Treća sreća! Tako kažu u narodu, a tako je i bilo u ovom "okršaju" između novinara "MVP portala" i mene. Dva puta sam izbegao pisanje, ovoga puta nisam uspeo. Da se razumemo, daleko od toga da sam bežao, jer je velika čast pisati za jedini specijalizovani košarkaški portal u Srbiji i uz to biti u istom rangu i sa košarkaškim veličinama kakvi su, između ostalih, Bojan Popović i Mihailo Uvalin. Jednostavno, posao kojim se bavim nije mi dozvolio da kvalitetno ispratim košarkaše Crvene zvezde mts u Evroligi, pa zbog toga i nisam želeo da se latim tastature. Pisati o nečemu što nisi gledao zaista nema smisla. Ovoga puta su se kockice sklopile i na moje veliko zadovoljstvo sledi par redova o velikoj pobedi Zvezde nad Emporio Armanijem.
Pre nego krenem o samom meču, upoznaću vas i sa mojim likom i delom. Zovem se Predrag Borilović i košarkaški sam trener. Imao sam već priliku da sarađujem sa "MVP portalom", pa me oni koji su uz portal od starta i znaju. Radio sam dugo u subotičkom Spartaku, uveo ih u KLS, opstao sa njima u Ligi, a potom se bazirao na rad sa mlađim selekcijama. Ujedno, radim individualno sa nekim košarkašima, a poslednji u nizu, do pre par dana, bio je Vladimir Dragičević. A, sada malo i o meču.
Oba trenera su poreklom sa prostora bivše Jugoslavije i baš su u tom stilu i postavili utakmicu. Forsiralo se guranje lopte pod koš, između ostalog i da bi se opipao puls sudija, da se vidi kakav će biti kriterijum, a i da se vidi koliko čvrsto su timovi spremni da igraju. Na moje veliko iznenađenje, krenulo se dosta mlako. Laki poeni Ognjena Kuzmića na jednoj, kao i Miroslava Raduljice na drugoj strani bili su plod prilično loših reakcija odbrane. Razlika u košarci koju igraju ove dve ekipe više je nego očigledna. I ovoga puta Armani se oslonio na individualnu igru, dok je Zvezda više delovala kao tim. Dejan Radonjić je, kao i obično, tražio od svojih igrača da napadnu pikom. Interesantno je bilo videti kako će Jasmin Repeša reagovati na pikenrol igru domaće ekipe. Poznavajući njegov stil, očekivao sam nekoliko vrsta odbrana, malo preuzimanja, a više branjenja "u senci", gde se Raduljica izuzetno dobro snalazi. Tako je bilo. Ipak, ono što je na mene ostavilo najjači utisak u ovom delu igre je čak sedam minuta bez faula na obe strane terena. Ako smo od Armanija i mogli da očekujemo tako nešto, kod Zvezde to nikako nije slučaj. Imao sam utisak da sam u nekom paralelnom univerzumu. Posebno kada sam video i enomrno veliki broj grešaka crvneo-belih. Ono što je bio veći problem je da te greške nisu dolazile iz neke agresivne odbrane Milana, već kao plod dekoncentracije, verovatno usled umora i velikog emotivnog pražnjenja nakon meča sa Brose Bambergom.
Na jednu lošu stvar nadovezivala se druga, a negde među njima je i povreda Stefana Jovića. Ipak, kako se ispostavilo da nije ništa ozbiljno, a i kako je ulazak Branka Lazića malo trgao ekipu, možda to i nije bilo toliko loše, iz ove perspektive, naravno. Lazić je već u provm napadu ukrao loptu i poentirao. doneo je energiju timu, posebno u fazi odbrane. Naterao je Repešu na minut odmora, posle kojeg je Milano zaigrao nešto bolje. Međutim, njihova igra je i dalje bila zasnovana na individualnim akcijama, gde je prednjačio Alesandro Đentile. Radonjić je vratio Jovića na teren i u kombinaciji sa njim i Lazićem dobio je zid u odbrani. Nedostajao je šut spolja, da potpuno otključa bravu Armanija. Njihova odbrana se dosta skupljala, nije dozvoljavala prilaze košu, a u takvim situacijama kada šut spolja ne služi zaiste je teško postići poene.
