(BLOG) Milan Mažić: Pravila kroz istoriju

Još od trenutka kada sam počeo da se bavim košarkaškim suđenjem počeo sam i da razmišljam kako i kada su nastala Pravila igre i da li su ona bila ista ili bar slična kao sada. Što sam više sudio i nailazio na promene Pravila shvatao sam da su te promene ekvivalentne samoj košarkaškoj igri - da su veoma dinamične i česte, te da ima tek par rečenica koje su preostale iz prvih napisanih pravila. Tako je i sa igrom - verujem da su jedine dve stvari koje se u samoj individualnoj ili ekipnoj taktici košarke nisu menjale: odbani svoj koš i daj protivniku što više koševa. I tako, malo po malo, tragajući za istorijom Pravila igre, nigde nisam mogao da nađem nijedan valjani tekst na maternjem jeziku, što mi je dalo ideju da bar jedan takav nekada osvane na internetu.

U blogu koji sledi moj vremeplov moraću da dopunim posebnim gorivom, jer su prva Pravila igre pripremana za prvu košarkašku utakmicu koja je odigrana 2. marta daleke 1892. godine, naravno u Americi, na Springfilskom koledžu, a u organizaciji tvorca ove igre profesora Džejmsa Nejsmita. Da je pomenuti gospodin znao da će od zanimacije koju je hteo da zada svojim studentima da napravi najlepšu igru na svetu verujem da bi se u samom početku mnogo ozbiljnije pozabavio čitavom tematikom. Elem, studenti su svojim profesorima održali predavanje iz košarkaške igre i pobedili na pomenutoj utakmici pred preko 200 gledalaca sa značajnih 5:1. Kako se nijedna igra ne igra bez Pravila, tako su i za ovu pripremljena prva Pravila sa "čak" 13 članova.

Prva Pravila su bila veoma jednostavna i moram da napomenem da osim toga da je pobednik onaj ko da više koševa, još dva pravila od tada postoje i nisu se menjala: kada se lopta uvodi vreme je ograničeno na pet sekundi i lopta ne sme da se udara pesnicom. Još tada je postojalo pravilo da dva gruba faula znače dikvalifikaciju, ali nalik malom fudbalu koji je ranije imao pravilo da su tri kornera penal, ovde su tri uzastopna faula davala protivniku jedan poen, što je u malim rezultatima bilo kao kuća. Igralo se sa fudbalskom loptom dva poluvremena po 15 minuta, naravno bez zaustvljanja sata...

Prva utakmica van amerike (Meksiko) donela je i prve probleme, jer je publika na balkonima na kojima su bili okačeni obruči ometala loptu da uđe u koš, pa je izmišljena tabla (i to veoma velika 360x180), koja je imala zadatak da publici ne dozvoli da dođe lako do obruča. Već 1894. tabla je smanjena na dimenzije koje je imala veoma dugo (180x120), uvedena je lopta za košarku, ali i slobodna bacanja kao kazna za faul. Na obruče je ubrzo stavljen ispleten konopac koji je zadržavao loptu unutar mreže kada bi se pogodak postigao. U međuvremenu i žene su odigrale prvu utakmicu i to sa posebnim pravilom da u publici nije smelo da bude muškaraca.

Već 1896. pogodak je dobio vrednost dva poena, kako bi se odvojila važnost istog u odnosu na slobodno bacanje koje je vredelo jedan poen. Iste godine odigrana je utakmica "pet na pet" bez prava zamene između dva američka koledža, a krajnji rezultat je bio solidnih 15:12. Pravila su ostala pod kontrolom profesora Nejsmita sve do 1896. godine kada je nad istima preuzela kontrolu Američka sportska asocijacija. Baš oni su definisali da na terenu mora da bude najviše 10 igrača, jer je do tada broj igrača bio stvar dogovora, a bilo je utakmica na kojoj se na terenu nalazilo i po 50 igrača.

Sve do 1910. košarka se veoma brzo širila, uglavnom po koledžima i univerzitetima kao školski sport. Baš te godine je odlučeno da tabla bude napravljena od staklenog materijala, te da igrač sa svojim četvrtim faulom mora da napusti teren. Prvi svetski rat usporio je napredak košarke, a prvo takmičenje u Evropi je orgnizovano 1919. godine u Parizu, gde je USA pobedila Itliju i Francusku. Od 1923. šuter na kome je bio napravljen faul morao je da izvodi slobodna bacanja (do tada je mogao bilo ko), a već 1924. na Olimpijskim igrama u Parizu košarka je igrana kao egzibicioni sport. Davne 1927. Globtrotersi su počeli popularizaciju košarke svuda po svetu obišavši u narednih par godina preko 100 zemalja.

