Svaki Srbin kome košarka nešto znači u životu će nekada, kada dođe vreme za svođenje računa, razmišljajući o prošlosti našeg trofejnog sporta, zlatnu medalju sa Evropskog prvenstva 1995. godine istaći kao događaj zbog koga je vredelo živeti. Možda to na prvo čitanje zvuči previše bombastično ili patetično, ali je iskreno i pre svega istinito. Podsetićemo vas i zašto. Nepravda koja je naše sportiste zadesila od 1992. do leta 1995. nezapamćena je u svetu.
SastavDejan Bodiroga (Stefanel), Predrag Danilović (Majami Hit), Saša Obradović (Alba), Zoran Sretenović (Crvena zvezda), Žarko Paspalj (Panatinaikos), Miroslav Berić (Partizan), Aleksandar Đorđević (Filodoro), Željko Rebrača (Partizan), Vlade Divac (Los Anđeles Lejkers), Zoran Savić (PAOK), Dejan Tomašević (Partizan), Dejan Koturović (Spartak). Selektor: Dušan Ivković
Košarkaši su prvo ostali bez Olimpijskih igara u Barseloni. Iako su u kvalifikacijama pravo da učestvuju dobile i novonastale države iz raspalih SFRJ i SSSR-a, neposredno pred početak tog turnira u Španiji selekciji Dušana Ivkovića je uskraćeno igranje na njima, uz objašnjenje koje nije imalo nikakve veze sa sportom, a ni sa mozgom. FIBA je tim turnirom omogućila učešće na Olimpijskim igrama državama koje nisu ni postojale kada su krenule kvalifikacije za njih, što nije bio u slučaj u ostalim sportovima. To je samo jedan od mnogo primera u kojima je FIBA radila protiv interesa naše zemlje, pošto javnost van granica Srbije često potencira navodne protekcije u svetskoj kući košarke na čijem čelu je godinama bio Srbin, Bora Stanković. Tako je susret najmoćnijeg evropskog tima protiv američkog "tima snova" ostao nedosanjan san srpskim ljubiteljima košarke. Java je bio košarkašima Hrvatske, koji su prvu kolektivnu olimpijsku medalju osvojili te 1992. Poraženi su u finalu od Sjedinjenih Američkih Država, koje su u Barselonu poslale najbolju ekipu na velikim takmičenjima ikada, a teško će u bilo kom sportu neko u bližoj budućnosti sklopiti tim takvih asova.
Naredne, 1993. godine reprezentacija zbog čuvenih sankcija nije učestvovala na Evrobasketu u Nemačkoj i nije mogla da brani titulu osvojenu 1991. u Rimu, pa je priliku da osvoji prvu titulu u istoriji iskoristila Nemačka, koja se do tada i nije kotirala kao neka košarkaška sila. Selektor "pancera" na tom Šampionatu bio je Svetislav "Kari" Pešić, čisto kao dokaz da se tih godina bez Srba nije mogla zamisliti medalja na velikom takmičenju. Svetsko prvenstvo u košarci 1994. je po planu trebalo da bude održano u Beogradu, zbog čega je i započeta izgradnja "Skadra na Bojani" 20. veka, dvorane "Limes" (današnje "Kombank Arene"). I taj praznik košarke je zaobišao našu domovinu i reprezentaciju, Toronto je bio domaćin Mundobasketa, a Jugoslavije ni tamo nije bilo zbog "sprovođenja demokratije" na našim prostorima. Dvorana je završena desetak godina kasnije...
Jedna od najboljih generacija u istoriji svetske košarke je na taj način, u najboljim igračkim godinama, ostala bez tri velika takmičenja. Kada danas pogledate zapise o karijerama tih vanserijskih sportista, rubrike u kojima je mesto za trofeje su prepune, a možemo samo da pretpostavljamo kakve bi bile da im na surov način nije uskraćeno pravo da rade svoj posao pune tri godine.
