Nakon letnje pauze i Olimpijskih igara, klupska sezona polako preuzima primat na košarkaškom nebu. Klubovi su u punom jeku priprema za nadolazeću sezonu. Navijači sa nestrpljenjem iščekuju konačne sastave omiljenih timova i pomno prate sve pripremne utakmice svojih ljubimaca. Ni redakcija "MVP portala" ne sedi skrštenih ruku. Kako bismo vam bar malo skratili vreme do zvaničnog početka sezone, rešili smo da vam priuštimo neke zanimljive stvari. Jedna od takvih je i sledeća priča.
Za naš portal je govorio čovek koji je u košarci postigao gotovo sve. Uspeo je da sa reprezentacijom Srbije osvoji zlato i srebro, učestvuje na Evropskom i Svetskom prvenstvu, Univerzijadi, osvoji regionalno takmičenje, dva puta Kup Radivoja Koraća, ULEB kup, zvanje najboljeg u mesecu u Evroligi, sarađuje sa najvećim svetskim trenerskim imenima, kao što su Dušan Ivković, Željko Obradović, Svetislav Pešić, Pablo Laso, Rimas Kurtinaitis, igra za oba "večita rivala"... Pričao je i to ne formalno, već zaista otvoreno i drugarski, zbog čega mu se i ovim putem zahvaljujemo. Pričao je i to toliko zanimljivo da ga je bilo milina slušati, a nadamo se i čitati. Pričao je i pokazao da je jedan veliki čovek, sportista, roditelj i drug. Neke njegove anegdote košarkaška javnost saznaće premijerno i zato vam dajemo toplu preporuku da pročitate naš razgovor sa Bojanom Popovićem.
Lična karta Ime i prezime: Bojan Popović Datum i mesto rođenja: 13. februar 1983. (Beograd) Visina: 191 centimetara Pozicija: Plejmejker Karijera: FMP (2001-2005), Dinamo Moskva (2005-2007), Unikaha (2007/08), Bruesa (2008/09), Lijetuvos Ritas (2009/10), EFES Pilsen (2010), Kahasol (2010/11), Alikante (2011), Crvena zvezda (2011/12), Lukoil (2013), Asesoft (2014), Trefl Sopot (2015) Trofeji: Univerzijada: zlato (2003), Evropsko prvenstvo: srebro (2009), ULEB Kup (2006), ABA liga (2004), Kup Radivoja Koraća (2003, 2005), nacionalne titule: Bugarska (2013), Rumunija (2014)
Najpre da Vam se zahvalimo što ste se odazvali našem pozivu. Da li biste na startu mogli da ispričate nešto o Vašim počecima?
"Počeo sam da treniram košarku u KK Šampion na Novom Beogradu, kod trenera Dragana Dragosavca. Nakon četiri godine on je dobio posao u FMP-u. Sazvao je roditeljski sastanak i ostavio mogućnost da sva deca pređu u taj klub i nastave saradnju sa njim. Nisam puno razmišljao, kao i ostatak klinaca. Gotovo svi smo se preselili u FMP, gde sam proveo narednih 10 godina."
Za taj klub Vas vežu najlepše uspomene, posebno u periodu od 2003. do 2005. godine?
"Možda i najlepši period u mojoj karijeri. U sezoni 2002/03 sam osvojio svoj prvi trofej. U pitanju je bio Kup Radivoja Koraća. U finalu, odigranom u Nišu, savladali smo Hemofarm i to prilično ubedljivo. Možda i najbolja ekipa FMP-a. Bio sam najmlađi u tom timu, ali sam imao veliku podršku svih saigrača. Druženje je bilo neverovatno, a to se odrazilo i na rezultate. U polufinalu smo bili prilično nervozni, ali smo savladali Crvenu zvezdu i onda u finalu laka pobeda. Meni, kao najmlađem, pripala je čast da nosim pehar namenjen osvajaču Kupa."
