Priča o Efesu me podseća na priču o kletvi koju je mađarski trener Bela Gutman na rastanku sa klubom bacio na fudbalski klub Benfiku. Prošlo je mnogo godina od tada, kletva i dalje traje, a Benfika ne može da osvoji trofej u Evropi. U sezoni 1995/1996 Efes osvaja tadašnji Kup Koraća. Bio je to njegov prvi evropski trofej i uopšte za neki turski klub. Da li je tadašnji trener Efesa, legendarni Ajdin Ors takođe bacio nekakvu kletvu na rastanku sa klubom, ne znam, ali nije nemoguće. Efes jeste učestvovao na Fajnal foru 2000. i 2001. godine u onom starom formatu Evrolige, ali dovoljno samo za dva treća mesta. Na završnom turniru u Vitoriji 2019. godine je došao do poslednjeg stepenika, ali nije uspeo da se popne na njega. Prođe od tada više od dve decenije, godine lutanja, menjanja trenera i igrača, potrošenih miliona, najavljivanja napada na vrh Evrope, ali “yok baba”, ništa od toliko željenog trofeja u Evroligi.
Nešto tu nije bilo kako treba. Očigledno da se negde grešilo, da taj sistem nije funkcionisao najbolje. Efesu nikad nije manjkalo novca i mogli su da potpišu koga god igrača i trenera su hteli. Ali, potpisivanje najboljih igrača iz prethodne sezone, gomilanje zvezda u ekipi bez prave analize i skautinga, nije davalo željene rezultate. Lutali su u izboru trenera, nisu imali strpljenja za njega. Svakim dolaskom novog šefa stručnog štaba, dolazili su i novi igrači i tako u krug. I dalje mislim da je previše opuštena atmosfera u klubu itekako uticala na to da rezultati nisu srazmerni novčanim sredstvima koja se ulažu. Takva atmosfera utiče na to da igrači budu ušuškani, znaju da su sigurni, zaštićeni, a u taj “sistem” vrlo brzo uđu i prihvate ga mnogobrojni stranci koji dolaze.
Rate iz “jakih” ugovora ležu na račun u dan i to je tamo najvažnije. Nema pritiska u vidu rezultata, nema nikakvih briga posle poraza. Da se razumemo, treba da dobiješ ono što si potpisao i novac jeste bitan, ali ne i najbitniji u košarci. Često su Crvena zvezda i Partizan to pokazivali prethodnih godina. Efes je važio za najbolji klub u koji igrač može da dođe, da bez nekog preteranog nerviranja zaradi fin novac. Pre desetak godina, u razgovoru sa jednim trenerom mlađih selekcija kluba saznao sam da oni ne smeju da kazne ili izbace igrača sa treninga kad se ne zalaže, kasni, čak ni kad je nedispicplinovan. Ako je tako bilo sa igračima u mlađim kategorijama, zamislite kako je bilo u seniorskoj ekipi. Klub je oduvek imao odlične uslove za rad. Svoju veliku salu za trening u kompleksu pivare sa svim pratećim sadržajima. Nije to ultra moderno, ali ipak, nemaju to svi. Trebalo je to iskoristiti na pravi način. Pošto je proizvodni pogon u komšiluku, često se u svlačionicu donosilo pivo, friško, tek sišlo sa fabričke trake, pa ko voli... Možda toga ima i danas, ali posle pobeda i dobrih rezultata (skoro) sve je dozvoljeno.
Predsednik kluba je milijarder koji verovatno i ne zna koliko je “težak”. Deluje kao da mu je košarkaški klub malo skuplja igračka. Uporan je u tome da turski trener vodi ekipu, što je skroz u redu, ali ni to nije davalo rezultate. Do skoro. Jedan košarkaški klub ne čini samo trener i igrači. U današnje vreme to mora da bude čitav tim ljudi koji zajedno rade sa istim žarom, koji imaju isti cilj. Potrebno je podeliti i jasno definisati uloge svih ljudi u klubu, počev od igrača, preko trenera i menadžmenta kluba, do medicinskog tima. Generalni menadžer kluba je Alper Jilmaz, bivši kapiten ekipe, čovek koji je dugo na toj funkciji. Nekada je bio vođa na terenu, a danas siguno zna šta je potrebno igračima da bi dali svoj maksimum. Do sada nisam čuo da je bilo ko rekao ružnu reč za njega.
Tim menadžer Ozgur Ajdin je spona između igrača i svih ostalih članova menadžmenta. Čovek koji je potreban svakom klubu, koga će igrač prvo pozvati ako/kada mu nešto zatreba. Efes je imao Ada, ekonoma koji je bio “devojka za sve”, neverovatno radan i vredan. Ništa mu nije bilo teško i uvek spreman za šalu. Imao sam utisak da se čovek ne pojavi na poslu nedelju dana, pojedini ne bi znali šta da rade. Pre par godina, nakon 33 godine provedene uz klub, otišao je u penziju, ali verujem da je svoja iskustva preneo nasledniku. Nešto pre poslednje rekonstrukcije tima, menadžment kluba je poradio i na svom marketingu.