Plasman1. Jugoslavija 2. Litvanija 3. Hrvatska 4. Grčka 5. Italija 6. Španija 7. Rusija 8. Francuska 9. Izrael 10. Nemačka 11. Švedska 12. Slovenija 13. Turska 14. Finska
Ništa nije govorilo da će se stvari promeniti za Evrobasket u Grčkoj 1995, za koji je 12 zemalja učesnica već bilo poznato. Ipak, dva meseca pred početak takmičenja FIBA je, uz blagoslov svetskih političara, odlučila da "vadi fleke" iz prošlosti. Bez mnogo logike doneta je odluka da će Evrobasket činiti 14 selekcija, a ne 12. Za dodatne dve organizovan je kvalifikacioni turnir u Bugarskoj i na njemu je bilo mesta i za "plave".
Uz Jugoslaviju i domaćine Bugare, na dodatnim kvalifikacijama su učestvovali još Bosna i Hercegovina, Turska i Estonija. Sistem takmičenja je bio prost, sve ekipe su međusobno igrale po jedan duel, dve sa najboljim učinkom obezbeđivale su plasman u Grčku. Naši košarkaši su prvi zvanični meč posle četiri godine igrali protiv domaćina turnira. Satelitski snimak iz Sofije (ne)kvalitetom je delovao kao da je sa druge planete, pa iz neke tamo nerazvijene civilizacije, veoma nerazvijene, a ne samo 50-ak kilometara od granica sa Srbijom. Prekidalo je, šuštalo, seckalo, ali nikome nije smetalo, svi su sa ushićenjem pratili meč, ali je malo ko očekivao takvu dramu.
Domaću javnost u to vreme nisu opterećivale stvari kao danas, niko nije znao šta to znači nedostatak priprema, zajedničkih utakmica, kontinuitet, znali smo samo da smo najbolji u košarci i od igrača očekivali da pobeđuju. Oni u izjavama nisu tražili nikakva opravdanja, nego su i sami imali ista očekivanja. A, prvi meč je bio veoma težak, mučan za gledanje. Naši vidno neuigrani, pomalo i zbunjeni novonastalom situacijom i neočekivanom prilikom, lopta jednostavno nije htela u koš. Trebalo bi istaći da na tom turniru nije igrao jedan od naših najvećih aduta, Vlade Divac, koji se ekipi priključio kasnije zbog obaveza u NBA, a niko nije ni pomišljao da će turnir u Bugarskoj predstavljati problem "plavima". Sa druge strane, "povampirio" se Georgi Mladenov. Rešetao je koš sa svih strana i meč završio sa 42 poena. Jugoslavija je uz dosta muke izborila produžetak, a u njemu čvrstom odbranom stigla i do pobede nakon koje je svima laknulo. Led je bioprobijen.
Jugoslavija je pobedila rezultatom 93:87. Do pobede "plave" su predvodili Saša Obradović sa 16 i Predrag Danilović sa 14 poena. Po 13 su postigli kapiten Žarko Paspalj i nova zvezda YU košarke Dejan Bodiroga, momak koga je većina u državi putem tog iskrivljenog satelitskog snimka prvi put videla na parketu, jer je seniorsku karijeru gradio u Italiji. Podsećamo, interneta nije bilo, zemlja pod embargom, premalo sportskih događaja na televiziji, ekrane su tih godina ispunjavale drugačije, užasne slike.
Finale Dvorana: "Marusi" Datum: 2. jul 1995. (Atina) Gledalaca: 17.000 Rezultat: Jugoslavija - Litvanija 96:90 (48:49) Jugoslavija: Bodiroga 12, Danilović 23, Obradović 5, Sretenović, Paspalj 5, Berić, Đorđević 41, Rebrača 1, Divac 5, Savić 4, Tomašević, Koturović Litvanija: Homičus 3, Visockas, Štombergas 2, Timinskas, Lukminas, Krapikas, Kurtinaitis 6, Sabonis 20, Karnišovas 19, Marčuljonis 32, Ejnikis 8, Markevičijus
Dan kasnije na programu je bio meč sa Bosnom i Hercegovinom. Bosanci su odlučili da se ne pojave na terenu iz razloga koji, kao i mnoge odluke tih dana, meseci i godina, nisu imali veze sa sportom. Sve je bilo u cilju stvaranja što lošije slike o državi u kojoj živimo, a sve te provokacije su direktno u lice bile prosute mladićima koji su samo radili svoj posao. A, radili su ga najbolje na svetu, što su mnogo teško prihvatali van naših granica, posebno u regionu. Jugoslavija je meč dobila službenim rezultatom 20:0, dok je Bosna i Hercegovina već sutradan nastavila takmičenje, bez ikakvih konsekvenci od strane FIBA za svoj sramni postupak.