To je bio samo početak niza osvojenih trofeja...
"Te godine smo mogli da uđemo u istoriju. Kup u Nišu smo osvojili u aprilu 2003, dok se naredne sezone finalni turnir u Novom Sadu igrao u decembru. Da smo uspeli da odbranimo trofej bili bismo jedina ekipa u istoriji naše zemlje koja je u jednoj kalendarskoj godini osvojila dva nacionalna Kupa", istakao je Popović i potom nastavio:
"Ipak, nismo uspeli. Nakon pobede Zvezde nad Partizanom, te našeg trijumfa nad Budućnošću, svi su nas videli kao osvajača. Vodili smo 17 razlike tokom treće četvrtine finalne utakmice, čak devet razlike smo imali na malo više od minut pre kraja, ali je Zvezda izborila produžetak. U nastavku smo bili psihički ubijeni i crveno-beli su slavili sa 91:89. Pored toga što nismo ušli u istoriju sa dva Kupa u istoj kalendarskoj godini, sa tog turnira bih izdvojio naše dresove. Za tu priliku smo nosili neki novi komplet, šareni, meni izuzetno ružan, koji nikada nakon toga više nismo obukli."
Možda Vam je to što niste nosili te "šarene, ružne dresove" pomoglo da u nastavku sezone stignete do vrhunskih rezultata?
"Te sezone smo osvojili prsten namenjen pobedniku ABA lige. Izborili smo učešće na završnom turniru, a pred put u Zagreb jedno veliko iznenađenje. Dolazi novi trener. Boško Đokić je bio u pitanju. Polufinale sa Crvenom zvezdom. Opet produžeci. Ovoga puta mi slavimo. Sledi finale sa Cibonom. Super važan meč za ekipu i mene. Protiv nas domaćin, evroligaš, vrhunska ekipa. Iskreno, ne sećam se samog toka meča, ali se izuzetno dobro sećam završnice. Saša Stefanović je pogodio dva slobodna bacanja, poslednji napad je igrao Marko Popović, ali ga je Redži Frimen blokirao. Lopta je otišla u aut iz kojeg Cibona ništa nije uradila i mi smo pobedili."
Tadašnji trener Cibone, Dražen Anzulović, žalio se da je bilo očigledno da je Frimen napravio faul nad Popovićem, Markom, naravno?
"Ne bih rekao, ali se zato sećam da je kod poslednjeg auta loptu uhvatio Kimani Frend. Kao u američkom fudbalu, krenuo je sa njom da trči. Niko nikada na to nije obratio pažnju, a on je trčao kao pravi raning bek. Bez driblinga je prošao dobar deo terena. Igrači Cibone su već bili utučeni sa glavama u šakama, a sudije su više gledale u njih pa smo prošli nekažnjeno."
I te sezone, kao i prethodne, imali ste zapažene nastupe u ULEB kupu?
"Igrali smo fantastično i stigli do polufinala protiv Hapoela. Delilo nas je samo dva poena od finala sa Realom iz Madrida."
Naredne sezone još jedan pehar.
"Trofej u Vršcu zalečio mi je rane iz Novog Sada. Te sezone smo imali izuzetno mladu ekipu, ali i fenomenalnu atmosferu. Na klupi Boško Đokić, a ja kapiten, kojem je trener dao svu slobodu. Koristio sam to dobro, bez lažne skromnosti. U finalu smo konačno pobedili Partizan u nekoj utakmici za trofej. Uz to, radovalo me je što sam prvi put u seniorskoj konkurenciji dobio i jedno MVP priznanje."
Sjajne igre te godine svrstale su Vas na spisak kandidata Željka Obradovića za čuveno Evropsko prvenstvo u Srbiji i Crnoj Gori, a ujedno ste se našli i na spisku želja Dušana Ivkovića. Idemo prvo o klupskoj karijeri?!
