Kada je Najdžel Vilijams-Gos počeo da se spominje kao potencijalno pojačanje Partizana NIS na početku sezone malo ko je verovao da igrač takvog kalibra može da stigne među posrnule crno-bele. Za igrača koji je sa Gonzagom stigao do finala na Fajnal foru u koledž košarci i koji je potom izabran sa 55. pozicije na Draftu od strane Jute dolazak u Srbiju nije bio logičan izbor. Međutim, ispostavilo se da su obe strane mnogo dobile. Iz utakmice u utakmicu u svojoj prvoj profesionalnoj sezoni Vilijams-Gos je pokazivao da poseduje raskošni talenat, a kao šlag na tortu je došlo osvajanje Kupa Radivoja Koraća i MVP priznanje na istom.
Osvojili ste Kup iako ste bili autsajderi. Kakav je osećaj?
"Najbolji deo osvajanja Kupa upravo je bila činjenica da smo bili autsajderi. Ovo je bio prvi put da smo bili kompletni. Tu su bili novi trener, Bondža i Kvame. Tokom ABA lige smo imali uspone i padove, a kako smo sada bili skroz kompletni želeli smo da pokažemo ljudima šta možemo. Znate osećaj kada vas drugi otpisuju i želite da im pokažete da su pogrešili. S obzirom da nismo osvojili Kup od 2012. i bilo šta drugo od 2014, vratiti trofej u vitrine ovako velikog kluba je neverovatan osećaj."
Lična karta Ime i prezime: Najdžel Vilijams-Gos Datum i mesto rođenja: 16. septembar 1994. (Hepi Vali, Oregon) Visina: 191 centimetar Pozicija: Plejmejker Koledž: Vašington (2013-2015), Gonzaga (2016/17) Draft: 55. pik 2017. (Juta)Deluje da ste dobro upućeni u istoriju Partizana. Ko Vam je pomogao?
"Svi su mi pomalo pomogli. Bio sam veoma radoznao, postavljao puno pitanja... Želeo sam da se upoznam sa svojim okruženjem. Očigledno, znao sam da će ovo biti moj novi dom, pa sam želeo da uradim malo istraživanje. Kada sam saznao o kako velikom klubu se radi shvatio sam da ću sa ponosom da nosim crno-beli dres."
Da li uspeh u Kupu kompenzuje neuspeh u ABA ligi?
"Kao što sam rekao, bilo je puno stvari koje su bile van naše kontrole. Očigledno nije prošlo onako kako smo svi u klubu želeli. Čanak i ostali članovi stručnog štaba su došli kasno. Dogodilo se dosta nesrećnih okolnosti, tako da nam je bilo mnogo važno da osvojimo Kup i pokažemo da vredimo. I drago mi je što jesmo. Sada nam je važno da ABA ligu završimo što bolje i da se što bolje pripremimo za Superligu."
Vi ste doživeli i mali neuspeh u finalu NCAA Fajnal fora, kada ste u finalu izgubili od Severne Karoline. Da li osvajanje Kupa možda kompenzuje taj neuspeh?
"Mislim da nije potrebna bilo kakva kompenzacija za prošlu godinu. Sam plasman na Fajnal for prvi put u istoriji Gonzage je bilo veliko dostignuće. Pobediti 37 puta u koledž sezoni je ludo. Naravno da smo želeli da osvojimo titulu, ali svejedno mi nije potrebna kompenzacija za to."
Da li ste zadovoljni nivoom takmičenja i okruženjem u koji ste došli?
"Mislim da je nivo takmičenja sjajan. S obzirom da smo igrali na dva fronta i protiv odličnih igrača mislim da je meni kao rukiju to bilo mnogo važno za razvoj."
Promenom trenera ste od ofanzivnog postali defanzivni tim.
"Očigledno je da je naša odbrana bila nešto što je trebalo popraviti, pogotovo na početku sezone u ABA ligi. Mi smo to prepoznali kao igrači. S obzirom da smo igrali u dva takmičenja, nismo imali puno vremena da treniramo pa je bilo teško naučiti nove defanzivne šeme, ali iz nedelje u nedelju sve smo bolji i trudićemo se da nastavimo da budemo još bolji."
