Svi ljubitelji košarke u Srbiji prate evroligaška dešavanja od početka sezone na kanalima "Sport kluba" i imaju priliku da slušaju izuzetno interesantne opservacije Vladimira Kuzmanovića, svojevremeno igrača najboljih klubova u bivšoj državi, a danas vlasnika menadžerske agencije "DKG basketball", koju uz njega čine dugogodišnji internacionalni košarkaški radnici.
Ideja vodilja nam je bila da čujemo mišljenje gospodina Kuzmanovića o stanju u srpskoj košarci, kako on vidi trenutnu situaciju i koja rešenja predlaže u cilju poboljšanja iste. Kao igrač je bio vrlo konkretan na terenu, voleo je da odlučuje o sudbini svoga tima, da se i te kako pita za konačan rezultat utakmica. Po završetku karijere ostao je dosledan, stoji iza svojih reči i ne libi se direktnih odgovora.
"U srpskoj košarci mnogo toga ne valja. Neke stvari su globalnog karaktera, poput finansijske krize koja je svuda imala veliki negativan uticaj na košarku i ne samo na nju. Ipak, ono što mi radimo deluje prilično suicidalno. Nemamo kadrove koji bi jedan truo sistem srušili i krenuli u nešto novo. Pod kadrovima podrazumevam sve ljude koji su direktno uključeni u košarku. Krenuo bih od trenera. Ne tako davno, sredinom 90-ih, imali ste jedan stručni štab sastavljen od Obradovića i Ivkovića, uz tada dokazano najbolje trenere koje smo imali, Darko Ruso (tih godina uvek u vrhu lige), Miroslav Nikolić (finale kao trener BFC-a, pa titula s Partizanom), Momir Milatović (sam vrh lige sa FMP-om, a kasnije trener Zvezde, Budućnosti). Svedoci smo da sada nije takva situacija, ne stvaramo kvalitetne trenere. U ligi nemamo stručnjaka koji je ikada imao ozbiljniji uspeh, nekima je ova sezona prva profesionalna. Uče decu, a neki među njima ni sami ne znaju koliko ne znaju", počeo je priču za "MVP portal" Kuzmanović.
Lična karta Ime i prezime: Vladimir Kuzmanović Datum i mesto rođenja: 31. jul 1971. (Beograd) Visina: 196 santimetara Pozicija: bek Klubovi: OKK Beograd, BFC Beočin, Crvena zvezda, Beobanka, Budućnost, Šarlroa, Apolon, Asesoft Ploešti
Šta mislite o činjenici da su se na završni turnir "Kupa Radivoja Koraća" plasirale četiri beogradske ekipe (plus jedna koja je usko povezana sa prestonicom)? Koliko je to dobro za srpsku košarku?
"Osim deklarativno, nikog iz klubova prve lige ne zanima stvaranje kvalitetnih igrača jer će oni pre ili kasnije otići iz matičnog kluba bez ikakve nadoknade. Zašto to nikada nije regulisano? Jeste na papiru, ali u praksi nije sprovođeno osim ako opet iza svega toga ne stoji nekakav interes da se određenom klubu pomogne. Koliko sam upućen, jedan mali tim iz Nove Varoši ima napismeno odluku Saveza da za Nedovića neće dobiti obeštećenje, iako su svi pravilnici na strani kluba. Dakle, princip može, a i ne mora. Drugi segment je gašenje brojnih košarkaških centara usled nedostatka novca. Donekle to jeste tako, ali i ne mora da bude. Imate veliki broj klubova koji postoje samo zato da bi ljudi koji rukovode njima imali sredstva za život. Njih ne zanima ništa što je vezano za košarku. Odbijaju svakoga ko bi poremetio njihov položaj. "Gde sam tu ja” je jedina ideja vodilja. Znate, ima jedna anegdota iz života mog velikog prijatelja koja sve to objašnjava. Radio je kao trener, dobar trener, i u jednom momentu prestao je da prima platu. Jedan mesec, dva, tri, kad ga je pozvao neko ko je sebe nazvao direktorom i rekao: "Para nema, ako ti se ne sviđa idi". Odgovor, koji potpuno objašnjava ono što hoću da kažem, glasio je: "Ne, ne, meni odgovara i ja dobro radim svoj posao. TI idi jer TI si taj koji je nesposoban da nađe novac"."