"Prva godina u inostranstvu i odmah kod Dude, u klub sa velikim ambicijama. Period od dve godine koji sam proveo u Moskvi, igrajući za Dinamo, bio je najbolji deo moje inostrane karijere. Odličan klub, vrhunski trener, igrao sam zaista dobro, a i finansijski sam prošao super, da se ne lažemo. Živeo sam u prelepom gradu. Sve to nisu mogle da pokvare ni opake ruske zime, a ni možda najteža povreda koju sam dobio u karijeri, doduše i jedina nešto teže prirode - dislokacija lakta."
Prva godina u inostranstvu i prvi evropski trofej...
"Nadmoćno smo osvojili ULEB kup te godine. U grupnoj fazi smo doživeli dva poraza, a potom u nokaut fazi sve same pobede. Crvenu zvezdu smo te godine savladali i u grupi, a potom i u nokaut fazi. Nakon povratka posle povrede lakta odigrao sam odličnu partiju u finalu protiv AEK-a. Igralo se u Belgiji, u gradu Šarlroa, a u hali je bilo preko 5.000 grčkih navijača. Postigao sam 17 poena, bez promašaja i pomogao timu da stigne do trofeja", prisetio se sjajni košarkaš svog evropskog trofeja, a potom dodao:
"Naredne godine smo igrali Evroligu. Lošiji skor sa Unikahom odveo nas je u četvrtfinalu na Panatinaikos, kasnijeg osvajača i tada ubedljivo najjači tim u Evroligi. Da smo kojim slučajem imali nekoga drugoga za rivala siguran sam da bismo otišli i na Fajnal-for."
Sledi epizoda u Španiji, pa Litvanija.
"Posle Rusije sam otišao u Unikahu, gde nisam imao neku minutažu pa sam se brzo obreo u San Sebastijanu. Tu sam igrao odlično, kao i ceo tim, a vodio nas je trener Pablo Laso. Već tada je pokazivao da je sjajan trener i izvlačio je makimum od nas, ali smo ostali bez plej-ofa. Međutim, sezona je ocenjena kao uspešna, a i ja sam bio zadovoljan prikazanim partijama. One su me preporučile Lijetuvos Ritasu, evroligaškom timu."
Tamo ste dobili jedno od najvećih individualnih priznanja.
"Stigao sam u Litvaniju spreman, posle Evropskog prvenstva u Poljskoj, a to mi je pomoglo da odmah igram vrhunski. Takve partije nisu ostale neopažene, pa sam u oktobru 2009. dobio priznanje za najkorisnijeg košarkaša meseca u Evroligi. Trener Kurtinaitis mi je dao svu slobodu u igri, verovao mi je, kao i saigrači, a ja sam se na terenu osećao fantastično. Međutim, ekipa je brzo posustala i nismo uspeli da se plasiramo među 16 najboljih. To može da se opravda i zaista prejakom grupom, iz koje su čak dva tima otišla na Fajnal-for. Litvaniju bih izdvojio i zbog neverovatne ljubavi prema košarci. Fini i prijatni ljudi, koji žive za košarku i verovatno su jedina zemlja gde fudbal nije vodeći sport. Žao mi je što nisam ostao do kraja sezone da proslavim titulu sa njima."
Bili ste zaista iskreni i otvoreni do sada. Nadamo se da ćete ostati takvi i u narednom pitanju. Partizan i raskid ugovora još pre početka sezone?
"Ni dan danas ne znam zašto sam dobio otkaz. Prošao sam čitave pripreme, svih 25 dana bio sa timom i na nedelju dana pred početak sezone došlo je do raskida. Nazvao me je menadžer i saopštio da iz kluba žele da raskinu ugovor. Poražavajuće je to što se nikada niko iz Partizana nije udostojio da me pozove i kaže u čemu je bio problem. Kad je već sve bilo završeno Vlada Jovanović, tadašnji trener Partizana, me je pozvao i u strahu pričao kako će on dobiti otkaz ako se ne pobede prve dve utakmice u sezoni. Nakon toga su krenule neke priče o mojim povredama. Pomalo smešno i dosta neozbiljno. Nisam predugo razmišljao o tome, jer sam znao da problem nije bio u meni. Samo sedam dana kasnije sam dobio ćerkicu i više nisam imao vremena da razmišljam o prekidu saradnje."