Nakon dva kola je već bilo mnogo lakše, postalo je jasno da će Jugoslavija ostvariti plasman na Evrobasket. Početna kriza protiv Bugarske bila je prošlost, usledila su dva meča u kojima su Ivkovićevi puleni zabeležili ubedljive pobede. Prvo je savladana Estonija sa 89:64, uz 18 poena Saše Danilovića, a poslednjeg dana i Turska rezultatom 84:65, uz 23 poena Danilovića, najboljeg strelca turnira. "Plava mašina" se zagrejala, sve je bilo spremno za put u Grčku, odakle je domaća javnost očekivala još sigurnije igre i bolji satelitski signal. Sa kvalifikacija u Bugarskoj trebalo bi istaći još jedno ime koje je doprinelo krajnjem cilju, a pomalo nepravedno ostalo zaboravljeno. Umesto Vlade Divca u Bugarskoj je igrao centar Zoran Stevanović i ostavio je odličan utisak na dve utakmice u kojima je bio na parketu. Nebitno za dalji tok priče, uz Jugoslaviju se nakon dodatnih kvalifikacija na Evropsko prvenstvo plasirala i reprezentacija Turske.
Evropsko prvenstvo u Grčkoj 1995. se iz današnjeg ugla može posmatrati kao jedno od najjačih u istoriji ovog takmičenja. Broj istinskih NBA i evropskih asova u ekipama je bio veliki. Sve selekcije su nastupale u najjačim sastavima, u to vreme je još uvek bilo sramota ne odazvati se pozivu u nacionalni tim. Igrali su svi koji su bili pozvani, bez obzira na to koliko dana odmora će im ostati između dve sezone. U tom trenutku su Nemci branili titulu prvaka Evrope, Rusija je bila vice-šampion sveta, Hrvatska srebrna sa Olimpijskih igara, Grčka pred svojim navijačima. Litvanija i Jugoslavija su bile "nove" reprezentacije koje su na papiru, a i na terenu, delovale zastrašujuće za protivnike.
Pored tima Dušana Ivkovića i ostale selekcije su imale čime da se pohvale. Hrvatsku su predvodili: Toni Kukoč, Dino Rađa, Stojan Vranković i Arijan Komazec. U Sloveniji je bio Jure Zdovc. Litvanija je imala fantastične individualce: Šarunasa Marčuljonisa, Arvidasa Sabonisa i Arturasa Karnišovasa. Isticali su se još: Jan Bonato, Antoan Rigodo, Mustafa Sonko (Francuska), Alberto Ereros (Španija), Sergej Bazarevič, Sergej Babkov, Andrej Fetisov (Rusija), Mihael Koh (Nemačka), Fanis Hristodulu, Panajotis Janakis (Grčka), Valter Manjifiko, Gregor Fućka, Stefano Ruskoni (Italija)... Reprezentacije su bile podeljene u dve grupe od po sedam ekipa. Jugoslavija je nastupala u grupi A, uz selekcije: Nemačke, Izraela, Švedske, Italije, Litvanije i domaćina Grčke, protiv koje su "plavi" igrali na otvaranju Šampionata.
Raspala se JugaNa Šampionatu u Grčkoj učestvovalo je 11 igrača iz tima Jugoslavije koji se okitio zlatnom medaljom u Rimu 1991. godine, ali su igrali za tri različite selekcije. "Plavi" su ostali: Aleksandar Đorđević, Vlade Divac, Predrag Danilović, Žarko Paspalj, Zoran Savić i Zoran Sretenović. Selekciju Hrvatske su predvodili: Dino Rađa, Toni Kukoč, Velimir Perasović i Arijan Komazec. Najbolji igrač Slovenije bio je Jure Zdovc (nije se okitio medaljom u Rimu, ali je bio član ekipe). Jedini koji je nedostajao iz generacije '91 bio je centar Zoran Jovanović.
