Sredinom septembra sam dobio ponudu od Abhe, kluba iz istoimenog grada na jugu Saudijske Arabije koji je ove godine ušao u prvu ligu svoje zemlje. Gugl me je obavestio da je u pitanju grad u kome živi oko 300.000 ljudi i koji se nalazi na nešto više od 2.000 metara nadmorske visine. Predivni vidikovci, šetnja kroz oblake (da, bukvalno KROZ oblake) i bande babuna koje šetaju ulicama i koriste svaki trenutak nepažnje šetača kako bi im oteli iz ruke ono što nose su izgledali prilično interesantno i egzotično. Ono što nije je specifičan način korespondencije sa komšijama iz Jemena, koje su mesec dana pre nego što sam ja ušao u pregovore sa klubom poslale pozdrave telegram-projektilom koji je pogodio halu za dočeke aerodroma u Abhi. S obzirom da sam prethodnu sezonu proveo u Bagdadu, nisam bio željan ove vrste uzbuđenja, ali sam nakon razgovora sa ljudima iz naše ambasade u Rijadu prelomio i zaputio se ka Saudijskoj Arabiji.
Na lokalni aerodrom sam sleteo u dva sata posle ponoći, a istog dana od 16 časova me je čekala prva utakmica protiv prošlogodišnjeg finaliste na njegovom terenu tako da je adaptacija krenula momentalno, što mi je u neku ruku i odgovaralo. Ono sa čim se nikada ranije nisam susreo je to da mi pola ekipe živi u Džedi, a pola ekipe u Abhi tako da smo svake nedelje dva dana provodili u individualnom treningu u Abhi, a onda leteli za Džedu kako bismo imali timske treninge. Nakon par meseci prilično mi se smučio život u dva grada, te sam tek onda ozbiljnije razmislio o kompleksnosti života i posla NBA košarkaša, koji u toku jedne nedelje promene i po četiri destinacije da bi odigrali svoje utakmice.
Vratimo se na kratko na geografiju. Džeda i Rijad su najlepši i najmoderniji gradovi u Saudijskoj Arabiji. Odmah iza njih su Damam, Meka i Medina, pa onda i Abha kao pristojan provincijalski gradić. Trend novog kralja, mladog prestolonaslednika, je da se Saudijska Arabija otvori za druge nacionalnosti i njihove običaje i ne bude striktna kao u prethodnim decenijama, kada je važila za jednu od najzatvorenijih i, za nemuslimane, najtežih zemalja za posetiti. Saudijci su topao i gostoljubiv narod. I moji saigrači, sa kojima sam provodio najviše vremena, i ljudi na koje sam nailazio su uvek bili predusretljivi prema meni i svojim ponašanjem su se trudili da se osećam kao da sam kod kuće.
Košarkaška liga broji 10 timova u kojima je skoro identična priča kao i sa ostalim arapskim ligama. Timovi sa najkvalitetnijim domaćim igračima su timovi koji pretenduju na titulu, jer od njihovog kvaliteta sve zavisi. Moj američki saigrač i ja smo bili dvojica najboljih strelaca lige, ali smo uprkos tome bili daleko od plej of trke. Nakon nekoliko utakmica protivnici su se spremali ozbiljnije za njega i mene, pa mi se dešavalo da budem udvojen čim pređem polovinu sa loptom ili da me neki drvoseča prati i do svlačionice na poluvremenu i ne pušta me, što mi je otežavalo ionako težak posao. Vremenom sam se adaptirao na to i zato sam jako ponosan što sam bio najbolji strelac lige. Kvalitetni individualci su jako cenjeni u saudijskoj ligi, ali je košarka pre svega timski sport, što se videlo i u plejo fu. Na kraju je šampion bila ekipa iz Medine, koja je imala dva vrlo solidna strana igrača, ali i pet reprezentativaca koji su nosili tu ekipu na pravi način. Ne bi trebalo zanemariti ni činjenicu da su mezimci košarkaške federacije, pa su utakmice sa njima po pravilu bile utakmice na kojima igrate protiv osam ljudi na terenu, umesto uobičajenih pet. O sudijama ne bi trebalo trošiti previše reči, jer smo svedoci da Evroligaške i NBA utakmice često budu pretvorene u kafanske tuče zbog nekompetentnosti arbitara, tako da bih se smatrao razmaženim kada bih od saudijskih sudija očekivao više od dve ispravne i razumne odluke zaredom.
Strani igrači su uglavnom dobrog do odličnog individualnog kvaliteta, a među nama legionarima je bilo i nekoliko bivših NBA igrača. Tu su bili Klientoni Erli (Njujork), Donte Grin (Sakramento), Glen Rajs Džunior (Vašington), kao i Sandiata Gejns (Juta, Minesota, Toronto, Nju Džersi). Od ostalih stranaca poznatijih ljudima koji prate košarku tu je bio i Volter Hodž, nekadašnji lider nekada najprijatnijeg iznenađenja Evrolige, Zelene Gore. Saigrač mu je bio naš Nikola Dragović, koji ima karijeru na kojoj se može pozavideti, Makedonac Nenad Zivčević i poslednji je pristigao Kvame Von, bivši košarkaš Partizana sa kojim sam razgovarao o crno-belim temama.
Imajući u vidu pedigre pomenutih igrača i par ekipa koje su igrale smislenu košarku, zbilja je imalo šta da se vidi, ali su tribine uglavnom bile poluprazne. Fudbal je ipak jedini sport koji generiše publiku na utakmicama u Saudjskoj Arabiji. Takođe, liga medijski nije dovoljno ispraćena, ali i organizaciono ima dosta prostora za napredak. Događalo se da na dan utakmice dođemo u halu u 12 sati, jer na sajtu lige piše da je utakmica u 14 časova, da bi nas delegat ili domar, ko god se zatekao tu, obavestio da utakmica zapravo počinje u 16 časova. Uz to, imali smo periode gde u 10 ili 12 dana odigramo četiri utakmice, a onda i periode gde mesec i po dana treniramo bez nade da ćemo dobiti informaciju kada nam je sledeća utakmica i igramo li je uopšte. Za razliku od Katara, ovde se utakmice nisu prekidale zbog molitve, ali se događalo da pauza na poluvremenu potraje oko 20-30 minuta dok se svi pomole. To je dovodilo do toga da u prvih par minuta drugog poluvremena nezagrejani igrači naprave pravi šou, ne u dobrom smislu, za malobrojnu publiku.
Sve u svemu, moj boravak u Saudijskoj Arabiji je bio jedno sjajno iskustvo. Upoznao sam istinski kvalitetne ljude, odigrao sam na dobrom nivou i upoznao tu zemlju i njenu kulturu vrlo dobro. Za razliku od prethodne godine u Iraku, kada nisam znao šta je opasnije improvizovane eksplozivne naprave ili zalutale granate, ove godine mi je najveća briga bila prelazak ulice, zato što pojam pešačkog prelaza u Saudijskoj Arabiji očigledno ne postoji ili se tumači drugačije nego kod nas. Samo stupanje na prelaz je očigledan znak za saudijske vozače da poguraju svoja moćna vozila do maksimuma, tako da sam ja trenirao i kada nisam trenirao jer kvalitetan sprint daje najveće šanse da završiš živ na drugoj strani ulice. Srećom, preživeo sam tako da mogu da vam dam ovaj savet, da budete spremni na sve ako kojim slučajem pokušavate da pređete ulicu u Saudijskoj Arabiji.
Za kraj, želim vam puno lepih momenata i zdravlja. Do sledećeg čitanja!
(foto: ABHA)