Kako se može sprečiti "propadanje" košarkaških centara van prestonice?
"Sunovrat timova van Beograda može donekle da bude zaustavljen privatizacijom klubova. Mislim da je to jedino rešenje. Neko ko će ulagati novac na realnim osnovama znaće šta i kako može da radi. Da konstatujem, naravno da je to za košarku loše. Nema više Novog Sada, Leskovca, Vršca, Čačka, Kraljeva... sve sami vrući tereni decenijama preživljavalju i pozivaju se na slavne dane svoje prošlosti. Nažalost, kada čuju realnost mnogi shvataju da za njih tu nema mesta i onda se opiru bilo kakvim promenama, a one su i te kako nužne. A, možda nam je već kasno."
Kada ste nosili dres Crvene zvezde i stigli do finala evropskog takmičenja (1997/98), Partizan je igrao Fajnal for Evrolige, a daleko je stigla i Beobanka, do četvrtfinala Kupa Evrope. Nacionalni tim je tog leta osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Atini. Šta se od tada promenilo i koji su osnovni uzroci krize koja je zadesila srpsku košarku?
"Organizacija, struka, lični interesi, nedostatak novca, razmišljanje mladih igrača koji sebe vide u NBA su samo neki od razloga zašto je do toga došlo. Da izuzmem finansije, pošto o tome imam posebno mišljenje, imate nagomilavanje mladih igrača sve pod okriljem dugoročne strategije koja će dati rezultat. Imate neke juniorske prvake od kojih svih 12 očekuju ulazak u prvi tim. To im govore treneri, menadžeri, roditelji... Teoretski, jedan ili dvojica će ući u prvi tim. Odmah iza njih imate drugih 12, mlađih juniora sa istom idejom i savetnicima. Iza njih dolaze kadeti... A, domaćih klubova gde bi oni mogli da stasavaju - nigde. Kvalitetnih trenera sa kojima bi od 18. godine napredovali - nigde. Novca, naravno, nigde. Svi će oni tražiti svoje mesto na košarkaškom nebu. Došli smo do nikad veće produkcije igrača na nikad manjem tržištu. Imamo kvantitet na štetu kvaliteta. To je, ukratko, razlog zašto nemamo uspeha na evropskoj sceni. Da ne budem isključiv, nije to samo kod nas, takva ili slična situacija je u mnogim zemljama. Razlika je u tome što smo mi dugo dugo bili nešto u košarci, a mnoge zemlje ne."
Da se vratimo na finansije?
"Završiće se ova i počeće sledeća sezona. Naši timovi će uglas reći kako su budžeti ispod svakog nivoa, biće upoređivanja sa konkurentima... A, ja pitam kada je to neki naš klub imao veći ili najveći budžet u odnosu na konkurente? Kada je Cibona harala? Jugoplastika? Partizan iz Istanbula? Nemamo više kvalitet, to je problem."
Pratite li dešavanja u Prvoj muškoj ligi Srbije i kakvo je Vaše mišljenje o formatu tog takmičenja?
"Pratim igre pojedinih igrača koji su mi dragi, simpatični ili mislim da imaju solidan kvalitet. Za njih izmedju 18. i 22. godine dovoljno dobro takmičenje, ali uz uslov da uz sebe imaju ne samo svoje vršnjake, nego neke iskusnije, starije, kvalitetne igrače, što je teško izvesti. Ekipa od 12 igrača između 18. i 22. godine mi nikad nije bila jasna, jer ti momci u jednoj sezoni više stagniraju nego što napreduju. Ponavljam, više bi napredovali na kvalitetnim treninzima nego na utakmicama u kojima će biti bolji samo od svojih vršnjaka. Ipak, besmisao tog takmičenja stiže kada se spoje ABA i PMLS. Za šta li se oni bore sam Bog zna? Samo mučenje za igrače ABA lige, a Boga mi i za ove iz PMLS jer će opet pred kraj biti klubova koji će gubiti utakmice samo da ne budu četvrtoplasirani."
Većina timova u svojim redovima ima igrače sa otvorenim ugovorima. Kome je to u interesu? Timovima, igračima, takmičenju?