Kako je izgledao Vaš transfer u Partizan? Neko Vam je došao i rekao da ćete da igrate u Srbiji?
"To je bio moj izbor. Nije niko došao i rekao mi da bi trebalo da dođem. Ovo je prvi put u životu da živim van svoje zemlje. Znao sam da ću morati da se navikavam. U početku je bilo veoma teško biti tako daleko od porodice, a bilo je teško navići se i na profesionalnu košarku. Bilo je toliko toga na šta je trebalo navići se. Ali, na kraju krajeva ovo je bila najbolja odluka koju sam mogao da donesem za sopstveni razvoj, kao osobe i kao košarkaša. Iskreno, ovo je nešto najbolje što sam uradio."
Deluje da ste se brzo navikli na evropska košarkaška pravila.
"Kada su osnove igre u pitanju najviše dugujem trenerima sa Gonzage. Vežbao sam sve te osnove kako bih se najlakše navikao na evropsku košarku. Ti treneri cene evropsku košarku i misle da je na visokom nivou. Mnoge stvari koje smo radili na Gonzagi oni su doneli iz Evrope. Sve mi je to pomoglo, kao i samo proučavanje igre. Da bih bio bolji morao sam da gledam svoje snimke sa utakmica i mislim da mi je to mnogo pomoglo."
Šta možete da nam kažete o Beogradu i Vašem životu u njemu?
"Obožavam Beograd. Grad je neverovatan, hrana je sjajna, što mi je veoma važno, grad je živ, napolju uvek ima ljudi... Kada odeš u kafić u bilo koje doba dana uvek je puno… Ja sam društvena osoba, pa mi sve ovo odgovara."
Malo ko zna da ste bili odličan student i da ste zaradili priznanje "Academic all-American".
"Kada sam bio na trećoj godini na koledžu postavio sam sebi jasan cilj - da ne budem samo košarkaški najbolji u Americi već i akademski. Veoma mi je važno da budem svestrana osoba. Nije važna samo košarka u životu već ima i nešto više. Za svoje uspehe dugujem prvo svojoj majci, jer me je gurala i ohrabrivala."
Vilijams-Gos je uspešno okončao studije psihologije, a nakon toga je upisao master iz organizacionog vođstva. Zanimalo nas je koliko mu to pomaže na terenu?
"Obe stvari koje studiram igraju ogormnu ulogu kod mene kao košarkaša, a pogotovo kao plejmejkera, zbog osećaja prema saigračima, trenerima, kako da komuniciram sa njima, kako da budem vođa."
Verovatno ste mnogo toga žrtvovali da biste bili uspešni i na terenu i u školskoj klupi?
"Žrtvovao sam dosta. Rekao sam sebi i mlađim klincima da radna etika mora da bude ekvivalentna snovima koje imate. A, moji snovi i moja očekivanja su uvek bili visoki i zato se trudim da moja radna etika bude na najvišem mogućem nivou."
Kao proizvod takve žrtve na Draftu ste bili izabrani od strane Jute. Da li ste u kontaktu sa njima?
“Da, s vremena na vreme sam u kontaktu sa njima. Generalni menadžer, Denis Lindzi, mi uvek daje do znanja da me gledaju i da računaju na mene. Primera radi, poslali su mi poruku posle osvajanja Kupa i čestitali mi. Njegovi asistenti će doći u Beograd sledeće nedelje i veoma sam srećan što sam deo takve organizacije. Tačnije, što su učinili da se osećam kao deo organizacije iako to još nisam."
Igrali ste NCAA finale, bili ste jedan od najboljih igrača, pokupili ste dosta individualnih nagrada, ali ste ipak izabrani pred sam kraj Drafta. Kako gledate na to?
