Gledajući finalnu seriju NBA plej ofa ovog proleća prosečan gledalac je ispratio veliki broj bitnih i manje bitnih detalja. Gomilu epskih utisaka predvodi čuvena trojka Reja Alena u šestoj utakmici iz ćoška, potom pobednički šut Tonija Parkera na otvaranju serije, spektakularna igra MVP-a Lebrona Džejmsa, šuterska eksplozija Denija Grina... Nakon višeminutnog nabrajanja medijski najeksponiranijih detalja nekome bi možda pala na pamet slika koja se često ponavljala na tajmautima. Slika Trejsija Mekgrejdija na kraju klupe, sa peškirom oko vrata. Legendarni NBA razbijač je poslednjih godina fanovima uglavnom u pamćenju kao 10. ili 12. igrač rotacije, sa povremenim ulascima na teren u "đubretarskim minutima" meča. Kako je ovih dana objavio da se povlači sa NBA terena, to je slika po kojoj će ga mnogi i zapamtiti. A nije trebalo da bude tako. Mekgrejdi je Ligu mnogo više zadužio i velika je nepravda da glavnu scenu napusti ovako tiho, bez pompe i odavanja počasti od strane medija i javnosti.
Popularni Ti-Mek je u zenitu svoje karijere smatran jednim od najboljih košarkaša na svetu. Štaviše, u tim godinama malo ko je davao Kobiju Brajantu prednost nad njim kada su u pitanju talenat, fizikalije, eksplozivnost, lakoća zatrpavanja protivničkog koša... Mekgrejdi je bio ultimativni razbijač i sinonim za čoveka koga je gotovo nemoguće čuvati. Ipak, kada se danas podvuče crta ispod njega i Brajanta, bek Lejkersa je u daleko boljem položaju. Iza sebe ima pet šampionskih titula, veliki broj MVP nagrada i nedvosmislenu naklonost javnosti po pitanju njegovog statusa jednog od najboljih košarkaša svih vremena. Mekgrejdi? Tu je već situacija drugačija. Izuzetno loš tajming u odabiru klubova i hronični problemi sa povredama ostavili su ga za klasu ispod Kobija. Dok je Kobi u prvom delu karijere uz sebe imao najdominantnijeg košarkaša sveta Šekila O'Nila i gomilu odličnih epizodista na čelu sa velikim trenerom Filom Džeksonom, Trejsi je pokušavao da vodi Orlando uz pomoć Derila Armstronga, Gordana Giričeka i Drua Gudena. U drugom delu njihovih karijera Kobi je ratovao uz Pau Gasola i Lamara Odoma, dok je Mekgrejdija u Hjustonu dočekao Jao Ming već načet teškim povredama, a uz njega Luis Skola, Šejn Batije, Bob Sura... Prosto je neverovatno koliko je menadžment ekipa u kojima je igrao Mekgrejdi bio pasivan i inertan. Lebron je napustio Klivlend u želji za boljim saigračima i dobio ih je. Kevin Garnet je takođe došao na svoje u Bostonu, ali Mekgrejdi nikada nije dobio pomoć koju je zaslužio. Danas nad njegovom karijerom stoji velika senka zbog manjka velikih utakmica. Ali, ruku na srce, Ti-Mek ih zbog nesrećnog izbora timova nije ni mogao igrati.
Rođen je 24. maja 1979. godine u gradiću Bertou na Floridi. Nakon što je u lokalnoj srednjoj školi postao košarkaška zvezda, završnu godinu je proveo u specijalizovanoj Maunt Zajon gimnaziji u Durhemu (Severna Karolina), gde je igrao u daleko ozbiljnijoj konkurenciji. Mladi Ti-Mek je i tu pokazao klasu, da bi po završetku srednje škole na čuvenom "Adidasovom" ABCD kampu eksplodirao i predstavio se skautima iz svih krajeva SAD-a. Iako je jedno vreme bio aktuelan njegov odlazak na koledž Kentaki, Mekgrejdi je bio svestan da poseduje kvalitet za direktan odlazak u NBA, na šta se ubrzo i odlučio. Leta 1997. godine draftovan je kao deveti pik od strane Toronto Reptorsa.