"To je u interesu, pre svega, onih ljudi koje spomenuh, a nalaze se po upravama. Na papiru imaju tim. Kakav? Potpuno nevažno, igraće se kakva takva utakmica. Proći će još jedna sezona, tu su. Nešto od opštine je stiglo na račun kluba. Dugovaće se za struju, vodu i ostale prateće stvari, pa će neko to da sredi po nekom drugom osnovu. Igrači, sa druge strane, žele da zarade kakav takav novac, pa su spremni na takav dogovor. Potpuna katastrofa sa košarkaškog aspekta, ali koga još to zanima?"
Karijeru ste započeli u OKK Beogradu, afirmisali ste se u ekipi BFC Beočina, pa ste odatle otišli u Crvenu zvezdu, kasnije i Budućnost, najjače timove u državi u to vreme. Danas naši najveći klubovi nosioce igre dovode iz inostranstva. Šta je potrebno da se uradi bi se to promenilo?
"Srećom, igrao sam u vreme kada nam stranci nisu bili potrebni. Mislim da nisu ni sada u suštini, ali se vremena menjaju, pa i shvatanja ljudi koji vode glavnu reč. Prvo, ja sam otišao iz Beograda, grada u kome sam rođen, ne bih li se dokazao, afirmisao i uspeo. Obično se išlo i još se ide u suprotnom smeru, zar ne? Presrećan sam što sam bio u tim timovima, što sam igrao sa najboljim igračima tog vremena i što smo napravili šta smo napravili. Tada je trener imao autoritet u koji predsednik kluba nije sumnjao. Bio je to poštovan posao. Ruso ili Nikolić, imali su svoja pravila, birali igrače, formirali igrače, forsirali igrače, na kraju i napravili igrače. Ko to sada sme da radi? Zagrebite malo i u svakom klubu u Srbiji ćete naći nečijeg sina, druga nečijeg sina i slično, a trener će, da bi prehranio porodicu, klimati glavom i raditi onoliko koliko može. O radu sa igračima u takvim uslovima iluzorno je govoriti. Tada je spasonosno rešenje predložiti upravi da se dovede stranac, ali ne Litvanac, Rus, Španac nego Amerikanac i to crnac. E, to je nešto! Narod smo koji je pun kompleksa pa odmah činimo sve da bi se oni osećali kao kod kuće i veličamo svaki njihov učinak na terenu. Dozvolićemo im da igraju svoju igru, opraštaćemo im kad ne dođu na jutarnji trening, gostovaće na TV-u, dobiće kartu za devojku, koja nije u ugovoru, a sve to u isto vreme ne da nećemo dozvoliti našem igraču, nego ćemo ga za svaki komentar kažnjavati. Govorio sam ovo i ranije, da je Igoru Rakočeviću dozvoljeno da se ponaša isto onako kako smo tretirali te, neretko, poluigrače, Igor bi bio najbolji igrač svih vremena. Šta bi trebalo uraditi? Pogledati gde je španska košarka, pogledati kako izgleda tim Reala u čijim redovima su domaći igrači, dok Amerikanci imaju sporedne uloge i zapitati se zašto to nije tako i kod nas, a bilo je?"
Medijsko praćenje Prve muške lige Srbije je veoma slabo. Nacionalna televizija je od početka sezone prenosila samo dva meča, a o našoj košarci se malo gde nešto može pročitati. Zašto je to tako?
"Rekoh već, koga to zaista zanima? PMLS je postala ne nekadašnja B liga, već nekadašnja Prva srpska liga, koju, složićete se, podjednako nismo pratili."
Jovan Novak je trenutno u centru pažnje zbog interesovanja "večitih rivala", a dolazi iz domaćeg takmičenja u kome ima dosta mladih igrača. Interesovanje "večitih" je kroz medije od Novaka već napravilo novog Navara u očima fanova dva beogradska kluba, od kojih više od 90 odsto nije pogledalo mladog igrača Vršca na delu. Kako zainteresovati javnost za ostale mlade igrače u Prvoj ligi?