Petorka sa Jovićem, Lazićem, Čarlsom Dženkinsom, Markom Simonovićem i Milkom Bjelicom probudila je i ekipu i tribine. Amtosfera je konačno zaličila na onu pravu zvezdašku i sve je bilo spremno za buđenje. Ovde bih se, za trenutak, vratio na početak meča i čuvenu "himnu". Repeša je u maniru iskusnog lisca gurnuo u prvu petorku i Milana Mačvana i Miroslava Raduljicu i tako usmerio pažnju navijača na njih dvojicu. Delije su se pošteno "ispucale" na njih i na himnu i do prvog sudijskog podbacivanja to kao da više nije bilo to. Atmosfera je počela da liči na pozorišnu, a do buđenja je došlo tek u prethodno opisanom momentu. Marko Simonović je bio najzaslužniji što je igra Zvezde, a i navijanje u hali, podignuto na jedna viši nivo. Sa nekoliko vezanih pogodaka za tri poena otvorio je prostor svojim saigračima da mogu da napadnu i iz reketa. Šut sa perimetra je postao još jedna stavka koju je milanski tim morao da brani.
Moram da priznam da me je Simonović kupio ovom utakmicom za duži vremenski period. Odavno nisam video da je neko igrao sa toliko emocija. Podigao je tim, okrenuo meč, probudio publiku, bio primer i mlađima i starijima. Ne moram da ponavljam da je igra Milana i dalje bila zasnovana na "jedan na jedan" napadima, a jedini koji je mogao da parira probuđenom timu Zvezde bio je Đentile. Međutim, on je izgledao kao neki teresnki radnik, koji je u obavezi da završi posao na koji je poslat. Na Zvezdinu sreću, naravno. Prednost domaćih bi sigurno bila još veća da Dženkins i Nejt Volters nisu odigrali kako jesu u tom delu igre. Uvođenje Voltersa u sistem je veliki problem, jer vremena za treninge nema. Repeša je pokušao to da iskoristi i odmah je insistirao na napadima preko američkog organizatora igre. Epilog, nekoliko poena i dva brza faula.
Na drugoj strani terena Nejt je žurio. Kao da su i on i popularni Đenka igrali protiv nekog zamišljenog neprijatelja. Veliki pritisak je bio nad njima da baš sad moraju da odigraju najbolje što umeju. Sve to se ogledalo u ishitrenim rešenjima u fazi napada, prebrzoj egzekuciji i može se reći da je to i najveći razlog zbog kojeg Zvezda, već posle 20 minuta, nije imala veliku prednost. Bilo je tu i nekoliko propusta u defanzivi, kada ih je lopta vukla pa su jurili na skok, a košarkaši Armanija su to koristili za lake asistencije i poene, ali pripisaćemo to velikoj želji. Uprkos svemu, Zvezda je na poluvremenu imala prednost i bio sam siguran da će na krilima Simonovića naći pravi ritam i dobiti meč. Takođe, 10 izgubljenih lopti za poluvreme, od čega devet u prvih 15 minuta meča, jesu nešto što može da se poboljša, tačnije smanji. Posebno je bolno što su one bile produkt dekoncentracije i umora, a ne dobre i agresivne odbrane protivnika. Uglavnom, Zvezda je bila bolja, a to je u nastavku i pokazala.
Drugo poluvreme otvorili su prepoznatljivom, agresivnom odbranom i sa dve brze trojke. Repeša je prepoznao da su konci igre u potpunosti u rukama domaće ekipe i već nakon 80 sekundi bio je prinuđen da zatraži tajmaut. Nakon minute odmora pokušao je da umrtvi napad Zvezde i spreči njihov nalet tako što je svoju ekipu postavio u zonsku odbranu 2-3. I može se reći da mu je to pošlo za rukom. Zvezda se nije baš sjajno adaptirala na takav vid defanzive. Nekoliko napada je olako prokockano. Međutim, odlična odbrana i, naravno, kad je teško - Simonović. U tom delu meča Zvezdu su u igri držale ubačene trojke, a procenat šuta iza linije 6.75 metara u trećem kvartalu bio im je bolji od šuta za dva. E sad, jedna sitnica koja je meni upala u oko. Nakon tehničke greške Raduljici, usled "flopa", došlo je do sudijskog tajmauta. Prekid je mnogo godio italijanskoj ekipi. Uspeli su da odole Zvezdinom naletu. Nakon slobodnih bacanja ubacili su četiri laka poena i ponovo su bili u meču. Usledio je period "praznih minuta" na obe strane terena i nakon toga treći faul Raduljice, koji je dosta poremetio igru Milana.