Sve do 1932. godine mogli smo da pričamo samo o američkim pravilima, jer su se u ostalim zemljama u kojima se košarka igrala ili primenjivala baš ta ili su lokalno menjana u odnosu na potrebe. Važan datum je 18. jun 1932. godine, kada je osam zemalja na inicijativu odeljka Springfildske sportske škole u Ženevi osnovalo FIBA (International Amateur Basketball Federation). Baš na osnivačkom kongresu su usvojena i prva Pravila. Ekipe su igrale sa po pet igrača na terenu, uz najviše dve izmene tokom utakmice. Nakon svakog pogotka igra se nastavljala podbacivanjem u centralnom krugu, dok su ostala pravila uglavnom preuzeta iz USA. Donet je zaključak da se pravila menjaju svake četiri godine i to se i sada poštuje.

Tokom tridesetih, osim reketa u kojima je stajanje visokih igrača ograničeno na tri sekunde, najvažnije je pomenuti nezvanično Svetsko prvenstvo održano 1935. u Ženevi, gde je Letonija pobedila Španiju sa 24:18, ali i to da je košarka postala Olimpijski sport 1936. u Berlinu. Tada su i donete značajnije promene, uvedeni su tajmauti (čak tri), lopta se nakon koša uvodila sa čeone linije, teren je podeljen na dva dela i uvedeno je pravilo da za 10 sekundi ekipa mora da prevede loptu u prednje polje, što je bila promena koja je revolucionarno ubrzala igru. Dozvoljeno je pet zamena, a iz igre se izlazilo sa napravljene četiri lične greške.

Nakon smrti njenog izumitelja 1939. godine, košarka je stagnirala tokom Drugog svetskog rata, da bi je 1949. obeležilo osnivanje NBA lige. Godinu dana kasnije je održano prvo Svetsko prvenstvo za muškarce u Argentini, a 1953. za žene u Čileu. U Bostonu je 1951. odigrana prva Ol star utakmica pred preko 75.000 ljudi! Za Olimpijske igre u Helsinkiju nije usvojeno previše novih pravila. Broj faulova koji je dozvoljen igraču je povećan na pet, ali je igra pretila da postane veoma dosadna, jer je ekipi koja je u vođstvu bilo veoma teško oduzeti loptu čak i presing odbranom koja se tada primenjivala. Rešenje za to je stiglo u NBA ligu već 1954. godine sa ograničenjem napada na 24 sekunde, a data je ideja da to pravilo počne da se primenjuje na Igrama u Sidneju 1956. godine. Povećana je površina reketa kako bi se visoki igrači još više udaljili od koša, ali je uvedeno i pravilo da lopta mora da napusti ruku driblera pre nego što stajna noga napusti pod i to se u evropskoj košarci zadržalo do dan danas (sem kada je igrač u trku). Skok šut je postao uobičajena aktivnost, različite vrste pasova i postavljanje ekrana postali su veoma česta pojava. Mađari pred 30.000 ljudi u Budimpešti odnose pobedu nad SSSR-om i postaju prvaci Evrope 1955. godine.

Od 1960. godine uvodi se niz pravila koja su ozbiljno uticala na razvoj košarke, ali su se i jako dugo zadržala u upotrebi. Središna linija je postavljena kao granica - kada se pređe u prednje polje nazad se nije smelo, greške iste težine su počele da se poništavaju, što je tražilo od sudija posebne veštine računanja čak i pre nego što je nešto dosuđeno, ali je i ozbiljno zamaralo publiku jer su računanja trajala skoro kao i gledanje snimaka danas. Uvedena je kazna dva slobodna bacanja i posed lopte, a svaki faul je bio kažnjavan sa dva slobodna bacanja. Od 1968. godine uveden je cilindar iznad obruča, pa nakon odbijanja lopte od istog niko nije smeo da je dira, uvedena je i opcija izbora prilikom faula u poslednja tri minuta: dva slobodna bacanja ili posed lopte po izboru ekipe koja je faulirana.

Već 1972. ovo pravilo je ukinuto, a uvedeno je da nema razlike između poslednjih minuta utakmice i bilo kog drugog momenta. Faulovi u polju su se kažnjavali sa posedom lopte, što je dovelo do toga da ekipa odbrane sa velikim brojem uzastopnih faulova mogu da onemoguće napadača da postigne koš. Godina 1972. je obeležena i skandalom u finalu Olimpijskih igara u utakmici između USA-a i SSSR-a, koju su Rusi dobili nakon višestrukog odigravanja finiša. Međutim, košarka se pretvarala u grub sporti i igru sa preko 70 ličnih grešaka što je dojadilo i igračima, ali i publici. Stoga je po hitnom postupku došlo do nove promene - svaka ekipa može da napravi 10 faulova u poluvremenu, nakon čega će se svaki sledeći kažnjavati sa dva slobodna bacanja.