Igrali ste i za Crvenu zvezdu i to nakon fuzije sa FMP-om.
Juniorska NBA liga Nakon završetka igračke karijere imao sam sreću da ostanem u košarci. U dogovoru sa Dejanom Tomaševićem pristao sam da vodim jedan projekat koji želimo da pokrenemo u čitavoj Srbiji. U pitanju je Juniorska NBA liga Srbije. Radi se o školskoj ligi, koju nacionalni savezi širom sveta organizuju u saradnji sa NBA ligom. Učestvuju i dečaci i devojčice uzrasta 11-12 godina. Kod nas je prva sezona prošla izuzetno dobro. Stigle su pohvale od ljudi iz NBA, kao i od profesora i mnogih koji su bili uključeni, a najveća nagrada je oduševljenje dece. Nadam se da ćemo sa ligom nastaviti i ove godine i da ćemo pored Beograda uključiti i još neke gradove širom Srbije.
"Trener Svetislav Pešić me je zvao i u njegovom prvom mandatu u Crvenoj zvezdi. Međutim, pred sezonu 2009/10 popularni Kari je otišao iz kluba, usled loše finansijske situacije, a ja sam se obreo u Litvaniji. Ovoga puta me je prvo pozvao Nebojša Čović. Propao mi je dogovor sa Budiveljnikom, Turk Telekom je odugovlačio, a ja se odlučio da potpišem za Zvezdu jer sam smatrao da je to najbolje i za mene i za moju porodicu. U javnosti se stvarala lažna slika da Zvezda mora da osvoji titulu. Ali, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Zvezda je još uvek bila tim u koji su igrači teško dolazili, imali su bojazan, nisu verovali u priču, u isplatu, čekali su bolji tim... Partizan je još uvek bio dosta ispred i zasluženo je osvojio titulu."
Kada ste već pomenuli čelnog čoveka Crvene zvezde, kakvu saradnju ste imali sa njim?
"Tu postoji jedna zanimljivost. Sa Čovićem sam oduvek imao dobru saradnju, još od vremena FMP-a, dok sam bio pionir, pa sve do Crvene zvezde. Pitate se šta je sad tu zanimljivo?! Pa zanimljivo je da me je oterao iz kluba 1998. godine. Doduše, samo na kratko. Bio sam odabran da, kao pionir FMP-a, brišem parket na utakmici finalne serije plej-ofa između FMP-a i Crvene zvezde. Tada čelnog čoveka kluba iz Železnika je prilično razljutilo to što sam skakao i radovao se nakon osvojene titule crveno-belih. Ipak, brzo sam se vratio u klub i do danas imamo zaista dobar odnos."
Čini se da ste prerano okončali karijeru?
"Poslednje tri godine igranja proveo sam u Bugarskoj, Rumuniji i Poljskoj. U komšiluku sam osvajao titule nacionalnog šampiona i to mi je bila neka satisfakcija. U Poljskoj me je zadržala neverovatna profesionalnost komletnog rukovodstva i ekipe. Sve je funkcionisalo savršeno. Nakon toga nije bilo ponuda iz ozbiljnih košarkaških zemalja, a ni finansijski nisu bile bajne. Kada je već bilo tako odlučio sam da je bolje da završim karijeru i ne mučim ni sebe ni porodicu."
Da se malo prebacimo na reprezentativne uspehe. U godini kada ste osvojili prvi nacionalni Kup stigla je i prva reprezentativna medalja.
