(BLOG) Milan Mažić: Alat ili alibi

Proteklih nedelja nisam imao puno razloga za razmišljanje o čemu da pišem, jer je dugi period bez blogova ostavio gomilu tema koje je trebalo da budu obrađene. I baš kada sam pomislio da su teme na izmaku i da bih mogao da uđem u mirniji ritam blogova (dvonedeljni) javili ste mi se vi koji blog čitate sa dosta zanimljivih pitanja i nejasnoća. Tako dođoh u situaciju da moram da biram između tema, odnosno da pravim listu prioriteta. Ono što takođe raduje je da ima dosta vas koji se zanimate za veoma škakljive delove Pravila igre, što znači da se ozbiljno bavite košarkom.

Kako se takmičenja polako odvijaju sve jasnije se pojavljuju razlike koje se javljaju prilikom dosuđivanja određenih stvari na terenu, pa to stvara dodatne nejasnoće kod običnih gledalaca. Za temu ovo bloga sam izabrao jedno od novijih Pravila pred kojim je budućnost i koje se veoma brzo razvija, a to je IRS - Instant Replay System. Naime, u pitanju su tehnički uređaji koji sudijama dozvoljavaju da pogledaju snimak određene situacije kada god su nesigurni šta se tačno desilo, pa ne mogu da donesu ispravnu odluku. Što bi se reklo, i košarkaške sudije moraju da idu u korak sa novim tehnologijama, što uopšte nije loše.

Da se košarka ne razlikuje mnogo od drugih sportova u ovom segmentu pokazuju i najtvrdokorniji sportovi kada su promene pravila igre u pitanju, a to su tenis i fudbal. Protiv promena pravila se ovi sportovi bore svim silama, pokušavajući da igru načine zanimljivom promenama drugih stvari. I dok fudbal nema problema da bude zanimljiv (bar u Evropi), verujemo da bi tenis i dalje u pojedinim zemljama ostao na donjoj lestvici gledanosti da nije par vrhunskih igrača (naravno i kod nas bi se ovo desilo da nije Novaka koji je pokazao naciji da ima teniski gen). Svi drugi sportovi su se odavno okrenuli tehnologijama u određenim situacijama, pa i ne mare za prisustvo živog sudije na terenu.

Atletika, kao kraljica sportova, odavno je bila primorana da uvede razna tehničko-tehnološka pomagala, jer su pobednici počeli da se odlučuju na drugoj decimali (u sekundama, milimetrima i sl), što ljudsko oko svakako ne može da proceni. Koliko su uvedene tehnologije pomogle i odmogle svedoci su svi koji se iole zanimaju za atletiku, a oni koji su imali prilike da prate Evropsko prvenstvo održano proletos u Beogradu su se nervirali više puta prilikom ponavljanja startova nekih trka i u sličnim situacijama, kada niko u "Areni" nije video nepravilnost sem uređaja. Da podsetim, baš ti uređaji su nedavno u deliću sekunde "skratili" Ivanu Španović za zlato, kako se kasnije pokazalo veoma opravdano.

Elem, ma koliko su atletici nove tehnologije neophodne, pitamo se koliko su neophodne odbojci ili američkom fudbalu na primer. Odbojka je sport koji je u poslednje dve decenije ozbiljno promenio veoma bitna pravila, kako bi samu utakmicu učinila zanimljivijom i dinamičnijom. Da ne pominjem ovde sistem takmičenja koji je veoma agresivan i celogodišnji. Kod oba sporta zahtevi za korišćenje uređaja se koriste na zahtev trenera, pa baš oni komanduju sudijama kada da pogledaju u monitor. Za vas koji ne znate, oba sporta imaju najveći broj skauta u publici, koji raznim radio vezama javljaju sve zanimljivosti koje se događaju na i oko terena onima koji sede na klupi. Išlo se čak dotle da uz ekipu idu i stručnjaci koji čitaju sa usana izgovorene reči igrača i trenera protivnika i iste prenose svojim stručnim štabovima na terenu, kako bi što bolje taktički odgovorili na različite situacije. Koliko malo sličnosti ova dva sporta imaju na prvi pogled, koliko je jedan kontaktni, a drugi nekontaktni, toliko sličnosti imaju u ovom segmentu, pa sam zato rešio da ih zajedno obradim.