Odmah je reagovao Radonjić i ubacio Milka Bjelicu, kako bi raširio igru i imao mogućnost da odigra "jedan na jedan" na većem prostoru. Uz to, Bjelica je kadar i da izbaci pas napolje, a baš iz jedne takve situacije Simonović je ubacio svoju petu trojku i doneo Zvezdi dvocifrenu prednost. Malo i o odbrani Zvezde u tim momentima. Ponavljam da sam bio iznenađen, jer Zvezda nije igrala toliko agresivnu odbranu kako ume. Međutim, ostao sam bez adekvatne reči da pohvalim izdanje u trećoj deonici. Potpuno su razbili napad Milana. Ako možemo da govorimo o nekoj savršenoj odbrani, onda je to bila ova koju je u tom delu meča igrala Crvena zvezda. Uspeli su da nateraju košarkaše italijanske ekipe da ih napdaju tačno tamo odakle Zvezdi odgovara. Pokušavali su sa krilnih pozicija, nekim ulazima i igrom na niskom postu, ali se odbrana Zvezde idealno "pomerala". Kuzmić je radio sjajne korekcije i gotovo da nije bilo lakog i otovrenog šuta za Armani.
Srebrne medalje sa Svetskog kupa i Olimpijskih igara definitivno su uticale na samopouzdanje Marka Simonovića. On ove sezone nije isti igrač. Krilo Zvezde je odigralo gotovo perfektnu utakmicu. U poslednjem kvartalu je uspevao i da ukrade lopte, zakucava, konstantno je bio prisutan na skoku, na obe strane terena, budio je publiku, bodrio saigrače. Možete li da mi pomognete da pronađem neki epitet kojim bih opisao sve to?! Zvezda je držala dvocifreno vođstvo igrajući fantastično u fazi odbrane. Ponoviću, totalno su uništili do tada drugi najbolji napad Evrolige. Pokušavao je Repeša da promeni nešto, mešao je petorke, kombinovao, ali je bio lišen pomoći Zorana Dragića, Krune Simona, Mačvana i Raduljice, koje je Zvezda bukvalno odsekla. Menjao je i u odbrani, preuzimao, igrao čoveka, zonirao, svašta radio, ali za Simonovića nije imao rešenje.
Sve to se malo promenilo u poslednjoj deonici. Ipak, domaći navijači su tada upoznali pravog Nejta Voltersa. Zvezda je dobila pojačanje! Ekspresnih 14 poena pokazai su publici, koja nije propuštala priliku da ga "zapljune" za svaki pogrešan potez, za šta je sve ovaj dečko sposoban. Samo bi mu trebalo dati malo vremena i osloboditi ga pritiska koji mu je nametnut, a i koji je i on delimično sam sebi natovario na leđa. Valjda je ovom četvrtinom i sebi dokazao da može i da je to - to.
Zvezda je slavila, ja sam imao priliku da debitujem tekstom u pobedničkoj utakmici. Sve se nekako poklopilo. Za kraj, još jednom bih pohvalio trenera Radonjića, koji je savršeno pripremio tim. Nisu startovali agresivno, već su, bokserskim žargonom, ušli u meč spuštenog garda, a vremenom nametali svoj ritam i stil. Psihološki je u poluvremenu meča podigao ekipu, što je bilo izuzetno teško posle Bamberga, i jedan je od najzaslužnijih za novi trijumf. U ovako dugom i teškom formatu, kada je ostavljeno premalo vremena za treninge, svaka pobeda je zlata vredna, a Zvezdi je ovo već četvrta. Sjajno vođenje utakmice, sjajna odbrana, potpuno razbijeni Milano, pojačanje pokazalo da to jeste, pobeda za moj debitantski tekst i, naravno, Simonović!
(foto: szegedma.hu; MVP / Dragana Stjepanović)
