Širom Starog kontinenta u četvrtak počinje borba za prestižni trofej klupskog prvaka Evrope. Evroliga je danas dostigla vrh evropske košarke, u kvalitativnom, finansijkom i marketinškom smislu. Ipak, sami počeci nisu joj bili tako glamurozni - prešla je dug put da bi došla do toga da je danas jedina konkurencija NBA ligi.
Početnu ideju o ligi najboljih evropskih košarkaških ekipa izneo je francuski sportski list L'Ekip. Vrlo brzo se zainteresovala i FIBA, pa je u ceo projekat uključen i Vilijam Džons, generalni sekretar svetske košarkaške organizacije. On je 1957. godine preko najbližih saradnika, Bore Stankovića i Rajmunda Saporte, uputio poziv nacionalnim savezima da odrede svoje najbolje ekipe za prvu sezonu tadašnjeg Kupa šampiona.
Prvi evropski klupski prvak bila je ekipa Skonta iz Rige u sezoni 1957/1958, kao predstavnik Sovjetskog Saveza. Prvih godina dominirale su ekipe iz istočnog bloka, pa su pored Skonta (koji je vezao još dve titule - 1959. i 1960) najveći evropski giganti bili su Akademik iz Sofije, Honved iz Budimpešte, Leh iz Poznanja, jugoslovenske ekipe Olimpija Ljubljana i OKK Beograd. Nakon Skonta dominacija Sovjeta nastavila se sa dve titule CSKA i jednom Dinamo Tbilisija.
Prvi koji su prekinuli vladavinu Sovjeta bile su španske i italijanske ekipe. Iskoristile su političku povezanost sa zapadom i počeli da dovode američke košarkaše koji su bili u tehničkom i u fizičkom smislu daleko ispred Evropljana. Real Madrid je prva ekipa sa zapada koja je osvojila titulu (1964. godine), a 12 meseci kasnije ju je i odbranio. Nakon što je milanska Olimpija (Simental) osvojila svoj prvi naslov, Real je vezao još dve titule, 1967. i 1968. godine.
Željkova decenija O legendarnom Čačaninu naši ljubtelji košarke sve znaju. Nakon čudesne titule sa Partizanom u ratnoj 1992. godini usledili su trijumfalni pohodi i sa Huventudom i Real Madridom, a potom i čak pet puta sa Panatinaikosom. Danas je Žoc simbol Evrolige i njen najprepoznatljiviji pojedinac. Pored njega, naša trenerska škola je iznedrila još dva imena koja imaju ovaj prestižni trofej: Dušan Ivković sa Olimpijakosom (1997. i 2012) i Svetislav Pešić sa Barselonom (2003). Od ostalih generacija valja pomenuti sjajni Kinder iz Bolonje predvođen Etoreom Mesinom i velikim zvezdama (Predrag Danilović, Zoran Savić, Manu Đinobili, Antoan Rigodo, Marko Jarić...) koji su Evroligu osvojili 1998. i 2001, te Žalgiris Jonasa Kazlauskasa iz 1999. (Tajus Edni, Džordž Zidek, Saulius Štombergas).Početak 70-ih godina obeležen je rivalitetom sovjetske i jugoslovenske škole košarke. Legendarni ruski trener Aleksandar Gomeljski je vodio reprezentaciju SSSR-a i njihov najjači klub CSKA, dok je s druge strane tvorac jugoslovenske škole košarke Aleksandar Nikolić stvarao moćnu ekipu italijanskog Varezea. Usledilo je pet godina velikih duela, pri čemu je CSKA bio šampion 1969. i 1971. godine, a Vareze 1970, 1972. i 1973.
Vereze je nastavio sa sjajnim rezultatima i nakon odlaska profesora Nikolića. Velika generacija predvođena Dinom Meneginom uzela je još dve titule 1975. i 1976.
Druga polovina 70-ih donosi novi raspored snaga na košarkaškoj mapi Evrope. Političke veze Izraela sa SAD i njihov jak lobi u međunarodnim organizacijama izdejstvovali su učešće Makabija iz Tel Aviva u Kupu šampiona, iako geografiski ne pripadaju Evropi. Veliki broj izraelskih košarkaša se školovao na koledžima u Americi, pa su povratkom u svoju zemlju formirali odličnu ekipu. Predvođeni Mikijem Berkovicem i Moti Aorestijem, a pojačani američkim košarkašima jevrejskog porekla, navijači Makabija su slavili titule prvaka Evrope 1977. i 1981. godine, uz još jedno finale. Čuveni Ponos Izraela je postao instituacija evropske košarke i danas se Evroliga ne može zamisliti bez njih.