Početak NBA karijere nije bio u skladu sa očekivanjima i u ruki sezoni je uglavnom grejao klupu kod trenera Derela Vokera. Mekgrejdi je bio nezadovoljan svojom minutažom, ulogom u ekipi, ali i generalno životom u hladnom Torontu obzirom da dolazi sa Floride. Leto 1998. godine popravilo mu je raspoloženje zato što je Toronto draftovao njegovog rođaka, Vinsa Kartera. Mladi bekovi su ubrzo postali nerazdvojni, a hemiju su preneli i na teren, što se ubrzo osetilo na rezultatima Reptorsa. U sezoni 1999/00 Toronto prvi put u istoriji franšize ulazi u plej of, a jedan od najzaslužnijih je svakako bio Mekgrejdi koji je ubacivao 15.4 poena, uz 6.3 skokova po meču. Nakon što je Njujork izbacio Reptorse, Mekgrejdi je leta 2000. godine postao slobodan agent i odlučio je da napusti Toronto. Jedan od razloga bila je želja da sam vodi ekipu, odnosno da izađe iz senke svog rođaka Kartera. Prava ponuda je stigla sa rodne Floride, Orlando se isprsio sa šestogodišnjim ugovorom vrednim 67.5 miliona dolara i Trejsi se vratio u zavičaj.
Usledio je period u kome je Mekgrejdi postao jedan od najboljih igrača Lige. Orlando je prvobitno zamislio da ga upari sa Grentom Hilom, ali se odlični krilni igrač ubrzo povredio i Ti-Mek je iznenada postao prva napadačka opcija Medžika. Fenomenalnu sezonu je završio sa prosekom od 26.8 poena i 7.3 skokova po meču, izabran je u Ol Star tim Istoka, a stigla je i nagrada za igrača koji je najviše napredovao. Ipak, u prvoj rundi plej ofa Orlando je eliminisan od Milvokija. Nažalost po Mekgrejdija, to je bio scenario koji ga je pratio tokom sve četiri sezone u Orlandu. Koševe protivnika je punio nemilice, razvio je pakleni napadački arsenal u kome je podjednako koristio eksplozivne ulaze i šut spolja, dve godine uzastopno (2003, 2004) je bio najbolji strelac Lige, ali prave pomoći nije bilo i Orlando je ispadao u prvoj rundi doigravanja.
Rezultati su možda izostali, ali niko nije bio imun na Mekgrejdijeve partije i njegovo ponašanje na terenu. Popularnost je naglo porasla i brzo je postao jedan od najomiljenijih igrača u NBA. To su brzo prepoznali i sponzori, pre svih "Adidas" koji ga je načinio jednim od najplaćenijih sportista Lige. Uz Brajanta i Alena Ajversona bio je najjače marketinško ime, dres mu je bio jedan od najprodavanijih, a specijalni model patika sa njegovim potpisom je postao jedan od kultnih u to vreme.
Jednostavno, Mekgrejdi je postao franšizni igrač, čovek koji je vredan maksimalnog ugovora i na terenu i van njega. U plej ofu 2003. godine sa preko 30 poena po meču zatrpavao je granitnu odbranu Detroita, ali ni to nije bilo dovoljno jer su Pistonsi nakon 1-3 preokrenuli seriju i slavili u sedmom meču za prolaz dalje. Među navijačima i upravom Orlanda javila se frustracija zbog nemogućnosti iskoraka u doigravanju, a kao jedan od krivaca imenovan je i Mekgrejdi. Iako je najmanji problem bio u njemu, uprava je morala nekoga da označi kao krivca, a čovek sa najvećom platom u timu je najčešće dežurna žrtva. U narednoj sezoni nastavljena je agonija Medžika, glavni igrači su uglavnom bili povređeni, Mekgrejdi je ostvarivao svoju kvotu poena (drugi put uzastopno najbolji strelac Lige), ali Orlando se raspadao i na kraju je završio sa katastrofalnim skorom 21-61. Kako je tog leta Medžik došao do prvog pika na Draftu (Dvajt Hauard) stvorena je klima novog početka i tu više nije bilo mesta za Mekgrejdija. Trejdovan je u Hjuston zajedno sa Džuanom Hauardom i Tajronom Luom, a u suprotnom pravcu su krenuli Stiv Frensis i Katino Mobli.
Ideja uprave Hjustona je bila da Mekgrejdija upare sa Ol Star centrom iz Kine, Jao Mingom. Načelno je to bio dobar plan, međutim Ti-Mek je još jednom naišao na upravu koja nije imala znanja za potpuno formiranje rostera. On i Ming su odrađivali svoje, ali ostatak tima je bio ispod svakog nivoa sastava sa plej of ambicijama. Mekgrejdi je nastavio po starom, već u prvoj sezoni navijače je kupio spektakularnim potezima, a među sekvencama koje se najviše pamte ostaju čuvenih 13 poena za 35 sekundi meča, zatim i spektakularno zakucavanje preko 228 santimetara visokog Šona Bredlija. Prvu sezonu u Roketsima je završio sa 25.7 poena po meču, ali, nažalost, scenario iz Orlanda se ponovio. Dalje od prve runde plej ofa nije mogao.