"Jovan Novak je momak koji je reprezentaciji Amerike ubacio 19 poena. Od tog momenta sve se promenilo. Činjenica da je na tom šampionatu imao prosek od četiri, pet poena nikome više nije bila važna. To su shvatili i u Vršcu i isplatili su mu sva zaostala dugovanja i time se osigurali da ugovor sa njim bude na snazi, nadajući se nečemu ovakvom. Mislim da je Novak svetlosnu godinu daleko od ozbiljnog igranja u jednom od naša dva najveća kluba. To nisu ista takmičenja, njegov učinak u KLS, gde kao projekat kluba igra, kako narod kaže, "za sve pare", nema nikakve sličnosti sa treningom Partizana ili Zvezde. Ukoliko pređe u jedan od dva kluba trebaće mu mnogo vremena da se privikne, a kamoli nametne. Ipak, živimo u vremenu u kojem stvari vrlo lako mogu da se prikažu iz nekog drugog ugla. Mislim pre svega na medije koji od igrača sa jednom dobrom utakmicom u sezoni mogu da naprave zvezdu. Koliko je igračima iz 90-tih, pa i kasnije, trebalo da ih neko shvati ozbiljno i proceni njihov kvalitet? Neuporedivo više. U novinama često čitam: "Nedović minut na parketu, Nedović gledao, Nedović slavio, Nedović nije igrao, ali se slikao sa nekim, Nedović slavio Novu godinu". Kada pitate čoveka koji nije košarkaški fan šta misli o Nedoviću reći će vam: "Mora da je dobar, novine stalno pišu o njemu". Mlade iz PMLS prate menadžeri i njihovi sateliti. Niko drugi. A, javnost će saznati kao i u ovom slučaju, kad se neko za njih ničim izazvano zakači. Uzgred, Mladen Đorđević je potpisao za Crnokosu. Dete koje su svi videli u prvom timu Partizana. Šta se desilo i kako je Novak preko noći postao bolji?"
Večito pitanje, za ili protiv ABA lige? Šta su njene dobre, a šta loše strane?
"Tu, realno, više nema pitanja. Da bi klub išao u Evroligu mora da učestvuje u ABA. Dakle, nije izbor nego uslov, tako da je u ovom trenutku potpuno besmisleno pričati o tome. Šansa je ispuštena još u pregovorima, kada, po ko zna koji put, Srbi nisu pokazali ni gram jedinstva. Uostalom, to nam je tako od kako postojimo, pa su jedni hteli, drugi ne... Nije bilo čoveka koji može da sagleda šta donosi budućnost, kuda sve ovo vodi, pa da izvučemo najveću moguću korist. Ovako smo rasturili jedinu kvalitetnu ligu na ovim prostorima, jer ni Slovenci ni Hrvati ni ostali je nisu imali. Kao i u politici, u kojoj nismo napravili ni jedan korak pre nego smo saterani u ćošak, tako smo i ovde samo posmatrači svega što se dešava. Besmisao oko neodlaska Igokee, koja me je puno podsetila na BFC, u Evroligu i definisanje pravila na samom kraju govore koliki je to cirkus. Srećom, imali smo dva jaka kluba koja su već bila viđena u finalu, ali ne bi se na ovome završilo da je finale bilo između dva hrvatska kluba, siguran sam, a to govori o nedoslednosti u kojoj i mi učestvujemo."
Osvrnućemo se na Crvenu zvezdu i Partizan, njihove igre ove sezone koje i komentarišete na "Sport klubu". Poslednju titulu su crveno-beli osvojili 1998. kada ste Vi bili član tima. Kolike su im šanse da ove godine ponove tadašnji uspeh?
"Ne znam kolike su im šanse. Ono što znam je da to mora da im bude prioritet. Ja znam da će im posle odlične partije protiv Bilbaa porasti apetiti vezani za Evrokup, ali to može da bude opasna zamka. Jeste sportski ići na najbolji plasman i pokušati sve da se dođe i do tog trofeja, ali se bojim da će biti teško. Sa druge strane, najveći rival Partizan je ušao u seriju poraza, trener nije bio sa njima neko vreme i tek ćemo videti epilog. Budu li oni racionalizovali i žrtvovali Evroligu zarad ABA, Zvezda će imati još teži zadatak. Voleo bih da se stvari promene, ne samo što sam igrao i što od malena navijam za Zvezdu, već što nama jesu potrebna makar dva tima koja će voditi glavnu reč. Panatinaikos i Olimpijakos ne bi bili to što jesu da se jedan raspao ili ugasio, obesmislio bi postojanje onog drugog i grčka košarka bi odavno bila drugorazredna. Kod nas bi se, imam utisak, išlo na uništenje protivnika samo da u našem selu budemo prvi. To ne valja nikako."
Kako ocenjujete igre srpskih timova u Evroligi?