Na put ka zlatu je trebalo krenuti pred 15.000 navijača Grčke sa očekivanjima da će pomoći svojim pulenima u ponavljanju uspeha iz 1987, kada je selekcija predvođena Nikosom Galisom nadvisila Jugoslaviju i SSSR. Kao i u prvoj utakmici kvalifikacionog turnira protiv Bugarske, Jugoslavija je i protiv Grčke počela neubedljivom igrom. Domaći su najvećim delom meča bili u rezultatskoj prednosti, u nekoliko navrata i preko 10 poena razlike, ali kako se utakmica bližila kraju prednost Grčke se topila. Dva minuta pre isteka vremena Jugoslavija je prvi put povela, ali je nakon 40 minuta igre rezultat na semaforu bio 72:72. U produžetku su "plavi" slomili otpor domaćina i slavili na premijernom meču Evrobasketa rezultatom 84:80. Nisu domaći navijači sportski podneli poraz koji je bio inicijalna kapisla da do kraja Šampionata navijaju protiv ekipe Dušana Ivkovića. Tome su doprineli i članovi stručnog štaba Grčke, kojima su, tradicionalno, nakon poraza u neizvesnoj utakmici bile krive sudije.
Nakon što su odmarali u drugom kolu, "plavima" je naredni rival bila selekcija Litvanije. Lakše od očekivanog, Jugoslavija je slavila rezultatom 70:61. Igra nije bila ubedljiva, ali je protivnik bio odlično skautiran i, uprkos izuzetnom napadačkom potencijalu, sveden na samo 61 poen. Jugoslavija je u liku Zorana Savića imala "streptomicin" za Arvidasa Sabonisa, a odličnu partiju u napadu pružili su Dejan Bodiroga i mršavi Željko Rebrača, u tom trenutku još uvek igrači iz drugog plana.
U trećem kolu rival je bila "stara mušterija" Italija, a forma je dostigla očekivani nivo. Već nakon 15-ak minuta igre "azuri" su bili slomljeni i do kraja je zabeležena laka pobeda - 87:74. Selektor Ivković je uspeo da dobrim delom meča odmori prvu petorku (Đorđević, Danilović, Paspalj, Savić, Divac). Prve tri utakmice su bile najteže i nakon startnih pobeda postalo je jasno da će Jugoslavija završiti na prvom mestu u A grupi.
Sledile su zatim još tri lake pobede. Savladana je Švedska sa 85:58, Izrael sa 72:59 i na kraju tada aktuelni prvak Evrope, Nemačka, rezultatom 92:79. Iz A grupe u četvrtfinale su se plasirale, redom, Jugoslavija, Litvanija, Grčka i Italija. Grupu B kao neporažena završila je Hrvatska, a iza nje su bile selekcije Španije, Rusije i Francuske.
Francuzi su bili protivnik "plavih" u četvtfinalu. U to vreme "trikolori" su po rejtingu još uvek zaostajali za vodećim evropskim timovima. Iako su i tada atletski odskakali u odnosu na većinu protivnika, nedostajali su im visoki igrači, a igra se bazirala oko prvog strelca Šampionata Jana Bonata, ubojitog beka šutera. Takva ekipa protiv Jugoslavije nije imala šta da traži. Izabranici Dušana Ivkovića su ubedljivo slavili rezultatom 104:86, zahvaljujući dominaciji Divca pod košem i sjajnoj šuterskoj partiji Danilovića, koji je meč završio sa 24 poena. Francuzi nijednog trenutka nisu bili blizu trijumfa, ali će ostati upamćena partija Bonata koji je meč završio sa 38 koševa, do tog trenutka najviše na Šampionatu. Meč francuskog beka bi možda dobio i veću pažnju da se par dana kasnije u finalnom meču nije desilo nešto što će baciti u zaborav ovakav košgeterski učinak.