"Uh! Univerzijada i sama pomisao na nju budi sjajne utiske! U Južnu Koreju smo otišli kao klub koji je trebalo da predstavlja zemlju, a ujedno i da iskoristimo to kao pripreme pred novu sezonu. Bili smo totalno rasterećeni, igrali bez pritiska, a na kraju stigli do finala. U borbi za zlato bili smo bolji od Rusije."
Sigurno je da, pored zlata, nosite još neke interesantne situacije iz Daegua?
"Naravno. Ne znam odakle bih pre krenuo. Trodnevni put preko Londona i Hong Konga do Daegua, univerzitetsko selo, druženje, nema interneta, čekaš satima u redu za slobodan računar u Internet kafeu kako bi poslao neki mejl... Svuda smo išli zajedno, kako po samom selu tako i van njega. Bilo je trenutaka da je bilo toliko dosadno da smo morali negde da skitamo. U tim situacijama bismo išli u podzemnu garažu (restoran) na Pepsi i sladoled", u dahu je Popović izgovorio, a potom se nadovezao:
"Nikada neću zaboraviti ni otvaranje te Univerzijade. Pun stadion i koreografija sa raznobojnim lampicama na tribinama. Organizovani su i navijači za svaku zemlju, a oni su se toliko uneli u ulogu i zavoleli tu zemlju za koju navijaju da sam par puta pomislio da su mi neki najbliži rod. Posebna atrakcija bio je naš volonter, koji je skroz korektno pričao srpski, a kome smo morali da pokažemo kako se igraju zuce u autobusu. Interesantni su bili pokušaji komunikacije sa taksistima, a posebno mesto zauzima čovek iz obezbeđenja koji je tri puta zaustavljao autobus na putu do hale kako bi nam kupio gajbu grožđa i sladoled. Vlade Đurović se baš mučio da mu objasni da to i nije baš najbolja ideja pred utakmicu. Eh, da su svake pripreme bile takve..."
Nakon toga ste otpali sa spiska za Evropsko prvenstvo u našoj zemlji 2005. godine, ali ste se našli među putnicima u Japan, na Svetsko prvenstvo 2006. godine, a bili ste i član generacije koja je srpsku košarku vratila u vrh osvajanjem srebra na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine. Kako Vam iz današnje perspektive izgleda sve to i da li uopšte mogu da se uporede Univerzijada i neko od ovih takmičenja?
"Svetsko prvenstvo u Japanu nije baš slavno prošlo, pa bih se rado prebacio na 2009. godinu. Iskreno, Univerzijada i ta takmičenja ne mogu da se porede. Mnogo je veća zainteresovanost publike za Evropsko i Svetsko prvenstvo, ozbiljnija su i važnija takmičenja. Iako organizacija Evropskog prvenstva u Poljskoj nije bila na nekom zavidnom nivou, mi nismo obraćali pažnju na to. Na tom Šampionatu nisam igrao puno, ali sam uvek bio spreman da pomognem ulaskom sa klupe. U ludoj završnici, posle produžetka i fantastičnom partijom Miloša Teodosića, dobili smo Sloveniju i plasirali se u finale."
A u finalu debakl...
"Vratili smo se u hotel, večerali negde oko ponoći, nismo znali šta nas je snašlo, euforija, konačno medalja za Srbiju, poruke sa svih strana, a već sutra finale. Sa Španijom! Oni željni osvete za poraz u grupi, naoštreni, našpanovani... Da je bio bar dan pauze do finala da se "ohladimo" i dođemo sebi garantujem da nas u takvoj situaciji Španci ne bi tukli tolikom razlikom, ako bi nas uopšte i pobedili."
Da li ste iz Poljske poneli neke zanimljivosti poput onih iz Koreje?
"Pa, na primer, situacija pred polufinale. Imali smo trening, a Duda Ivković nas je sve iznenadio tako što je pustio našeg glumca Miloša Vlalukina da nas zagreje svojim posebnim vežbama."
Imali ste vremena da ispratite reprezentativne akcije minulog leta. Kratak komentar?