Do 1980. uvedeno je i pravilo "tri za dva", pa ako je igrač fauliran u akciji šutiranja imao je dva slobodna bacanja, ali ako promaši jedno od ta dva imao je i treće. Broj ličnih grešaka kojim se ispunjavao bonus je redukovan na osam, jer je ta odluka imala veliki uticaj na ubrzavanje igre. Trener koji je dobio ili čija je klupa dobila tri tehničke greške je isključivan, ali su uvedena neka veoma važna pravila vezana za dodire. Uspostavljen je cilindar kao osnov koji određuje ko je za kontakt odgovoran, pa je u Pravilima igre decidirano napisano kako se kontakti presuđuju. Već 1979. godine NBA je predstavila trojku - šut koji vredi tri poena ako se uputi sa veće distance (7.24m) u odnosu na koš (kasnije je u Evropi ista linija uvedena na 6.25m). To je dalo priliku i nižim igračima da budu veoma korisni za tim, ako su dobri šuteri. Broj lčnih grešaka koji uvodi u bonus je smanjen na sedam, ali je svaka kazna za faul na igraču koji nije bio u akciji šutiranja bila "jedan za jedan" (ako igrač promaši prvo bacanje nema prilike da šutira drugo).

Godine 1986. je za dikvalifikujuće greške uvedena i dodata kazna pored slobodnih bacanja - posed lopte, što je imalo za cilj da odvrati igrače da prave grubosti na terenu. Četiri godine kasnije je napokon ukinuto pravilo faze igre koje je dovodilo do silnih računanja i prebijanja kazni za različite greške koje se dese u istoj fazi, pa je uvedeno sabiranje kazni za greške. Uvedeni su i prostori oko klupa koji su ograničavali zamenicima, trenerima i pratiocima ekipe kretanje u tom prostoru. Ograničen je broj koraka koje igrač sme da napravi prilikom uvođenja lopte van graničnih linija, ali su uvedena i jasna pravila kad ko od skakača/neskakača sme da uđe u polje ograničenja nakon slobodnog bacanja. Takođe je uvedeno pravilo kojim mogu da se isprave neke greške koje se dese prilikom izvođenja slobodnih bacanja.

Sada već čuvene 1992. godine vrata Igara su otvorena za američke profi igrače, pa se Drim tim pojavio u Barseloni. Dve godine nakon toga knjiga pravila je doživela nove estetske promene. Uvedena je mogućnost igranja 2x20 minuta ili 4x12, lopta se morala uručivati ili stavljati na raspolaganje igaču koji je uvodi van graničnih linija, a pravilo koraka je potpuno drugačije definisano. Namerna greška je prekrštena u nesportsku, a uvedeno je da je ista obavezna da se dosuđuje ako za cilj ima zaustavljanje vremena blizu kraja utakmice. Diskvalifikovani igrač ili trener je morao na tuširanje (u svlačionicu - ne ni u publiku), samo šest igrača moglo je da učestvuje u skoku prilikom izvođenja slobodnih bacanja, dok su ostali morali da budu van linije za tri poena. U periodu do 2000. godine pregršt kozmetičkih promena je doneto: nesportska tehnička greška je uvedena, promenjen je način određivanje kazni za obostranu grešku, promenjen je broj tajmauta i vreme kada se mogu ili moraju koristiti...

Od 2000. pa do 2010. godine pravila su značajno redukovana i izbačene su situacije koje su se retko događale. Igra je umesto dva poluvremena dobila četiri četvrtine po 10 minuta, u kojima je svaka ekipa imala pravo na po četiri lične greške do ispunjenaja bonusa. Napad je i u Evropi skraćen na 24 sekunde, 10 sekundi za prevođenje lopte u prednje polje je smanjeno na osam, a kazna za tehničku grešku je smanjena na jedno slobodno bacanje i posed lopte. Uvoden je treći sudija po uzoru na NBA (kao i većina promenjenih pravila), a izbačeno je podbacivanje i uvodena strelica naizmeničnog poseda. Dve nesportske su počele da se kažnjavaju diskvalifikacijom, a uvodena je i mogućnost da se, tamo gde postoje uslovi i specijalna oprema, pregleda video snimak. I uz manje-više sitnije izmene dolazimo do mog prvog bloga u ovoj sezoni, koji je objašnjavao nove promene pravila.

Kao što se i vidi iz priloženog, FIBA je značajno kaskala za NBA, ali je uredno sa zakašnjenjem preuzimala sve ono što je američka košarka odavno usvojila. Naravno, vodeći se ubrzanjem košarke, koja je donela atraktivnije poteze i više poena. Jednom rečju sve zbog publike.

Nadam se da sam uspeo da vas koji ste stariji podsetim svega onoga čega je bilo dok smo kao klinci igrali neke beton lige, a vama mlađima bar malo približio koliko su se košarkaška pravila menjala i u kom obimu. A, baš te promene su dovele do promene same igre koja je to što je danas - najlepša igra na svetu!

(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)