Plasmanom u polufinale Jugoslavija je obezbedila primarni cilj postavljen pred Šampionat, odlazak na Olimpijske igre u Atlanti. Ipak, javnost to nije interesovalo, očekivala je više i bilo je jasno da će je zadovoljiti samo najsjajnije odličje.
U polufinalu ponovo susret protiv Grčke. Atmosfera maksimalno naelektrisana i negativna prema jugoslovenskim košarkašima. Od samog starta su bile prisutne varnice i pritisak na sudije. Međutim, to nije bilo dovoljno protiv kvaliteta kakav je posedovala ta selekcija "plavih", sa igračima sposobnim da u četvrtfinalnom meču postignu preko 100, a dan kasnije odigraju "najtvrđu" utakmicu Šampionata i domaćinu dozvole 52 poena. Za razliku od premijernog meča, izabranici Dušana Ivkovića su imali prednost od samog početka, ali su Grci uspeli da uđu u neizvestan finiš. Danilović i Bodiroga su vanserijskim potezima u završnici utišali oko 17.000 Grka u dvorani "Marusi". Jugoslavija je pobedila sa 60:52 i počelo je veliko slavlje na parketu, praćeno nepristojnim navijanjem grčke publike. Usledila je i jedna od najsramotnijih konferencija za medije na kojoj su grčki novinari provocirali trenera Ivkovića, otvoreno govoreći kako FIBA "gura" Jugoslovene i postavljajući niz nepristojnih pitanja na koja je selektor "plavih" smireno odgovarao.
Dobar deo košarkaške javnosti predviđao je i priželjkivao finale između Jugoslavije i Hrvatske, ali do duela bivših saigrača u nacionalnom timu nije došlo. Hrvatska je, iako favorit, u polufinalu poražena od Litvanije rezultatom 90:80 i morala je da se zadovolji borbom za bronzanu medalju protiv domaćina turnira. Litvanija je izborila priliku za revanš Jugoslovenima za poraz u grupnoj fazi i priliku da donese zlatnu medalju novoj državi
"Ako su za par dana naučili da igraju košarku onda je moguće da nas pobede", šalio se Zoran "Moka" Slavnić na nacionalnoj televiziji zbog zabrinutosti sportskih novinara prouzrokovane predrasudom da je teško na jednom takmičenju dva puta pobediti istog protivnika.
A, trebalo je preživeti tih 40 minuta finala. Pored Slavnića, još jedna osoba je bila ubeđena u sigurnu pobedu "plavih", stručni konsultant Slobodana Šarenca u direktnom prenosu nacionalne televizije, osvajač zlatne medalje iz 1989. godine, Zoran Radović. On je nakon svakog postignutog koša naših igrača staloženo u mikrofon govorio:
"E, sada je gotovo. Nakon ovoga Litvanci više ne mogu da se vrate...", i tako skoro čitavo drugo poluvreme, igrajući se sa pretankim živcima navijača. Pet do deset sekundi nakon takve njegove konstatacije, kao po pravilu, je Šarunas Marčuljonis postizao trojku ili koš iz ulaza nakon neke vratolomije.
Sve što košarka može da ponudi viđeno je u tom finalu. Vanserijske partije Đorđevića i Marčuljonisa spolja, NBA duel pod obručima između Divca i Sabonisa, kao i sjajne role svih ostalih igrača na terenu. Veliki mečevi ne sputavaju velike igrače već ih motivišu. Dokaz za to je bio i broj poena u finalu, šuteve su pogađali na obe strane, a daleko od toga da je odbrana bila slaba. Ukupan procenat šuta iz igre "plavih" iznosio je 62.2 odsto. Ubacili su 28 šuteva iz 45 pokušaja (14/22 za dva, 14/23 za tri), što nijedna reprezenatacija nije ponovila u finalima Evrobasketa.
Koliko god mu je u karijeri konkurencija bila velika, Đorđević je protiv Litvanije odigrao meč života. Postigao je 41 poen (9/12 za tri), uz tri asistencije. Predrag Danilović je meč završio sa 23 poena, dok ih je pratio Dejan Bodiroga sa 12 poena, četiri skoka i tri asistencije. Od Litvanaca je navijačima "plavih" živce, pored stručnog konsultanta, najviše pokidao Šarunas Marčuljonis, najefikasniji akter "zelenih" sa 32 poena. Sabonis je zabeležio 20 poena i osam uhvaćenih lopti, a Arturas Karnišovas je postigao 19 poena.
