Bila jednom jedna sjajna liga na brdovitom Balkanu. Liga koja je imala svog sponzora, u kojoj su učestvovale ekipe sa uglavnom domaćim igračima, gde se dobijala nagrada za plasman i koja je davala dva mesta u Evroligi i još četiri u drugom po jačini evropskom klubskom takmičenju, kako god da se ono zvalo. Zvuči kao početak neke lepe bajke, bar za nas koji volimo košarku. U stvari, sve se ovo dešavalo pre samo dvadesetak godina.
Veliki čika Raša Šaper okupio je sjajnu grupu ljudi koja je organizovala ligu koju su mnogi tada poredili sa španskom ACB ligom - jedinom profesionalnom ligom u Evropi. Naravno da za ligu koja svojim najboljim ekipama obezbeđuje mesto u evropskim takmičenjima itekako ima interesovanja: sponzora, publike, javnosti, a na kraju, ili na početku, kvalitetnih igrača i trenera.
Sećam se promocije lige koja je, čini mi se, bila 1996. godine - baš godine kada smo mi klinci (Ika, Jole, Bane, Čaja, ja i još neki) ušli na listu najboljih sudija u zemlji koja je nasledila ime Jugoslavije. Promocija koja se pamti, a koja je obećavala sjajno takmičenje. I, što je za naše prostore pomalo čudno, obećanje je i više nego ispunila. Ekipe su imale odlične rostere, igralo se na terenima od Subotice do Leskovca, od Šapca do Cetinja i svuda su hale bile uglavnom pune. Liga je imala potpisan ugovor sa nacionalnom televizijom, pa su gledaoci prvog kanala RTS-a i RTCG-a mogli da gledaju u direktnom prenosu po najmanje jednu utakmicu u svakom kolu. Klubovi nisu plaćali takmičenje, već su dobijali nagrade za plasman. Zvuči stvarno kao bajka...
Igrači nisu morali da idu u inostranstvo da bi potpisali dobre ugovore, a onda klubovi nisu morali da traže trećerazredne košarkaše sa one strane bare koji će igrati za njih. Obaveza svakog kluba prvoligaša je bila da ima sve mlađe kategorije, da se aktivno takmiči u svim omladinskim ligama u kojima postoje takmičenja. Ukratko, sve je bilo onako kako u stvari i treba da bude, pa je košarka ponosno nosila ime najtrofejnijeg sporta.
Pred nama je utakmica iz hale "Pionir" u kojoj su se sastali Partizan i Spratak. Na klupi domaćih sjajni Lale Lučić imao je na raspolaganju vrhunsku ekipu. Na svim pozicijama bilo je po nekoliko fenomenalnih igrača, da ne nabrajam - imate izveštaj koji sam našao i u kome sve piše. Pomenuću samo Harisa Brkića, koji nas je prerano napustio, a to kakav je igrač bio možete da vidite na snimku.
Iako su domaći na papiru bili neuporedivo jači, krajnji rezultat to nije potvrdio. Možda ponajveći krivac za to je bio trener Spartaka Srećko Sekulović, koji je sjajno ukomponovao iskusne igrače i klince koje je imao na raspolaganju. Iako je Partizan imao i 18 poena prednosti u jednom trenutku, na kraju je bilo samo sedam razlike za domaće.
Na jednoj ovako nezanimljivoj utakmici, sa direktnim TV prenosom (inače su se utakmice koje su se prenosile igrale petkom) u "Pioniru" je bilo 2.000 ljudi. I to verovatno najbolje opisuje košarku i ligu o kojoj sam pisao i o kojoj pišem.
Sa mnom na terenu Čaja Čukalović, moj saborac i veliki prijatelj, sa kojim sam zajedno išao na polaganje za međunarodnog sudiju. Kao visoki intelektualac, Čaja je bio odličan sudija i godinama je delio pravdu u najkvalitetnijem košarkaškom takmičenju na ovim prostorima. Ipak, nakon završetka sudijske karijere ni za njega nije bilo mesta ni na jednoj košarkaškoj funkciji. Valjda ni on nije dovoljno stručan da na neke mlađe naraštaje prenese svoje znanje. Ili je u pitanju samo velika sujeta nekih malih ljudi...
Uživajte!
(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)