"Neću ništa novo reći. Ko nije zadovoljan srebrom sa Olimpijskih igara nešto ozbiljno nije u redu sa njim. Ko nije zadovoljan medaljama i u muškoj i u ženskoj konkurenciji ima istu dijagnozu. Muška selekcija mi je neodoljivo ličila na onu sa Svetskog kupa u Španiji 2014. godine. Pokazali su pravo lice kada je bilo najbitnije, u četvrtfinalu i polufinalu. Koliko god smo mi preželjkivali i potajno se nadali da možemo da dobijemo SAD u finalu za to nam je bila potrebna savršena utakmica, koju smo "istrošili" protiv Australije. Sa druge strane, oni su morali kolektivno da imaju loš dan. To je, zaista, teško, čak i pod uslovom da cela njihova ekipa provede veče u "spa centru". Veliki uspeh i muške i ženske selekcije i sve čestitke!"
Ili - ili Najk ili Adidas: Najk. Air Max 2 su mi skinuli u Bloku 70. NBA ili Evroliga: Pošto od NBA imam odrađena samo dva treninga u Klivlendu i Atlanti pred Draft 2005, prednost dajem Evroligi. Džordanovi Bulsi ili Karijevi Voriorsi: Uvek Džordanovi Bulsi. Klub ili kafana: Oduvek sam bio slab sa izlascima, ali reći ću kafana. Domaća kafa ili espreso: Ne pijem kafu uopšte. Pivo ili rakija: A nisam ni ljubitelj alkohola. Zvučim dosadno, zar ne?!
Kroz Vašu karijeru ste imali priliku da radite sa najeminentnijim stručnjacima. Ko je od njih je ostavio najjači utisak i da li možda možete da uporedite stilove rada Dušana Ivkovića i Svetislava Pešića?
"Duda Ivković je trener sa velikom energijom i strašću za košarkom. Uvek igrače stavlja na prvo mesto, pogotovo one mlađe koje je stalno spreman da zaštiti, dok će krivicu, ako za tim ima potrebe, svaliti na starije. Često komunicira, želi da pomogne u prevazilaženju nekog problema, pita igrače šta im više odgovara, kako na terenu tako i van njega, prihvata predloge vezane za igru, daje slobodu, često organizuje okupljanja i druženja cele ekipe... U svakom slučaju specifičan i poseban u mnogim stvarima. Sigurno ne bi bilo u redu da izdvajam bilo koga od trenera koji su uticali na moj košarkaški razvoj, jer je svako od njih dao nešto svoje i doprineo mojoj karijeri i od svakoga sam nešto naučio. Ipak, kada bih morao to da učinim izdvojio bih baš njega, Dušana Ivkovića. Što se Svetislava Pešića tiče, on je dosta drugačiji, mnogo manje prisniji sa igračima i čovek je koji zahteva maksimalnu disciplinu u igri."
Veliki broj timova koje ste promenili znači i veliki broj saigrača. Imate li nekoga ko Vam je omiljen?
"Moj kum, Duško Savanović. Žao mi je što smo se mimoišli u EFES-u i Sevilji, a još žalije što smo baš kratko igrali zajedno u FMP-u."
Jedno pitanje totalno suprotno od prethodnog. Tokom karijere ste se susreli sa mnogo dobrih košarkaša. Protiv koga Vam je bilo najteže?
"Bez ikakve dileme to je Džej Ar Holden."
Dosta je bilo lakih pitanja. Za kraj set prilično ozbiljnih tema. Pratite li zbivanja u regionu?
"Pratim ABA ligu, a pratio sam i KLS, pre svega zbog momaka iz FMP-a sa kojima sam trenirao prethodna dva, tri leta."
Vaš stav po pitanju sezone koja nam dolazi?