Istorijsku utakmicu obeležilo je dosta stvari na terenu i van njega. Ostaće zauvek upamćeno zakucavanje Danilovića u lice Sabonisu i čuveni pogled koji je kamera zabeležila. Danilović je kasnije kurtoazno izjavljivao da je "mrko" gledao sudiju zbog nedosuđenog faula, a ne najboljeg svetskog centra. I da jeste bilo tako, mnogo bolje za sveukupnu sliku "leži" da je njegov pogled bio upućen Sabonisu.
Ljubitelji košarke na ovim prostorima sigurno neće zaboraviti ponašanje grčkih navijača, koji su fanatično navijali za Litvaniju, nesportski se ponašajući čitavim tokom meča, a posebno posle njega, prilikom dodele medalja. Na terenu je bilo puno varnica, a najveća se desila kada su Litvanci želeli da napuste parket u 38. minutu pri rezultatu 93:89 za "plave". Čitavim tokom utakmice žalili su se na suđenje, nemoćni da preokrenu rezultat protiv boljeg. Kulminiralo je u finišu i Marčuljonis je poveo saigrače van terena. Divac i Đorđević su prednjačili u nagovaranju "zelenih" da završe utakmicu, dok su najviše revoltirani nesportskim potezom Litvanaca bili Danilović i pomoćni trener Željko Obradović.
Sale NacionalePlejmejker Jugoslavije je u finalu zabeležio individualni učinak koji je prava retkost u kolektivnim sportovima, a posebno u tako bitnim utakmicama koje direktno odlučuju pobednika velikog takmičenja. Na parketu je proveo svih 40 minuta i za to vreme zabeležio 41 poen i tri asistencije. Postigao je devet trojki iz 12 pokušaja (75%), dva od tri šuta za dva poena (66.7%) i 10 slobodnih bacanja iz 12 pokušaja (83.3%).
Šta je Đorđević šaputao Marčuljonisu ostaće tajna zauvek. Naknadno se kao vic pričalo da mu je obećao kako više neće postizati trojke, jer od tog momenta više nije ubacio do kraja. Divac ga je valjda podsetio da je van parketa zbog pet ličnih grešaka i da ne bi trebalo da se plaše. Šta god da je, urodilo je plodom, Litvanci suse vratili na parket, opasno zapretili preokretom, ali su na kraju morali da priznaju zasluženi poraz. Jugoslavija je pobedila sa 96:90 i osvojila šestu zlatnu medalju na Evropskim prvenstvima u istoriji, prvu od kada su u njoj igrali samo igrači iz Srbije i Crne Gore.
Puno je teorija zavere da su sudije, FIBA i razne mračne sile bile na strani Jugoslovena i da su "plavi" pogurani do zlatne medalje. Oni koji i danas stoje iza takvih tvrdnji su finalni meč pogledali verovatno samo jednom u životu, ako su i tada uspeli pažljivo da isprate sva dešavanja jer je predugo trajao. Na svu sreću, postoje video snimci i lako se može utvrditi da li je bilo nepravde i na čiju štetu ili korist se sudilo. A, sama pomisao da je neko protežirao Jugoslaviju u 1995. godini deluje smešno, obzirom na to kakav je rejting u svetu tada imala država Srba i Crnogoraca.
Koliko su u košarkaškom svetu "činili" Jugoslaviji potvrđuje i režirani skandal prilikom dodele medalja po završetku finalnog meča. Prvi put na velikim takmičenjima, bez prethodne najave, dodela je počela od trećeplasirane ekipe, Hrvatske, koja je u borbi za bronzu savladala Grčku. Hrvati su primili medalju, zatim aplauzom ispratili Litvance na postolju dok su kićeni srebrom oko vrata. A onda, kada su se Jugosloveni popeli na najviši stepenik Hrvati su se povukli i otišli u svlačionicu. Odlično iscenirana situacija od strane organizatora iz FIBA koji su omogućili Hrvatima jedan od najsramnijih poteza u istoriji modernog sporta. Hrvatsku niko od zvaničnika nije kaznio zbog tog čina, ali sudbina jeste. Tada su poslednji put videli postolje na velikom takmičenju. Uz sve to, dodelu zlata "plavima" pratile su salve zvižduka domaćih navijača. Ipak, ništa nije moglo da skine osmeh sa lica istinskim junacima, rođenim pobednicima, koji su sa uzdignuta tri prsta slavili titulu prvaka Evrope.