Za razliku od njih tenis se drži koliko toliko, ne dozvoljavajući upotrebu čuvenog "hawk eye" na terenima sa šljakom, gde se trag loptice jasno vidi, iako sam ubeđen da ti milimetri koje tehnika izmeri ljudsko oko nikada ne može da uoči. Tenis je sport gde sve može da se svede na odlučivanje tehničkog sistema i gde bi sudija lagano mogao da se zameni zvučnim signalima koji se čuju kada loptica pređe preko linije. Međutim, ljudi igraju, pa ljudi i sude, tako da verujem da će sudije u tenisu bar u narednom veku biti prisutne na terenima (ili pore njih) i fizički. Fudbal je takođe ograničio upotrebu tehnologija i ista je još u fazi testiranja, mada verujem da će u narednom periodu i fudbal pokleknuti pred naletom modernizacije.

Elem, moj još uvek upotrebljivi vremeplov kaže da su se u košarci ovi sistemi prvi put upotrebili još davne 2002. godine i to, naravno, u NBA ligi, gde su se video snimci upotrebljivali u sumnjivim situacijama kako bi sudije donele ispravnu odluku. Kako je sve sa one strane bare nešto što je inovativno, tako je i evropska košarka poklekla i usvojila IRS pre četiri godine, u nekom osnovnom obimu. NBA je već sezone 2003/04 jasno definisala 14 situacija u kojima je upotreba IRS dozvoljena i na koji način. Međutim, ne mogu da se otmem utisku da se i pored skoro 15 godina upotrebe ova tehnika ne koristi baš preterano, pa se na utakmicama NBA lige tek sporadično može videti neka situacija kada sudije posegnu za snimkom.

I u Evropi je nakon četiri godine prilično jasno definisano kada IRS može da se koristi i ko daje zahtev za korišćenje istog. Početna, veoma kratka, lista se proširila, možda i preproširila, pa sad sudije u velikom broju slučajeva gledaju u ekran, umesto da se late pištaljke. Sa jedne strane razumem poriv da se zaštiti utakmica donošenjem ispravne odluke, ali moram da se zapitam da li kolege strahuju da jednoga dana njih na terenu ne bude, a da bude samo ekrana i zvučnih signala? Šalim se naravno, ali ne mogu da se otmem utisku da se IRS veoma često zloupotrebljava od strane trenera, a bogami i službenih lica, na opšte negodovanje svih koji utakmicu gledaju, a zbog kojih se košarka i igra.

Baš zato bih se vratio na početak cele priče, da dođemo do zaključka kome i na koji način je potreban IRS i koliko je to za sami sport dobro. Naime, igralo se i bez toga, pa je uvek bolji pobeđivao. U svim sportovima sudije bi se izborile sa svim situacijama i da nije novih tehnologija. Mislim da se na ovaj način daje trenerima i igračima za pravo da se nekada uvere da i oni nisu u pravu i da vide koliko je teško doneti ispravnu odluku, ali i da se na neki način usvoji njihovo mišljenje i amortizuje pritisak. Kod američkog fudbala sudija nakon ubacivanja zastavica od strane jedne od ekipa i nakon gledanja snimka na sredini terena publici lepo objasni šta je video (jer je ozvučen) i donese odluku. Od cele sitacije se napravi mali spektakli, ali isti odvuče pažnja sa terena. Obzirom da su utakmice američkog fudbala celodnevni šou, ovo se potpuno uklapa u koncepciju. U odbojci je situacija gledanja snimka slična kao i u tenisu i u ovom događaju koji se odvija dosta brzo (jer postoje specijalne tehnologije kod aut situacija) najviše uživa publika. Rekao bih u isčekivanju odluke publika navija za ili protiv, pa to dodatno podiže zanimljivost događaja. Kod fudbala i dalje nije najzastupljenije gledanje snimaka, ali su prošle kalendarske godine donete prve "istorijske" odluke na osnovu video snimka, pa su i neke sudije i neki igrači ušli u udžbenike. Naime, dosuđen je prvi penal nakon gledanja snimka (na Svetskom klupskom prvenstvu), ali je dodeljen i prvi crveni karton i to na omladinskom Svetskom prvenstvu.