Nevoljama sa nedostatkom kvalitetnih saigrača (prvih godina u Hjustonu osim Minga podrška su mu bili prosečni igrači poput Sure, Skota Pedžeta, Dejvida Veslija, Morisa Tejlora) od 2006. se pridružio i problem sa zdravljem. Mekgrejdi je počeo da oseća bolove u leđima, a ta povreda se kasnije ispostavila kao hronična. Propustio je čak 33 utakmice 2006. godine, što je Hjuston koštalo plasmana u doigravanje. Naredne godine Ming je imao probleme sa stopalom, a u Mekgrejdijev zdravstveni karton su upisane povrede kolena i ramena. Bilo je jasno da je projekat Roketsa sa njima dvojicom osuđen na propast, a 22. vezane pobede tokom 2008. godine i herojska borba u plej ofu protiv Jute, gde je Mekgrejdi igrao pod injekcijama, bili su "labudova pesma" te generacije. Operisao je koleno 2009. i odigrao samo 35 mečeva u sezoni, a naredne godine još manje, samo šest. Tada je već postalo jasno da je povreda oduzela mnogo od njegove urođene eksplozivnosti i da sigurno neće moći da vrati nivo igre na staro.
Usledio je pozni deo karijere u kome je pokušavao da pronađe sebe u kraktoročnim boravcima u Njujorku, Detroitu i Atlanti. Osim povremenih bljeskova, nije uspeo da povrati ni deo od starog sjaja i brzo je napuštao te projekte. U Njujorku nije dobio ništa osim priznanja od kultnog "Medison Skver Gardena", koji ga je više puta ovacijama pozdravljao, pre svega iz poštovanja za stare dane. U Detroitu je bio deo grupe otkačenih mladih igrača koji su gubili utakmice u serijama i usput kovali zavere protiv svog trenera, a u Atlanti je bio deo neatraktivnog okruženja gde mu je uloga bila svedena na 15-ak nebitnih minuta po meču.
Dašak stare slave osetio je u sezoni 2012/13, kada je otišao u Kinu. Nastupajući za Ćingdao Iglse ubacivao je 25 poena po meču. Međutim, bilo je jasno da želi barem još jedan pokušaj u NBA ligi. Šansu mu je dao San Antonio pred plej of 2013, ali Trejsijeva uloga je ponovo bila marginalizovana i on je sam postao svestan da više ne pripada tom društvu. Krajem avgusta je objavio da napušta NBA, ostavivši mogućnost da izgura još neku sezonu u Evropi ili na Delekom istoku.
Uprkos neslavnom završetku karijere, Mekgrejdijeva ostavština je ogromna. Uloga koju je odigrao u prvoj deceniji novog veka NBA lige je prepoznatljiva. Ako danas pitate Brajanta ko mu je bio najteži protivnik u karijeri odgovor bi vas možda iznenadio. Nije ni Majkl Džordan, ni Lebron Džejms. Kobe je upravo Ti-Meka video kao svog najvećeg rivala na terenu. Trejsi nikada nije bio vođa, čovek koji mobiliše svoje saigrače i nameće im svoj stav. Imao je karakterističan pospan izgled lica, gotovo nezainteresovan. Nije imao ego poput Ajversona ili Brajanta, niti potrebu da sebe ističe u prvi plan. Kada se situacija malo bolje sagleda, možda mu je to bio i najveći problem, odnosno razlog zašto se danas ne pominje u istoj rečenici sa njima.
Uz to, treba ponovo naglasiti njegovu nesreću u izboru sredina u kojima će igrati. Nakon što je otišao iz Toronta vrlo brzo je izjavio da se kaje i da bi voleo da je ostao u Reptorsima sa Karterom. Takođe, velika je šteta što Orlando nikada nije dočekao da upari Mekgrejdija sa Hilom ili Hauardom.
Na kraju, uz sve nedostatke i mrlje u karijeri, ostaje utisak da se radi o jednom od najboljih košarkaša svog vremena. Sedam uzastopnih učešća na Ol Star mečevima, titule prvog snajpera Lige, plasmani u prvu petorku... Mekgrejdi je u periodu od 2000. do 2007. godine bio nezaustavljiva mašina za postizanje poena i ljubitelji košarke iz tog perioda će ga pamtiti, bez obzira na činjenicu da nikada nije ušao u borbu za titulu prvaka.
(foto: guardianlv.com, qingdaonese.com, zimbio.com, airshoesbuy.com, photobucket.com, tumblr.com)