"Bio sam na skoro svim utakmicama. Uživao sam u spektaklu Zvezde u Areni protiv Kubanja, ali bih kao čovek iz kluba učinio sve da posle 15 godina zabeležim prvu pobedu. Da mogu, tražio bih da se utakmica igra u "Šumicama". Ipak, nije to baš tako banalno kako ja kažem. Zvezda je htela da pokaže svoju sposobnost da organizuje veliki meč i da dobije naklonost Evrolige, što je, siguran sam, i uspela. Ipak, taj poraz je uticao na dalji tok rezultata, a svaka pobeda je veliki kapital. Malo je falilo i Zvezda je pokazala da je ozbiljan tim koji nijednom nije pregažen ili deklasiran. Moguće da se kockice nisu složile na vreme, ali evo sada igraju sve bolje."
Crno-belima se osmehnula i sreća?
"Partizan je bljesnuo protiv Nantera, impresivnom igrom rasturio protivnika, ali od tog momenta sve nekako ide nizbrdo. Dužina klupe posle povrede Vestermana i već bez jednog od ključnih igrača, Bertansa, je verovatno glavni uzrok padu u igri. Ostale stvari primetne kod njih su više za stručni štab i jednu dublju analizu. Sve u svemu, imamo jednog predstavnika u TOP 16 i jednog od favorita u Evrokupu. Prilično dobar učinak koji može da bude i bolji."
Lepe uspomene vežu Vas za BFC Beočin, koji je u vreme kada ste igrali trenirao Miroslav Nikolić. Pratite li igre Radničkog i šta mislite o njihovom debitantskom nastupu u Evropi? Iz Kragujevca ne stižu lepe vesti što se finansija tiče. Šta bi trebalo uraditi da Srbija ne izgubi još jedan tim kadar za velika dela, kao što se dogodilo sa Hemofarmom?
"Iskreno, ne pratim. I ne bih se složio da su Hemofarm i Radnički slični po bilo čemu. Jedna, možda nedovoljno razvijena, ideja o klubu iz Vršca, njihovom radu sa mladima, ženskim timom, broju kvalitetnih igrača i trenera koji su kroz klub prošli, organizaciji koja je jedno vreme bila uzor, ne ide nikako pod ruku sa timom iz Kragujevca. Koliko se sećam, Lajonsi su za destinaciju izabrali Kragujevac, možda su mogli i neki drugi grad. Činjenica da su tu negde odmah iza Zvezde i Partizana je jedina sličnost sa Hemofarmom. Godinama se nismo interesovali koliki je budžet tog tima, koliko plaćaju i da li plaćaju igrače, a niko iz kluba nas nije obaveštavao. Kako su se stvari u politici promenile eto vapaja za pomoć. Nema strategije, dovode se igrači čim se prvi povredi. Da li je moglo bolje ili ne niko, očigledno, ne pita. Jedina dobra stvar je što gledaoci u Kragujevcu mogu da gledaju dobru košarku, ali osim toga malo će dobrih stvari proizaći iz svega do sada učinjenog. Ako se dobro sećam, prošle godine je bilo povuci-potegni za plasman u ABA, a da ga nije bilo momentalno bi se svi povukli i nestali. Kako rekoh na početku, kadrova, ideja i strategije u našoj košarci nema."
Za kraj nam recite nešto o Vašem novom poslu i menadžerskoj agenciji koju ste osnovali?
"Ušao sam u svet menadžerstva i vremenom oko sebe okupio poštene i pozitivne ljude sa kojima se zajedno borim za mesto pod suncem i, eto, preživeo sam. Ne samo da sam opstao već znam da je ova sezona bolja od prethodne, a duboko sam ubeđen da će sledeća biti još bolja. Ipak, želim da budem drugačiji menadžer, da posavetujem i vodim brigu o mladom igraču, da investiraju u sebe jer košarci kad-tad dođe kraj, a da to ne bude i kraj njihovih života. Želja mi je da svaki mlad igrač na koga mogu da utičem dobije polisu osiguranja za sportiste, koju, nažalost, malo ko ima i želeo sam da to sam finansiram, ali još nisam uspeo u tome. Takođe, nadam se da će se tek čuti za momke kojima sam već pomogao da se otisnu u Španiju, Portugaliju, Estoniju i USA", završio je razgovor Kuzmanović, kome se redakcija našeg portala zahvaljuje na izdvojenom vremenu.
(foto: Miroslav Todorović)
