Kad ovo kažem, tu pre svega mislim na sve klubove koji su se u svojim malim sredinama borili sa nedaćama i problemima, da bi opstali i svojim sugrađanima pružili šansu da gledaju dobru košarku. Opstajali su pre svega zahvaljujući energiji ljudi iz senke i stručnim štabovima, koji su klubove vodili i gurali napred.
U mnoštvu članaka, jedan mi je izazvao drugačiju emociju i sa osmehom sam se setio nekih momenata koje sam tu doživeo. U pitanju je Smederevska Palanka i ekipa KK „Goša“. S obzirom na timove koje su od Beograda bile udaljene stotinama kilometara, delegiranje u Palanci nam nije predstavljalo logistički problem u organizaciji putovanja. Stizalo se brzo, iako put nije bio sjajan, pa bilo redovnom autobuskom linijom, bilo kolima, nije nam bio potreban ceo dan da odemo i vratimo se.
U Smederevskoj Palanci je u to vreme bila jedna od najvećih fabrika u bivšoj Jugoslaviji, svakako najveća koja se bavila proizvodnjom i prepravkom lokomotiva i vagona, pa je taj gigant godinama stajao iza košaršakog kluba. I to ne samo finansijki, već i logistički. Hala u kojoj se igralo, bila je zapravo radička proizvodna hala, koja je prepravljana i sređivana kako bi se u nju postavio košarkaški teren. I to se nije moglo sakriti.
Ulaskom u istu, u oči su upadali industrijski kaloriferi koji su zagrevali halu, montažne tribine i konstrukcija koja nije bila predviđena da ne smeta prilikom gledanja utakmice. Moralo se paziti gde se seda u publiku, kako se neki stubić ne bi našao ispred vašeg nosa. Svlačionice igrača su bile na spratu iznad terena, sudije su se presvlačile u kancelarijama...
U skladu sa takvim stanjem, cela organizacija utakmice je bila posebna i nimalo lagana. Međutim, to nije smetalo da se u Smederevskoj Palanci godinama igra neki nivo srpske lige, a pre toga i savezni novo takmičenja, koji je iznedrio ozbiljne igrače i trenere. Jedan koji treba biti pomenut pre ostalih je svakako Miroslav Muta Nikolić, sa kojim se nisam sretao na srpskoligaškim terenima, već smo se viđali uglavnom na utakmicama Prve lige i kasnije na međunarodnim utakmicama.
Muta je prema sudijama gajio sjajan odnos i verujem da nijedan moj kolega ne može naći ni jednu zamerku na njegovo ponašanje, ma na čijoj klupi sedeo.
Međutim, jedna zanimljiva figura nam je otežavala „posao“ u Smederevskoj Palanci, pa je uglavnom suđenje moralo biti kako treba, a to je – Slava Mitrović. Slava je bio neko ko je znao suđenje na ozbiljnom nivou i koji je uvek davao ozbiljan izveštaj o istom, kada je to trebalo. Ja sam imao sreću da sam košarkaški odrastao sa Jasminom – njegovom ćerkom, pa sam svaki put kada sam sudio u Palanci bio sam gost u domu Mitrovića, što je za mene kao mladog sudiju bio svojevrstan kuriozitet.
U radničkoj hali Goše nije bilo lako suditi. I kada je bilo malo gledalaca, stvarali su veliku buku, uglavnom lupajući u metalnu ogradu koja je bila oko dela gde je sedela publika. Skakalo se na svaku odluku, ali to je nama sudijama podizalo nivo koncentracije i držalo nas budnim. Ipak, mislim da u Palanci niko nije imao problema, ali da to nije bila destinacija „za izlet“. Taman kako i treba!
U Smederevskoj Palanci je neki novi vlasnik iste stare fabrike, a klub nosi ime Mladost. Ipak, verujem da je našoj generaciji Goša ostala u srcu i verujem uglavnom u lepom sećanju.