Organizovanje brojnih akcija nisu im samo donele priznanja Evrolige na tom polju, nego i preko potrebnu podršku u hali. Publika voli ekipe koje pobeđuju, tako da je i Efes konačno mogao da se pohvali punom halom na utakmicama. Na njihove utakmice odavno ne dolaze više samo porodice igrača i ljudi iz kluba ili deca iz istanbulskih škola. Iako nisam ljubitelj rada trenera Ergina Atamana, treba mu odati priznanje za sve što je napravio sa svojom ekipom pomoćnika, za sve ostvarene rezultate ekipe poslednjih godina. Sve te strance je potrebno uklopiti, podrediti timu, ukrotiti njihov ego i sujetu. Kod trenera Atamana se ne trenira jako, što igrači vole. On zna da igračima da slobodu, da ih ne sputava, da ih pusti da igraju bez pritiska. Poznat je kao trener koji voli napadačku košarku. Ipak, titule ne osvaja samo napad, zato je bilo potrebno popraviti i zategnuti igru u odbranu.
Ovde dolazimo do 2018. godine, sigurno jedne od najvažnijih godina u istoriji kluba. Kažu, da bi stigao do vrha, prvo moraš dotaći dno. Efes je svoje dno dotakao u sezoni 2017/2018 i poslednjeg mesta u Evroligi, sa samo sedam pobeda iz 30 utakmica. Međutim, nije se dugo čekalo na put ka vrhu i vrlo brzo klub pravi zaokret. Efes kreće u rekonstrukciju celokupnog tima, reklo bi se tada još jednu u nizu. Ovog puta nije bilo tako. Još tokom te razočaravajuće sezone, ponovo je angažovan, kod nas ne baš omiljen, trener Ataman. Ispostaviće se treća sreća za njega i klub. Ovog puta sva pojačanja su se pokazala kao pun pogodak. Menadžment kluba se najpre okrenuo ka Španiji. Potpisan je NBA šampion iz 2011. sa Dalasom, Buboa, posle odlične sezone u Baskoniji. Iz Barse je stigao još jedan Francuz, Adrien Moerman, koji je itekako imao iskustva i uspeha u Turskoj sa Banvitom i Darušafakom. Centarsku linijiu je pojačao Tibor Plajs koji je stigao iz Valensije, a koji je već jednom sarađivao sa Atamanom u Galatasaraju. Svoj ugovor u Himkiju raskida još jedan bivši NBA igrač, Džejms Anderson i prihvata poziv Efesa.
Pored ove legije stranaca, u klub je morao da stigne i neki domaći igrač. Slično kao u Rusiji, vodeći klubovi u Turskoj nemaju problema sa novcem, ali imaju problema da nađu dobrog domaćeg igrača. Ovde je izbor pao na Sertača Šanlija iz Bešiktaša, što je predstavljao još jedan odličan potez uprave kluba. Uz starosedeoce Brajanta Danstona, Broka Motuma i kapitena Doguša Balbaja reklo bi se jedna dobro “upakovana” ekipa koja može da zapreti iz više pravaca, a sa druge strane dovoljno jaka da parira protivničkim napadima. Da ne zaboravim Krunoslava Simona, levorukog šutera koji je u Hrvatskoj igrao do svoje 27 godine. Igrač čiji je razvoj tekao sporije, koji je prešao dug put od mladog igrača kojeg “Pionir” podrugljivo izaziva da šutne, do onog iskusnog i prekaljenog kojeg poštuje, kojeg bi poželeo svaki trener.
Ipak, ovoj ekipi je falio motor i vodja na terenu. U ovom slučaju dva. Ta dva najveća pojačanja stigla su na bekovskim pozicijama u vidu Šejna Larkina i našeg Vasilija Micića.
Šejn Larkin u NBA ligi nije ostavio značajniji trag, nije do sada ostvario ono što se očekivalo od njega. Promenio je nekoliko klubova za par godina. Za 18. pika sa Drafta 2013. godine, dolazak u Istanbul predstavljao je pun pogodak. Od starta su mu date odrešene ruke, što je on znao da iskoristi na pravi način. Lakoća kojom je postizao poena vrlo brzo je zadivila sve ljubitelje magične igre pod obručima širom Evrope. Fokus svih odbrana je bio na njemu, što je ostavljalo dovoljno prostora njegovim saigračima. Njegovih 49 poena protiv Bajerna u drugoj sezoni u Efesu, predstavljaju rekord Evrolige po broju postignutih poena na jednoj utakmici. Jednom prilikom je izjavio da se u Turskoj oseća kao kod kuće. Sve navedeno dovelo je do toga da, pored novog unosnog ugovora, dobije turski pasoš i debituje za ondašnju reprezentaciju.