"Definitivno sam bio iznenađen što sam bio tako nisko izabran na Draftu. Ali, to su stvari van moje kontrole. Ono što mogu da kontrolišem je moj nastup. Mislim da sam imao sjajnu godinu kao junior i timski i individualno. Takođe, treninzi pre Drafta su prošli dobro. Sve ostalo je van moje kontrole, ali duboko verujem da Bog ima plan za mene i On me uvek vodi na pravi put. Kao što sam rekao, dolazak ovde, steći kontakte koje sam stekao i napredak u igri koji sam napravio su neverovatni. Moju priču ne bih menjao ni za šta."
Vaš put pomalo podseća na put kakav je imao Džon Stokton. Obojica ste studirali na Gonzagi i obojica ste izabrani od strane Džeza. Takođe, stil igre vam je sličan.
"Stokton je jedan on najboljih plejmejkera svih vremena i čast je samo biti spomenut u istoj rečenici sa njim. Zanimljivo je da sam sa njim dosta trenirao dok sam bio na Gonzagi. On je baš pre Drafta sa generalnim menadžerom Jute pričao i preporučio me i mislio je da ću se odlično uklopiti u tim. Pravi je blagoslov imati tako nekog kraj sebe od koga toliko toga možeš da naučiš."
Kakav je osećaj igrati pred 76.000 navijača?
"Bilo je neverovatno. Neverovatno je imati toliko navijača na jednom mestu na košarkaškoj utakmici. Samo biti u centru pažnje pred toliko ljudi i pred milionima ljudi koji su gledali od kuće bilo je nestvarno iskustvo. Imati svoje navijače i porodicu kraj sebe je nešto što nikada neću zaboraviti."
Možete li da uporedite navijače u Sjednjenim Američkim Državama sa navijačima u Srbiji?
“Mislim da je ogromna razlika, pre svega u kulturi. Gonzaga ima sjajne navijače, poznata je po tome. Ali, ovde u Srbiji to je način života. Sve to je čak i iznad košarkaškog terena. To je nešto zbog čega navijači ovde žive i umiru. Velika je čast igrati pred kulturom koja toliko voli košarku."
Kada ste završili srednju školu razmišljali ste se da upišete Harvard. Da li je to istina?
"Kada se univerzitet kao što je Harvard interesuje za tebe to nije nešto što možeš da ignorišeš. Bio sam u kontaktu sa trenerom Harvarda I on mi je predstavio svoj košarkaški program, koji je bio veoma ozbiljan. Tako da, kada sam odlazio iz srednje škole bilo je teško doneti odluku šta dalje, jer Harvard je jedan od najboljih univerziteta na svetu."
Na kraju ste izabrali Vašington preko UNLV-a. Zašto?
"Trener UNLV-a je otišao pre nego što sam ja došao pa sam se odlučio da promenim univerzitet. Kako sam odrastao u Oregonu, Vašingtonov univerzitet mi je bio blizu, pa sam zato izabrao tamo da odem. Takođe, teško je ne otići tamo kada znate koji su bekovi tamo išli. Na primer Ajzea Tomas , Nejt Robinson, Brendon Roj… Bio sam blizak sa trenerom i mislio sam da ću se lepo uklopiti."
Ali, niste do kraja ostali na Vašingtonu. Usledio je prelazak na Gonzagu.
"Bilo je teško, pre svega zbog toga što sam zbog NCAA pravila morao da pauziram jednu sezonu. To je bila veoma teška odluka za mene, ali sam imao dugoročnu viziju, iskoristio sam vreme da radim na sebi individualno i znao sam da na Gonzagi imamo kadar koji ima ogromne šanse da ode na Fajnal for, što je nešto što sam oduvek želeo da uradim. Ispostavilo se da sam napravio odličan izbor."
Primetili smo da ste posebno bliski sa Mihajlom Andrićem.
"Sa njim sam blizak možda zato što je on bio deo juniorske reprezentacije Srbije protiv koje smo igrali u finalu Svetskog prvenstva. Jednostavno, kada sam stigao ovde odmah smo uspostavili konekciju. On je jedan od retkih ljudi koje sam kao znao. Od tada smo počeli da razvijamo prijateljstvo i sada smo dosta bliski."
