Od samog ulaska srpskih klubova u regionalnu ligu svi vodeći košarkaški autoriteti kao prednost tog takmičenja isticali su prohodnost u Evroligu i ostala evropska takmičenja, zatim razvoj domaćih igrača u jakoj konkurenciji, dobru organizaciju i sponzore, veći broj kvalitetnih utakmica, pa onda i nedovoljan broj kvalitetnih srpskih timova za igranje samo domaće lige.
O prvom i najbitnijem razlogu, prohodnosti u Evroligu, koju inače i teoretski od domaćih klubova mogu da igraju samo "večiti rivali", ćemo vrlo kratko. To, jednostavno, nije tačno već duži niz godina, a zvaničnu potvrdu konačno je ove sezone preko usta prevalio i Đordi Bertomeu, "bog i batina" Evrolige. Izjavio je da će biti mesta za tim iz ovog regiona, ali nije naglasio da se radi o prvaku.
Argument manje je i razvoj domaćih igrača u jakoj konkurenciji, jer je više nego primetan rast broja stranaca iz godine u godinu. U minuloj sezoni smo došli do toga da dva naša kluba u sastavu imaju više od polovine stranih igrača. Inače, u regionalnu ligu smo ušli sa maksimumom od dva stranca po timu.
Da se podsetimo, Jadranska liga je osnovana 2001. godine od strane vodećih timova iz Slovenije, Crne Gore, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Danas manje poznato je to da je desetak godina ranije, pred sam raspad Jugoslavije, došlo do sporazuma klubova iz te, tada četiri republike, ali isto tako i iz pete, Srbije, da i ukoliko dođe do mirnog raspada države to neće uticati na košarkašku ligu koja je trebalo da ostane jedinstvena. To se nije desilo, a kada je došlo do ideje obnavljanja, Srbije, odnosno tada Jugoslavije, na početnom deljenju karata nije bilo. Godinu dana kasnije u Ligu se uključila Crvena zvezda, sezonu posle je to učinio i FMP (tada Refleks). Od sezone 2004/05 u ligu su ušli Partizan i Hemofarm, uslovljeni od strane Evrolige da moraju da igraju to takmičenje, ali da će za plasman u elitno evropsko takmičenje biti merodavan plasman u domaćoj ligi, koja se igrala po završetku Jadranske. Sada to zvuči dosta komplikovano i nelogično, ali bez brige isto tako je zvučalo i pre 15 godina.
E, sada malo poređenja. Te godine su igrana četiri evropska takmičenja i u njima je učestvovalo 11 klubova iz zemalja regiona kojima je ABA liga krovna organizacija. U elitnoj Evroligi, koja je tada brojala 24 ekipe, igrala su tri tima, predstavnik naše zemlje bio je Partizan. U ULEB Evrokupu (42 ekipe) je bilo šest predstavnika regiona, a od srpskih timova igrali su Hemofarm, Refleks i Crvena zvezda. FIBA Evropa ligu igrale su 32 ekipe, dve sa prostora bivše SFRJ, a srpski predstavnik je bio tim Lavovi 063. FIBA Evročelendž (15 timova) je predstavljao najslabije evropsko takmičenje i tu nije bilo timova iz regiona. U upravo nezavršenoj sezoni, 15 godina kasnije, dok smo išli zacrtanim regionalnim pravcem, Srbija je imala dva predstavnika u Evropi, Crvenu zvezdu u Evroligi (18 klubova) i Partizan u Evrokupu (24 kluba). U svim evropskim takmičenjima predstavnici regiona bili su još Cedevita i Budućnost u Evrokupu i Mornar u FIBA Ligi šampiona (32 kluba + 16 kvalifikanata). U FIBA Evrokupu, koji čine 32 ekipe, nije bilo ekipa koje participiraju u regionalnom takmičenju.
Iako je primer statistički poražavajući za kompletan region, ovaj tekst je vezan za srpsku klupsku košarku i klubove, pa izdvajamo da smo prilikom ulaska u regionalno takmičenje imali pet klubova u evropskim takmičenjima, a danas imamo dva.
Inače, srpski klubovi su od samog ulaska u Jadransku ligu bili apsolutno dominantni. U prethodnih 16 sezona samo tri puta prvak nije bio iz naše zemlje. Jednom je u finalu slavio izraelski gigant Makabi, marketinški trik regionalne lige, dok su prvaci još bili Cibona i Budućnost. Skrećemo pažnju da su Cibona i Budućnost titule osvojili protiv naših klubova u vreme ekspanzije stranih i dosta skupih igrača u njima u skorijoj prošlosti. Ranije, dok su elitni srpski klubovi imali domaću bazu na koju su se oslanjali, titule u regionu su osvajali kao po pravilu. Vraćamo se i na tu prvu sezonu kada su srpski klubovi zaigrali na Jadranu, u sezoni 2004/05 u polufinalu regionalne lige igrale su sve četiri srpske ekipe učesnice.
Ako to što se nekoliko srpskih klubova ugasilo, dok ih je nešto više "resetovano" i vraćeno deset koraka unazad, nakon učešća u ABA ligi nije dovoljan dokaz o štetnosti regionalnog takmičenja osvrnućemo se i na posledice koje trpe svi ostali srpski klubovi zbog njega. Prvo, to je kalendar takmičenja, koji se kroji bukvalno po volji dva tima već godinama unazad. Na početku sezone Košarkaške lige Srbije već odavno se ne zna da li će se i u kom formatu igrati Superliga, a nepoznato je i koliki broj timova ulazi u ABA 2 ligu. Još tragičnije je to što pobednik te Superlige (u slučaju da to nije tim iz ABA) ni teoretski ne obezbeđuje plasman u ABA ligu. Isto tako je i sa svim nižim ligama koje piramidalno zavise od plasmana u višim rangovima, te u Srbiji nikad ne znamo u praksi koliko timova ispada iz kog ranga takmičenja, a "zeleni sto" je tokom leta postao legitimno sredstvo za promocije u više rangove.