A, ša je sa košarkom? Pa mišljenja sam da IRS i njegovo korišćenje veoma šteti samoj utakmici i da ima više negativnih nego pozitivnih aspekata. Naime, svake godine košarka postaje sve dinamičniji i brži sport. Sudije se obučavaju da sve situacije na terenu rešavaju što brže, kako se ritam utakmice ne bi narušavao. Kada neka situacija treba da se objasni igraču ili treneru sudija bi to, po preporuci FIBA, trebalo da uradi što brže u jednoj ili dve rečenice. Kada sudija dosudi grešku on mora sprintom da dođe do distance sa koje jasno vidi zapisnički sto i brzo i razgovetno izvesti o grešci, a onda što pre ode na svoju poziciju, kako bi se igra nastavila. I na ovome se, verujte, veoma insistira. Onda dođemo do situacije kada bi trebalo upotrebiti IRS...

U Evroligi postoji obaveza klubova da obezbede unificirani sistem za sporne situacije sa osam kamera, kojim upravlja obučeno lice. Ipak, neretko i na tim utakmicama gledanje snimka traje više od minuta, pa se svi na i oko terena smore. Možda mogu da razumem da se IRS upotrebi jednom, ali nekoliko puta u toku iste utakmice pravi veću štetu nego korist. Šta je sa ostalim terenima na kojima oprema nije adekvatna? Koliko se tu tek vremena izgubi na gledanje jednog snimka? Imali smo nedavno utakmicu ABA lige na kojoj su sudije 12 puta upotrebile IRS, pa je utakmica nekim čudom trajala puna dva sata i 15 minuta, čak 30 minuta duže nego što je to uobičajeno. Da li je ovo neophodno?

Ovde dolazimo do ključnog pitanja - da li je i kada neophodno gledati snimak? Opet se vraćam na zdrav razum sudija, baš ono na šta se u Pravilima igre FIBA veoma često poziva. Iako treneri permanentno vrše pritisak na arbitre i žale se na odluke istih i dalje nemaju pravo da, kao u ostalim sportovima koje sam pominjao, oni odluče da li se gleda snimak. Sada, verujem da je sudiji, u trenutku kada trener krene da se žali na odluku i insistira na geldanju snimka, mnogo lakše da snimak pogleda i sa sebe skine odgovornost nego da na sebi akumulira nezadovoljstvo i nervozu jedne od ekipa. Obzirom da se dijapazon situacija u kojoj je gledanje snimka dozvoljeno ove sezone ozbiljno proširio, eto prilike da se utakmica prekine desetak puta po par minuta.

Da me ne shvatite pogrešno, apsolutno podržavam uvođenje novih tehnologija i njihovo korišćenje, ali samo u ekstremnim siuacijama koje odlučuju utakmicu. I to samo u trenucima kada sudije nisu sigurne šta se stvarno dogodilo. Uz činjenicu da postignut koš i u prvoj i u poslednjoj sekundi vredi isto, definitivno bi u završnici utakmice trebalo dozvoliti IRS i njegovo korišćenje, kada sporna situacija može da odluči pobednika.

I da zaključim. Sve u košarci sa radi na način da se broj grešaka minimalizuje. Kada kažem broj grešaka mislim tu i na greške igrača i trenera, ne samo na greške sudija. Pa, ipak se dogodi da trener u poslednjem minutu ostane bez tajmauta koji mu je baš tada potreban ili igrač promaši slobodno bacanje za pobedu. I tu nema novih tehnologija koje bi mogle da pomognu i jednima i drugima da ovu grešku ne ponove. Samo prolazak kroz veliki broj ovih situacija (trening) i iskustvo koje se time stiče može da ih dovede do toga da budu bolji i da u narednim utakmicama ne dolaze često u ove situacije. Na ovaj način i sudije moraju da dođu do što manjeg broja ključnih gređaka, ma koliko ovo bilo bolno po onoga koji izgubi. Jer, to je sport.

(foto. Privatna arhiva Milana Mažića)