslavio, pred oko 1.000 gledalaca titulu i ulazak u viši rang takmičenja. Marin Sedlaček, koji je te godine vodio Hemofarm, imao je u rosteru ekipu za respekt. Organizacija kluba i stabilno finansiranje od strane farmaceutskog giganta bili su garant da će Hemofarm i naredne godine biti ozbiljan takmac u najkvalitetnijem takmičenju. Da ne nabrajam igrače, jer možete sami pročitati. Zamislite najbolju petorku i uporedite je sa sadašnjim ABA ligašima. Verujem da nećete naći mnogo razlike u kvalitetu.
Gosti su takođe bili nagrađeni za sve što su uradili tokom sezone. Ozbiljan trenerski tandem Milovanović – Nikolić imao je na klupi najboljih 12 igrača lige. Svima njima ovo je bila posebna čast za igre koje su pružili te sezone i potvrda koliko se drugi nivo takmičenja ozbiljno prati, ne samo od strane publike na njihovim, domaćim terenima. Bili su obezbeđeni specijalni dresovi za ovu priliku, hala je bila ozbiljno popunjena, a nama sudijama ovo je takođe bila posebna čast, da na terenu budemo među najboljima – jer je to govorilo da smo te sezone i mi bili među najboljima.
Ne sećam se da je u posednjih „x godina“ (osim ove godine kada je Zdravlje u Leskovcu ponovilo ovako nešto, a zbog plasmana u viši rang na čemu im od srca čestitam), na najvišem nivou takmičenja organizovana ovakva vrsta revijalne utakmice u Srbiji na bilo kom nivou takmičenja. Ne verujem niti da ima volje, materijalnih sredstava, niti da ikoga to zanima – počev od organizacije do publike. Eto, samo za toliko se promenila košarka kao sport na našim terenima. Nažalost...
Možda je na najodgovornijima i onima koji imaju uticaj i mogućnost odluke, da ipak razmisle šta i zašto se promenilo u košarci na ovim prostorima u poslednjih 25 godina. I možda ipak nije kasno da košarku vratimo na tron kraljice sportova, a ne samo da se nostalgično prisećamo nekih, definitivno boljih vremena za naš najtrofejniji sport.
(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)