Taj period je ostao upamćen i po ekspanziji jugoslovenske klupske košarke. Prvi nagoveštaji uspeha bili su rezultati splitske Jugoplastike i beogradskog Radničkog, a pravi šok za sve u Evropi bila je titula prvaka Bosne iz 1979. godine. Tada je u finalu u Grenoblu rafalnom paljbom (47 poena) Žarko Varajić uništio moćni Vareze za prvu titulu prvaka Evrope nekog SFRJ kluba.
80-e godine su bile period "malih dinastija" u evropskoj košarci. Po dve titule su vezali italijanski Kantu nošen kolonijom Amerikanaca, zatim Cibona predvođena vunderkindom Draženom Petrovićem i Milano (Trejser) pod dirigentskom palicom trenera Dena Petersena. Jednu titulu je uzeo i rimski Virtus (danas Lotomatika) 1984. godine. U tom periodu veliki bum je doživela i košarka u Grčkoj zahvaljujući tituli prvaka Evrope reprezentacije iz 1987. godine i sjajnim igrama solunskog Arisa predvođenog tandemom Nikos Galis - Panajotis Janakis. Iako Aris nije uzeo evroligašku titulu, njihov značaj je veliki jer su predstavljali zamajac razvoja grčke košarke i poslužili su kao osnov stvaranju velikih atinskih giganata, koji su u narednom periodu obeležili evropsku košarku.
Poslednja decenija XX veka označila je početak dominacije novog talasa jugoslovenske trenerske škole u evropskoj košarci. Sve je počelo sa Božidarom Maljkovićem koji je napravio moćan tim Jugoplastike, koji je vezao tri titule prvaka (1989, 1990. i 1991). Toni Kukoč, Dino Rađa i Duško Ivanović su bili osnova ekipe koja je proglašena za najbolji tim prošlog veka. Maljković je svoju biografiju obogatio sa još dve titule (Limož i Panatinaikos) pa je tron prepustio svom mlađem kolegi Željku Obradoviću.
Veliki trag ostavio je i ekscentrični Pini Geršon sa dve uzastopne titule Makabija 2004. i 2005. (Šarunas Jasikevičijus, Nikola Vujčić, Entoni Parker) i ponovo Mesina, ovaj put sa CSKA 2006. i 2008. godine (Džej Ar Holden, Segej Panov, Trajan Lengdon).
Evroliga je tokom godina često menjala broj učesnika i formate takmičenja. Pod vođstvom FIBA-e prvo su bili organizovani finalni mečevi sa domaćinstvima obe ekipe, potom je za domaćina finala biran grad unapred na startu sezone, da bi od 1988. godine bio uveden sistem Fajnal fora, turnira na kome učestvuju četiri ekipe. Najveću krizu Evroliga je pretrpela početkom novog veka kada su se bogate ekipe udružile protiv FIBA-e i osnovale svoju organizaciju, ULEB. U sezoni 2000/2001 obe organizacije su vodile svoja takmičenja, pa smo te godine dobili dva prvaka Evrope, FIBA-in Makabi i ULEB-ov Kinder.
Posle dugih pregovora dolazi do pomirenja i ujedinjenja, pa je od tada organizator Evrolige samo ULEB. Danas je to zatvorena organizacija koju vodi Đordi Bartomeu sa sedištem u Barseloni, a generalni kurs Evrolige je približavanje standardima i idejama NBA lige. Takmičenje više ne moraju da igraju nacionalni prvaci već ekipe koje mogu da ispune stroge finansijske i organizacione standarde.
Uprkos objektivnim manama, Evroliga je danas najatraktivnije košarkaško takmičenje na našem kontinentu. Od početne ideje novinara L'Ekipa i nekolicine entuzijasta FIBA-e, došli smo do činjenice da ovo takmičenje nose igrači sa platama od preko milion evra, koji nastupaju u modernim arenama iz kojih se slika prenosi na milione domova, od Atlantika do Bosfora i Urala. Ideja ja svakako uspela, we feel devotion.
