(BLOG) Aljoša Mitrović: Epizoda Irak

"Jesi li kupio pancir?", "Đe ti puška?", "Ponesi šlem, trebaće ti", "Aljoša, sine moj, mora li taj Irak?" su samo neke od reakcija ljudi kada sam im saopštio da idem u Irak. Da, rekoh svima, idem u Irak jer je to veliki izazov za mene, koliko košarkaški toliko i životni.

Pozdrav dragim čitaocima i posetiocima "MVP portala". Završila se još jedna sezona, pa je red da sumiram utiske iz jedne prilično nekonvencionalne sredine. Kada me je agent pozvao i rekao mi da postoji veliko interesovanje za mene od strane ekipe iz Bagdada prvo što mi je palo na pamet je da je on kompletno lud i da verovatno ne zna šta priča. Rekao mi je da pitam sve Amerikance koji su nastupali prethodnih godina, pa i ratnih, da li su imali bilo kakvih problema. Pošto sam bio zaintrigiran uradio sam to i svi do jednog su mi rekli da su imali samo lepa iskustva i da nikakvih bezbednosnih problema nije bilo, inače ne bi ni ostajali tamo po nekoliko sezona.

Da bih bio siguran, stupio sam u kontakt i sa našim konzulatom u Bagdadu i Konzul me je u podužem razgovoru ubedio da je situacija u Iraku najbolja u poslednjih par godina, da razloga za brigu nema i da se život vratio u normalu. Uz vidno negodovanje porodice i moje lepše i jače polovine, odlučio sam da prihvatim ponudu i krenuo put Bagdada.

Ime kluba je Al - Hutut Al - Džauija (Al - Khotot Al - Jawiya), što bi u bukvalnom prevodu na srpski jezik bilo Klub iračkog vazduhoplovstva ili Iraqi Airways Sports Club, kako je poznat na Bliskom Istoku. To je klub sa bogatom fudbalskom, ali ne i košarkaškom tradicijom. Predsednik kluba je najbolji irački fudbaler svih vremena Leit Husein, čovek koji je krajem osamdesetih bio jedan od najboljih igrača omladinskog Svetskog prvenstva u fudbalu, tamo oduševio čelnike Barselone, sve se dogovorio sa njima i pred sam odlazak u Španiju mu je direktno od Sadama Huseina stavljen veto na napuštanje zemlje. Život stvarno ima čudne tokove.

Iračka liga se ove godine sastojala od 11 timova. S obzirom da se neka područja i dalje oporavljaju od nedavno završenog rata klubovi iz tih područja će se u narednim godinama priključivati Ligi. Prva četiri tima značajno odskaču kvalitetom i to ne bi trebalo da čudi jer su prepuni reprezentativaca Iraka i svi imaju milionski budžet. Timovi imaju prava na dva stranca, s tim što samo jedan može da bude na terenu i to značajno može da oteža posao strancima sa nešto slabijim domaćim saigračima - u ovom slučaju meni. Da kuriozitet bude veći, sa trenerom koji je Iračanin komunicirao sam na ruskom jeziku, jer je on studirao u Sankt Peterburgu. Engleski ne zna, pa je i sa te strane bilo jako zabavno. Zbog svega navedenog jako sam ponosan što sam završio ligu kao treći strelac, iza izuzetno kvalitetnih igrača sa NBA i G liga iskustvom, kao i zbog toga što smo zabeležili nekoliko neočekivanih pobeda.

Kao i sve arapske zemlje, igrače karakteriše dobra fizička pripremljenost i potencijal, solidna tehnička i slaba taktička obučenost. Sudije uglavnom puštaju nešto grublju igru i često deluju kao da ne učestvuju u utakmic, ali to me nije puno iznenadilo. S obzirom na to da NBA sudije ne vide pokušaj ubistva ispred sebe, igrače koji pređu 20 metara sa jednim driblingom i ostale nebuloze, moja očekivanja od iračkih sudija nisu bila prevelika.

Posetio sam dosta istorijskih mesta i gradova. Sam Bagdad, u kome sam živeo, je grad bogate istorije. Žalosno razrušeni Mosul i komšijski grad Niniva takođe imaju dosta spomenika kulture, iako je dobar deo stradao u ratu, Nadžaf, sa druge strane, ima čuvenu džamiju "Imama Alija", koja je jedno od najsvetijih mesta za islamski svet i spektakularno izgleda. Igrao sam i utakmicu u mestu koje se zove Hila, koje je zapravo nekadašnji Vavilon i sa puno entuzijazma sam čekao to gostovanje. Ono čemu se nisam nadao jeste to da su to zapravo tri prašnjave i prljave ulice, a u hali ekonom briše linoleumsku podlogu drškom na koju stavi ćilim, prolije preko njega kantu vode i onda ajde ti nemoj da pogineš na utakmici.