Prethodnih godina često je važila praksa da ako hoćeš uspeh u Evroligi moraš da dovedeš Srbina za trenera ili srpskog igrača, vođu na terenu. Vasa Micić je oduvek važio za velikog talenta, ali do skoro nikako nije mogao da pokaže svoj pun potencijal. Bio je daleko od vođe. Za nešto su krive povrede sa kojima se često suočavao. Za nešto je sigurno kriv sistem u kojem se našao, u kom nije imao pravu ulogu. Nakon Mege je dugo tažio svoje mesto gde bi mogao da se razvije u igrača kakav je danas. Posle Bajerna, Crvene zvezde i Tofaša, čini se da mu je “žicu“ u Žalgirisu pronašao Jasikevičijus, trener koji je igrao na istoj poziciji kao on, a koji je u ovogodišnjem finalu Evrolige bio na suprotnoj strani. U Efes dolazi kod trenera Atamana koji ga je upario sa Larkinom i tako stvorio najbolji bekovski par u Evropi. Njih dvojica su bez trunke sujete sjajno sarađivali, dopunjavali se i predstavljali nerešivu enigmu za protivničke odbrane.
Već u prvoj sezoni sa novim timom, Efes je plasmanom u finale Evrolige 2019. ostvario rezultat koji nije nikad do tada. Ipak, za onaj najveći uspeh, još jednom se pokazalo, da je potrebna vizija, strpljenje, vreme, kontinuitet. Naredne sezone ekipa praktično ostaje ista, što je do pre koju godinu bilo nezamislivo. Na mesto Motuma, dolazi Singlton i to je jedina bitnija promena u timu. Efes gazi sve pred sobom te sezone i sa samo četiri poraza iz 28 utakmica, čvrsto drži prvo mesto u ligaškom delu Evrolige. Kao što sam pomenuo, publika voli pobede, tako da je te sezone Efes imao drugu najveću posetu u Evroligi, prosečno nešto više od 13.000 gledalaca po meču. Klub se uveliko spremao za novi Fajnal for, na kom bi se po prvi put našao u ulozi kao favorita. Međutim, pandemija im je pokvarila planove. Posle dosta analiza i različitih predloga da se završnica lige i Fajnal for ipak održe, Evroliga je donela odluku da se nastavak takmičenja otkaže. Tako je, do tada, najuspešnija sezona u istoriji kluba praktično poništena. Ne mogu ni da zamislim koliko su zbog toga bili razočarani igrači i treneri pre svih, navijači i ceo menadžment kluba, koji su za samo dve sezone napravili nešto posebno, nešto fenomenalno. Bili su pravo osveženje.
U narednu sezonu 2020/2021, specifičnu po mnogo čemu, Efes ulazi sa istim timom rešen da pokaže da prethodne dve nisu slučajnost. Ekipu je bilo potrebno pre svega psihički dobro pripremiti, “fizika” i “hemija” već su bili tu. Možda tu treba tražiti razloge nešto lošijeg početka i neočekivanih rezultata u prvom delu sezone. Oni su se poklopili sa povredom Larkina u tom periodu. Ipak, u 2021. godini sve dolazi ili bolje rečeno, vraća se na svoje mesto. Svaki od 10-11 igrača koje koristi Ataman podređen je timu, ima svoju ulogu i što je još važnije, prihvatilo ju je, bez obzira na broj minuta ili šuteva koje uzima. Samo tri poraza do kraja lige Efesu donose treće mesto pred plejof. Uvek je nešto teže ponoviti nego ostvariti prvi put, ali je Efes preko Reala u pet utakmica, ipak uspeo da se ponovo nađe na Fajnal foru. Još jednom u ulozi favorita, ako to uopšte sme da se kaže za bilo koji klub koji se sastaje sa CSKA i Barsom. Ono što im je pandemija uskratila godinu dana ranije, ostvarili su u Kelnu pre par dana. Da su okolnosti bile drugačije verujem da bi hala bila puna turskih navijača, što onih koji bi došli iz Istanbula, što onih iz zemlje domaćina. Ko zna, ukoliko ovaj tim ostane na okupu, možda dobiju priliku da ih uživo gledaju sledeće godine.
Bilo kako bilo, ime Anadolu Efes se konačno našlo među klubovima koji su se popeli na košarkaški krov Evrope. Ispisana je najsjajnija stranica u četrdesetpetogodišnoj istoriji kluba, koja je dugo stajala prazna. Magijom Vase Micića kletva je konačno skinuta. Nama “samo” ostaje da se hvalimo time da ponovo imamo najboljeg igrača Evrolige. MVP-ja koji je do skoro bio otpisan od strane mnogih. Ipak, najvažnije da je on verovao u sebe.
(foto: Eurocup; EuroLeague)