Odmah nakon dodele medalja na ulicama gradova u Savezoj republici Jugoslaviji počelo je veliko slavlje na ulicama, koje je, na sreću onih koji pamte, postalo tradicionalno u narednih nekoliko godina. Koliko je narodu značila zlatna medalja košarkaške reprezentacije opisuje doček igrača i stručnog štaba 3. jula ispred balkona Skupštine grada Beograda, kome je prisustvovalo više od 100.000 građana. Doček je trajao bukvalno čitavog dana, čekali su se "zlatni momci" još na aerodromu, ogroman broj ljudi ih je pratio putem do Beograda. Bilo je to pravo opštenarodno veselje, svi su grlili, ljubili, pevali, radovali uz taktove pesme "Igra ronekrol cela Jugoslavija". Jedan sportski uspeh je došao kao melem na veliku ranu koju nije prouzrokovao sport. Bio je to prvi trofej neke reprezentativne selekcije nakon pauze koju je nametnula "viša sila", a košarkaši su pokrenuli jednu divnu tradiciju. Od tada se svaki veliki sportski podvig u državi proslavlja ispod tog balkona.
Sad si uz'o trofej PaspaljeFinalni meč je počeo u 22 sata po lokalnom vremenu, ali je završen iza ponoći. Desilo se da je kapiten Jugoslavije Žarko Paspalj podigao pehar 3. jula, kalendarski dan kasnije od početka utakmice.
Ekipa Dušana Ivkovića je bila sastavljena od istinskih asova, ali ne bi trebalo ispustiti iz vida da su ti momci imali između 22 i 28 godina. Premalo za pritisak kome su bili izloženi, a na koji nisu uticali. Svojim zrelim ponašanjem su se podigli iznad svih nepravdi i bili su koncentrisani isključivo na ono što najbolje znaju da rade. Svi članovi te generacije su ostvarili vrhunske karijere, a njihovo ponašanje bi moralo da bude putokaz današnjim igračima. Tada su neki već igrali u najboljim svetskim i evropskim timovima, dok je ostalima takva budućnost bila izvesna, ali nikome nije padalo na pamet da zaobiđe reprezentaciju i preskoči neprijatnosti koje su se mogle predvideti.
Upravo su košarkaši koji su vrhunski igrali tih 90-ih godina utabali staze današnjim igračima, probili sve granice i pokazali da imaju kvalitet da budu nosioci najvećih svetskih klubova. Oni su zaslužni što danas vlasnik stranog kluba zna da, ako se pojačava igračem koji se preziva na "IĆ", mora dobro da odreši kesu. Pre nego što počnu da pronalaze opravdanja kako da zaobiđu reprezentativne obaveze u mlađim kategorijama, dečacima bi danas trebalo ispričati priču o zlatnoj medalji iz 1995. godine. Da saznaju sa kakvim su se problemima sretali i kako su ih prevazilazili naši igrači u tom periodu, istovremeno i da postoji razlika između dobrih košarkaša i onih vrhunskih, košarkaških legendi kakve su osvajači zlata iz Atine.
Ljudi koji će se 2. jula na balkonu Skpuštine grada Beograda pokloniti, nadamo se mnogobrojnoj publici, su zaslužni zašto današnji igrači i njihovi roditelji / menadžeri sanjaju milione i lagodan život od igre pod obručima. Isti ti koji su stvorili bolju budućnost današnjim početnicima su imali drugačije snove, sanjali su trofeje i medalje u dresu reprezentacije. Zato im se i 20 godina kasnije organizuju dočeci.
(foto: FIBA)
