Desetak meseci smo proveli evocirajući uspomene na neke dane kada je košarka stvarno bila sport broj jedan na prostorima bivše Jugoslavije. Otkrili smo neke tajne koje nikada nisu bile dostupne javnosti i zavukli se u neke svlačionice i na neke terene za koje verujem da niste ni znali da postoje. Imali ste strpljenja za moje pisanje i nadam se da vam je bilo zanimljivo i da ste nekako jedva čekali utorak da se na MVP portalu pojavi novi blog.
Došlo je i vreme za malu letnju pauzu. Takmičenja su na izmaku, većina ih je već završena i vreme je da pustimo košarku da se odmori od nas i mi od nje. Tokom leta ću se verujem oglasiti sa nekim blogom (ako vam to bude zanimljivo), a svakako ću pretresti svoju arhivu i pripremiti nove materijale za kasno leto i početak jeseni, kada će i košarkaške teme intenzivirati. Još jednom vam hvala na svim komentarima (lepim uglavnom) koje ste slali preko raznih kanala. Ako budete imali nekih želja ili ideja za naredne blogove, ako želite da čitate o nekim mestima u kojima nismo bili (a mogli bi da odemo), kao i do sada tu sam da pokušam da vam želje ispunim.
Danas smo u Trsteniku na terenu za koji me vežu i lepe i ružne uspomene. Ove ružne ćemo da zanemarimo i nećemo ih pominjati, jer smo se dogovorili da o košarci pišemo afirmativno u svakom pogledu, a pre svega jer je ista u situaciji da se dosta loših stvari događa i sada, pa nema potrebe da dodajemo ulje na vatru sa stvarima iz prošlosti.
Smešten između Kraljeva i Kruševca, Trstenik nije mogao da ostane imun na navalu košarke koja je devedesetih bila sport broj jedan u celom regionu. Prva petoletka je u to vreme bila ozbiljna državna institucija koja nije morala brinuti za plasman svojih proizvoda, pa je i logično bilo da podrži sve segmente sporta u gradu iz koga je.
Jedan od njih je svakako bio košarkaški klub, koji je u godinama kojih se sećam (a koje su bile teške za preživljavanje, ali plodonosne za košarku) bio ozbiljan činilac u srpskim ligama. U Trsteniku nisam sudio previše utakmica, ali nijedna koju sam sudio nije bila lagana – pa ni ova čiji novinski članak možete videti, iako je razlika na poluvremenu bila skoro 20 poena za goste. Publika je bila bučna i davala je krila svojim ljubimcima, vršeći snažan pritisak i na protivnike i na nas sudije. Verujem da nikome nije bilo lako da izvuče bodove iz Trstenika, čak i kada su domaćini pre utakmice bili u poziciji autsajdera.
Ono što je bilo dobro je da je transport do mesta odigravanja bio sasvim solidan, čak i u vreme kada smo išli redovnim autobuskim linijama. Moglo se ići do Kraljeva ili Kruševca (ako nije bilo direktne linije u vreme kada nam treba), pa odande lokalom koji je češće vozio. Domaćini su bili ljubazni i na usluzi, a uslovi u hali su bili stvarno odlični. Od svlačionica do terena koji je bio pravih dimenzija, što tada nije bio svugde slučaj. Publika je bila daleko od terena, što je bar nama sudijama u većini situacija pomagalo.
U Trsteniku se sada igra Druga srpska liga (valjda), ali se nekada igrala veoma ozbiljna košarka. Klub je bio veoma dobro organizovan, a često je većina mesta od dostupnih 3.000 u hali bila popunjena. Ostaje nam da se nadamo da će u bliskoj budućnosti Trstenik opet biti važan pin na košarkaškoj mapi Srbije.