"Ekipe još nisu formirane, igrači se još potpisuju, biće još promena pa je rano donositi zaključke. Mislim da će Partizan napraviti mnogo bolju i kvalitetniju ekipu nego li prethodne sezone. Zvezda će se sigurno još pojačati. Kao i prethodnih godina, oni će biti najveći rivali Cedeviti, uz Budućnost i Mega Leks. Među tim timovima bi trebalo tražiti učesnike završnih borbi za prsten. U Srbiji je FMP godinama bio dominantan u KLS-u, a sad će drugi tražiti šansu za prvo mesto i prolaz u Superligu, gde je kvota 0.9 da će u finalu igrati Partizan i Crvena zvezda", rekao je Popović, a zatim nastavio:
"Što se Evrope tiče, Partizan ima zanimljivu grupu, ali ne znam koliki će im prioritet biti to takmičenje. Ako se ozbiljnije posvete mišljenja sam da sa svima mogu da se nose. Zvezdi će, zbog novog formata, mnogobrojnih putovanja, kao i zgusnutog rasporeda, biti izuzetno teško u Evroligi. Ne usuđujem se da prognoziram koliko mogu. Meginim mladim igračima će učešće u Ligi šampiona doneti preko potrebno iskustvo igranja dve utakmice nedeljno. Videćemo kako će se snaći u tome. Mislim da bi bio uspeh ako prođu grupu."
Dodirnuli ste se domaćeg takmičenja. Nedavno su izvučeni parovi i početkom oktobra bi trebalo da startuje liga, koja ove godine ima veliki broj konkurenata za plasman u Superligu. Kada bismo znali da klubovi mogu da završe takmičenje u sastavima u kojima ga počnu rekli bismo i nikad jača. Međutim, svesni smo da je to nemoguće pa Vas pitamo da li je besparica jedini ili najveći problem u srpskoj košarci?
"Prilično teško pitanje za mene. Sigurno je da besparica utiče na sve oko nas, kompletno društvo, a samim tim i na košarku. Ali, ni ranije košarka nije bila profitabilna, a nisam nešto siguran ni da smo pre 10-15 godina bili bogatiji kao zemlja. Činjenica je da se tada, ipak, uvek nekako nalazio novac za klubove. Sada se ljudi dosta teže odlučuju na ulaganje novca u košarku, kao i sport generalno. Da li bi neke poreske olakšice dovele do boljitka ja ne znam, baš nisam stručan... Sigurno je da ima dosta pametnijih od mene po tom pitanju."
Dosta smo Vas mučili. Za kraj malo o inostranoj košarci. Novi format Evrolige. Može li CSKA da odbrani konačno osvojenu titulu?
"Evroliga će ove godine biti i više nego zanimljiva. Liga od 16 ekipa, mnogo utakmica, puno dobrih ekipa, a malo mesta u plej-ofu. Biće sigurno i prijatnih i neprijatnih iznenađenja, a jedino što mogu sa sigurnošću da kažem je da je dobra košarka zagarantovana."
Kako stojite sa NBA ligom?
"Ranije sam to mnogo više pratio, posebno dok je igrao Majkl Džordan, a kasnije i Kingse sa Vladom Divcem i Peđom Stojakovićem. Posle toga nije da ne pratim, ali dosta slabije to činim."
Reč dve o potezu Kevina Durenta koji je obeležio pauzu u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu?
"Kako Ameri vole da kažu - to je sve samo biznis. Čovek gleda šta je najbolje za njega i meni je to skroz ok. Nije on više neki klinac, on je zreo čovek. Igračina! Njemu ne trebaju saveti svih živih. Brzo će nam vreme pokazati, a i njemu, da li je doneo pravu odluku."
Pošto znamo da Bojan Popović prati rad "MVP portala" to pitanje smo ovoga puta izostavili. Bojanu još jednom hvala na iscrpnim i iskrenim odgovorima, uz želju da Juniorska NBA liga maksimalno zaživi, a da u privatnom životu nastavi sa uspesima poput ovih koje je imao na košarkaškom terenu.
(foto: FIBA Europe; ABA League; Getty Images)