Da se dotaknemo i takmičarskog motiva, kao i same regularnosti ABA lige. U prethodnih par sezona imali smo četiri predstavnika u takmičenju, a od toga je jedan filijala drugog kluba!? Iako je sve to nesumnjivo regulisano kroz papire, postoji li realan čovek u svetu košarke koji ne veruje da jedan klub u takmičenje ulazi sa skorom 2-0? Praksa do sada nije pokazala drugačije. Istovremeno, imamo i predstavnika koji nema takmičarske ambicije i kome je, to zvanično ističu, prioritet razvoj igrača. Po tom razvoju su nesumnjivo među vodećima, ako ne i vodeći tim u Evropi, ali kada tokom sezone prvi deo provedu u vrhu tabele, pa svog najboljeg igrača pozajme, ne prodaju nego pozajme, pazite sad, timu konkurentu u borbi za titulu, zatim nakon toga padnu na tabeli, to se sigurno ne može okarakterisati kao regularno. U visokim košarkaškim krugovima se to prećutkuje iz nepoznatih razloga.
U prvih 10 godina regionalne lige nije bilo potrebe previše naglašavati da Srbija ima dovoljno kvalitetnih klubova za sopstveno takmičenje. Sama Superliga i rezultati u njoj su to pokazivali. U poslednje vreme javnost misli da srpske košarkaške scene nema van ABA lige, ali baš trenutno imamo situaciju da ćemo u ABA ligi imati pet učesnika, u ABA 2 ligi sigurno dva predstavnika, dok pored njih imamo još zainteresovanih, samim tim i sposobnih da se nose sa izazovima. To je minimum sedam konkurentnih ekipa, a kada bi se oni našli u domaćem takmičenju automatski bi animirali i još nekoliko košarkaških centara da se vrate košarci. Podsećamo, najveći srpski gradovi poput Novog Sada, Niša, Kragujevca, Smedereva, Leskovca, Zrenjanina, pa uz njih i nekoliko beogradskih manje privilegovanih klubova od "večitih", nemaju interes da u ovakvom sistemu klupskih takmičenja ulažu u košarku. Povratak u jedinstvenu ligu bio bio okidač za takve sredine sa ogromnom bazom i dobrom infrastrukturom.
Na kraju, možda povratak u domaće okvire i nije najbolje rešenje, ali produžavanje agonije u regionu provereno jeste najgore. Ljudi koji vode srpsku košarku moraju da pokažu znanje i hrabrost da ovaj brod koji tone povuku gore u što kraćem roku, jer svako dalje odugovlačenje će produžiti put oporavka. Ne mogu više besplatna putovanja da budu tas na vagi koji ide na stranu regiona. Neće utakmice "večitih" protiv Budućnosti i Olimpije toliko doprineti porastu kvaliteta ekipe, jer su samo ta dva protivnika trenutno realna prevaga u kvalitetu. Mnogo će više značiti igračima 10 srpskih ekipa mnoštvo utakmica protiv najkvalitetnijih i najpopularnijih timova. To što će Zvezdi i Partizanu biti manja gledanost u Beogradu anuliraće na drugoj strani pune dvorane u svim srpskim gradovima gde se oni pojave... Da li je srpska liga samo zabluda nećemo znati dok je ne probamo i damo joj šansu bar koliko i regionalnoj ligi.
Ako srpska liga nije rešenje sigurno postoje i drugi modeli osim ovakve ABA lige. Da li je to odigravanje regionalne lige po završetku domaćih takmičenja, da li je to veza domaćih liga sa FIBA takmičenjima (Evroligu će u svakom slučaju igrati samo onaj ko ima novca) ne znamo, nećemo ni znati dok se nešto ne promeni. Publiku će u dvorane vratiti takmičarski momenat, značaj utakmice i plasmana u ligi, a ne po svaku cenu na papiru bolji igrači, po nepisanom pravilu strani. Najveća bruka svih koji rade u srpskoj košarci je to što su dozvolili da titulu šampiona Srbije većina doživljava kao podvig u drugorazrednom takmičenju. Titula šampiona države mora biti primarni cilj svakog kluba u elitnom rangu takmičenja, a ne ulaznica za nešto naredne sezone!
Ovu zemlju su košarkaški podigli neki hrabri vizionari koji su postavljali standarde, koji nisu bili podložni trendovima i nisu se mirili sa realnošću. Vodili su ovaj sport uzlaznom putanjom, od betona posle Drugog svetskog rata, preko odluke o prelasku u dvorane, formatu takmičenja, kalendaru... Menjalo se i uvek je to bilo u pravom smeru i sve je to praćeno više nego zapaženim rezultatima. U poslednjih 20 godina idemo dole, ubrzavamo ka dnu. Nikada na ovim prostorima situacija nije bila sjajna, ali su u košarci ljudi na pravim mestima bili ti koji su napravili razliku u odnosu na sve ostale sportove. Danas su nam potrebni takvi, hrabri i sposobni, da nešto promene i oslobode nas balasta. Postojeći sistem takmičenja jednostavno ne odgovara mešavini aktuelne situacije u evropskoj košarci i stanja (organizacionog, infrastrukturnog, finansijskog...) srpskih klubova. Dalek je put do novih uspeha, ali su promene neophodne!
Ukoliko ste propustili, prvi deo priče "KOŠARKA NA APARATIMA" možete da pročitate OVDE. Nastaviće se...
(foto: MVP; KK Crvena zvezda mts; ABA League)
