Veliki pozdrav svim ljubiteljima košarke i fanovima "MVP" portala. Izvinjavam se što me neko vreme nije bilo, ali od kako je sezona počela sve manje imam slobodnog vremena, a pri tome ova belgijska klima nije baš najpogodnija za dobijanje inspiracije za pisanje.
Od poslednjeg druženja pa do sada sezona je neumitno tekla i završio se prvi krug regularnog dela. Nažalost, ne onako kako smo očekivali. Trenutno smo poslednji, sa samo jednom pobedom. Međutim, ima još dosta da se igra, tačnije još 21 utakmica, tako da ne sumnjam da će bolji rezultati tek doći.
U međuvremenu, u Belgiju mi je stigla supruga i naš pas Leks, što je još jedan od razloga zašto me nije bilo na blogu. Veći deo slobodnog vremena sada provodim u "prinudnim" šetnjama, za koje u zamenu dobijam Jasminine kulinarske veštine. I moram da priznam da sam odlično prošao, jer sam počeo da umišljam da stvarno znam da kuvam, a onda mi je ona objasnisla par stvari u vezi sa kuhinjom.
Inače, ovaj mali grad i ne vrvi baš od zabave i stvari za razonodu. Najbolji vid provoda jeste bioskop (onda vam je sve jasno) u koji ne idem, jer je sve sinhronizovano na francuski jezik.
Pošto sam sada u prilici da koliko-toliko pratim dešavanja u Srbiji, pogotovo sportska putem satelita, jedna od stvari koja me je posebno obradovala jesu partije KK Crvena zvezda, koja zaista briljira dolaskom Vlade Vukoičića na kormilo. To je trener uz koga sam načinio svoje prve košarkaške korake, koji i nisu baš bili na zavidnom nivou... Bolje da kažem pravilno - nisam imao pojma. Krivo mi je što moj prvi trening nije dokumentovan, jer mislim da bi bio pravi hit na Jutjubu. Verovali ili ne, tada nisam znao ni pravila košarke. Te, sada već davne 1996. godine, neplanirano sam se upisao u školu košarke FMP. Došao sam na trening kako bih pratio starijeg brata Nenada i sasvim slučajno su me, zbog moje visine, zapazili treneri. Odradio sam prvi trening i igru pet na pet.
U suštini, svega se sećam kroz maglu, ali su mi roditelji pomogli da se setim "ključnih" detalja, kao na primer da sam čuvao igrača i u odbrani, ali i kada smo mi napadali. Onda mi je sudija svirao tri sekunde u reketu, jer sam tamo otvorio kamp. To me je šokiralo, pa kasnije nisam više ni ulazio u prostor tadašnjih 6.25.
To prvo iskustvo bilo je, blago rečeno, grozno, ali sam imao tu sreću da je trener bio, kao što već rekoh, mladi stručnjak Vlada Vukoičić, uz koga sam brzo napredovao i ušao čak u reprezentativne selekcije posle samo dve godine treninga. Vlada je radio sa mnom šest, sedam godina i u tom periodu sam naučio 90 posto stvari koje i danas primenjujem. On je najzaslužniji za moju motoriku i koordinaciju, a evo i zbog čega. Ja sam oduvek bio visok. Nisam ni u jednom periodu svog života izrastao nešto naglo, već uvek nekih desetak centimetara godišnje. Iako sam u tom periodu bio dosta viši od svojih vršnjaka i drugara sa košarke, mahom i starijih, Vlada nije hteo da se kocka sa procenama oko moje konačne visine, pa me je "terao" da igram sve pozicije od jedan do pet, tako da sam iz tog razloga stekao dobru koordinaciju i tehniku za spoljnog igrača.
Po mom mišljenju, to je ključna stvar za razvoj mladih igrača, jer se dešavalo milion puta da je neki igrač ranije sazreo, da je u tom trenutku viši i dominantniji od drugih i da ga zbog toga trener stavlja na poziciju centra, kako bi ekipa imala rezultate i osvajala prva mesta na turnirima. Kasnije se dešavalo da takvi igrači ne porastu više od još par centimetara, svi saigrači ga prešišaju u visini i tako u nastavku karijere bude primoran da igra spoljnog igrača.
Teško da će moći u tom prelaznom periodu, ili bolje reći periodu stasavanja, da savlada sve elemente koji su mu potrebni za novu poziciju. Nisu retki slučajevi da su zbog takvih problema okončane mnoge perspektivne karijere već u juniorskim danima.
Malo skačem s teme na temu, ali oprostićete mi, jer ipak jedini talenat koji imam jeste igranje košarke.
Divcu i Zvezdi želim svu sreću, a od vas se u ovom trenutku opraštam, uz obećanje da ću vam se vrlo brzo ponovo obratiti i to pred kraj 2012. godine, kako bih napravio rekapitulaciju svih bitnijih dešavanja u mom životu koja su se dogodila u prethodnih 12 meseci. A bilo ih je baš mnogo... Do pisanja!
(foto: rbcvp.be)