Život u Bagdadu je interesantan, iračani su jako prijatan narod koji voli da se veseli, jede i pije i ni malo ne odaju sliku ljudi koji su nedavno izašli iz rata. Restorani su kao i kod nas, u svako doba dana ili noći polu puni ili skroz puni, jer su ljudi jako druželjubivi. Ono što te podseti da je tu situacija tek stabilizovana jeste veliki broj vojnika i kontrolnih punktova u svakoj ulici i na svakom putu, na svakih 500 do 1.000 metara. Ljudi su me uglavnom gledali sa podozrenjem, a čim bi shvatili da nisam Amerikanac prišli bi mi prijateljski i pokušali da popričaju sa mnom na svom tarzansko-engleskom jeziku, jer slabo ko priča bilo koji osim arapskog. Kada god bi im se spomenula Srbija koja je bila deo bivše Jugoslavije svi bi imali pozitivnu reakciju, jer je dosta ljudi sa naših prostora 70-ih i 80-ih radilo i gradilo u Iraku i o nama imaju vrlo visoko mišljenje.

Kako god, doživeo sam da me komšija prijavljuje vojsci kao "opasnog belog Amerikanca", iako sam mu u prijateljskom razgovoru dan pre toga jasno rekao da sam iz Srbije, pa sam u 12 noću morao da posećujem neku bezbednosnu kancelariju i da dižem iz kreveta ljude iz kluba kako bi potvrdili da sam ja zapravo košarkaš iz Srbije, član njihove ekipe i da je komšija dementan. Jedno je izvesno - nikako mi nije bilo dosadno, svaki dan novo iskustvo i privikavanje na stvari koje su neobične i nesvakidašnje u zemlji u kojoj živim.

Možda i najčudnija situacija mi se desila na gostovanju na severu Iraka. Krenuli smo za Zaho, koji se nalazi na sedam sati vožnje sverno od Bagdada, putevima posle kojih i tenkovima treba centriranje trapa. Putovali smo 12 sati, sa kratkim predahom u Mosulu zbog stanja našeg autobusa koji se gasio svakih pola sata. Odigrali smo utakmicu protiv dobre ekipe, pred punom dvoranom sa 3.000 domaćih navijača i izgubili časno. Vođa puta, naš sportski direktor Džasim, ljut zbog "neočekivanog" poraza je naredio vozaču da nas odmah vozi za Bagdad, noću. S obzirom da je bezbednosna procena i savet da se autoputevi i svaki mogući vid saobraćaja noću izbegava zato što vojska tada teže kontroliše perimetar, to je delovalo kao prilično nerazumna odluka, na šta su svađom i vikom reagovali moji saigrači, pokušavajući da ga nagovore da ostanemo da spavamo kao što je bilo planirano i da ujutru krenemo za Bagdad. Posle par minuta dreke prišao mi je kapiten i zamolio me da ja kao najbolji igrač probam da utičem na njega i da će mene možda da posluša. Odmah sam mu rekao da bi bilo bolje da spavamo, na šta je on odgovorio da je hotel skup. Ja nisam na to ništa imao da kažem osim da je smrt skuplja, tako da smo uspeli nekako da ga nagovorimo i smestimo se u najbliži hotel. Džasim kao Džasim je uredio da krenemo u tri sata posle ponoći, tako da je naš odlazak u hotel ispao potpuno besmislen na kraju. On se poneo kao da samo nama može nešto da se desi, ne i njemu koji je sedeo na prvom sedištu našeg autobusa iračkog ekvivalenta prevoznika "Krstić".

Sa ove distance mogu da kažem da sam zadovoljan onim što sam prošao i doživeo u Iraku. Košarkaški - imao sam odličnu sezonu i jedva čekam da vidim šta će mi doneti sledeća. Životno - snašao sam se na mestu gde nije sve jednostavno i konvencionalno i stekao neka prijateljstva za ceo život.

Želim Vam svima ugodno leto, puno divnih momenata, manje kiše i da uživamo u majstorijama i rezultatima naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu. Do sledećeg čitanja.

(foto: Aljoša Mitrović / Facebook)