Kada ste spomenuli već, to je bila odlična generacija američkih igrača. Džalil Okafor, Elfrid Pejton, Eron Gordon… Da li je za Vas dobra preporuka činjenica što ste bili deo takvog tima?
"Mislim da može tako da se kaže. Imao sam dobru ulogu u tom "zlatnom" timu, jednu od svojih najboljih partija sam odigrao u finalu protiv Srbije (smeh). Svakako, igrati sa takvim igračima je nešto čega se rado sećam. Mogu da kažem da je to možda i najveće dostignuće u mojoj karijeri, a to je igrati za reprezentaciju Amerike."
Sa kim ste bili najbliži u toj reprezentaciji?
"Bio sam blizak sa svima, ali Eron Gordon i ja smo ista generacija, obojica smo upisivali koledž, takođe obojica smo sa Zapadne obale i znali smo se od ranije, pa bih možda njega izdvojio. Iskreno, nisam ništa manje blizak ni sa ostalima."
Ko su bili Vaši uzori?
"Moji glavni uzori su bili moji roditelji. Dok sam odrastao gledao sam ih kako rade i naučio da moram da budem posvećen i da ne odustajem dok ne ostvarim zacrtani cilj. A, košarkaški uzori su mi bili Alen Ajverson i Kevin Garnet. Sećam se da sam gledao neki trening Minesote i video sam Garneta kako je komunikativan. Sve vreme je pričao I bio pravi vođa. To mi se posebno dopalo, pa sam odlučio da to unesem u svoju igru. Ako to radi moj omiljeni igrač onda je to nešto što ću i ja da radim. I sada mi je ta sposobnost jedno od najjačih oružja."
Vaš glavni adut u igri je košarkaška inteligencija i uglavnom se na nju oslanjate. Da li mislite da posedujete i dovoljno atleticizma kako biste zaigrali u NBA ligi?
"Mislim da imam dovoljno atleticizma da igram u NBA ligi. Naravno, ne možeš da igraš u NBA ako nemaš ni malo atleticizma. Moja košarkaška inteligencija je nešto na šta se najviše oslanjam, kao plejmejker mislim da ne možeš da imaš bolji atribut od svog uma. To bi trebalo da bude dovoljno."
Takođe, posebno je ubojita vasa sposobnost da bacate "floutere".
"Kada sam bio mlađi, kada sam imao 13 godina, igrao sam sa sedamanaestogodišnjacima, pa je jedina prilika da iz reketa šutiram bio "flouter" preko viših od mene. Tada sam počeo da radim na tom segmentu igre. Čak mi je i otac pomagao oko toga, pa je koristio metlu kojom je mahao okolo i preko koje sam šutirao "floutere" i malo pomalo sam razvio tu sposobnost."
Čime se bavite kada niste na košarkaškom terenu?
“Modom. Imam najboljeg prijatelja, ima diplomu iz modne industrije, pa nas dvojica često provodimo vreme pričajući o odeći, o markama, o različitim stilovima, materijalima, o bilo čemu što ima veze sa modom."
Koja je Vaša porodična priča?
"Imam starijeg brata, koji je u vojnoj avijaciji. Trenutno je stacioniran u Teksasu, ali je bio i u inostranstvu. Majka mi se zove Valeri, a otac Virdžil. Njih dvoje su mi kao dva najbolja prijatelja. Veoma sam blizak sa njima. Mogu da im se obratim za bilo šta i očigledno su uradili odličan posao u mom vaspitanju, jer da nije njih ne bih ništa postigao akademski i košarkaški. Osećam kao da im dugujem sve, kao i mojoj baki. I sa njom sam veoma blizak i jedva čekam da je uskoro vidim."
Šta biste bili u životu da niste košarkaš?
"Iskreno, ne znam. To je teško pitanje. Ne znam da li mogu da odgovorim na to. Možda psiholog, možda nešto u vezi sa modom, možda neki kancelarijski posao u vezi sa košarkom… Ko zna", završio je Vilijams-Gos.
(foto: MVP / Dragana Stjepanović; The Seattle Times)
