(BLOG) Milan Mažić: U hali 2.500, napolju još 1.000

Za danas jedna od najtežih utakmica koju sam sudio u svojoj karijeri igrana u "Srpskoj Bolonji", u staroj kraljevačkoj "kutiji šibica". Utakmica je iz sezone 2000/01 iz najkvalitetnijeg takmičenja u Jugoslaviji u tom trenutku između Sloge i Hemofarma.

I sada kada pogledam snimak ove utakmice prisetim se koliko je jaka i organizovana bila naša liga, kakve su se utakmice igrale širom Srbije i Crne Gore i kakvi su igrači predstavljali svoje umeće pred uglavnom uvek punim tribinama! Može se reći prava nostalgična varijanta, ali čini mi se za nekim, bar za košarku u Srbiji, mnogo boljim i lepšim vremenima. Drago mi je da sa ove utakmice imamo i direktan TV prenos na lokalnoj kraljevačkoj televziji, da biste čuli i te detalje o kojima volim da pišem, a koji se na utakmicama bez komentatora teško mogu potvrditi kao istinite.

U staroj kraljevačkoj dvorani okupilo se preko 2.500 gledalaca, iako je ona primala nešto više od 1.700 i to sat vremena pre početka utakmice! I, kako je komentator rekao, to je 2.500 srećnika koji su uspeli da kupe kartu za utakmicu koja je pred vama. Ono što nije pomenuto je da je ispred hale bilo preko 1.000 ljudi koji su pokušavali da na neki način uđe unutra i sve to pored direktnog TV prenosa u jednom malom Kraljevu. Impozantno.

Utakmica od posebnog značaja za obe ekipe. Sloga, ukoliko izgubi, nema skoro nikakve šanse da ostane u prvoligaškom duštvu naredne godine. A pobeda Hemofarmu obezbeđuje sigurni plej of te sezone.

A tek sastavi ekipa... Gosti, koji su te godine igrali polufinale Kupa Koraća (da podsetim, tada je to bilo međunarodno takmičenje na nivou II ranga takmičenja u Evropi pod okriljem FIBA - Evroliga tada još nije postojala), sa klupe su bili vođeni sa sjajnim strategom Željkom Lukajićem, popularnim Strujom. Na terenu predvođeni kapitenom Markom Ivanovićem (koji je tada imao 38 godina ), sadašnjim sportskim direktorom Borca iz Čačka (nakon završetka karijere Marko je veoma uspešno radio posao sportskog direktora Hemofarma gde je završio karijeru) i mojom velikim prijateljem. Pa zatim fenomenalni Zečević, Peković, Đogo, Ljuba Vidačić, Ivan Stefanović, Miljan Pupović, Saša Savić... Da nekoga ne zaboravim, ali ekipa za svaki respekt.

Sa druge strane "moćna Sloga", mislim sa možda i sa najboljim sastavom koji je imala u vreme kada sam ja sudio. Trener Kostić, koji je godinama sjajno vodio ekipu, na raspolaganju je imao iskusnog kaptena Miloša Mijailovića (sjajnog sportsmena i jednog od meni najomiljenijih igrača u srpskoj košarci), zatim izdanke kraljevačke škole košarke Marka Dimitrijevića i Mitra Trivunovića... Tu su bili sjajni Milan Dozet, Saša Vasiljević (koji je u Slogu došao baš iz Hemofarma te sezone), Kosanović, Agoč, Dragojlović... I svetsko čudo te sezone - Amerikanac Džejson Krou, koga je "obezbedio" Vlade Divac, Slogino dete. Džejson je bio čudo u Kraljevu, a verujem da je i njemu bilo jako čudno da igra jednu tada jaku evropsku ligu gde nije baš bilo puno stranaca. Anegdota je da je u toku prvog treninga otišao do WC-a i prijavio da je neko ukrao WC šolju. U kraljevačkoj staroj hali još uvek su se tada koristili čučavci, što verujem da Amerikanac nikad u životu nije video.

Utakmica za pamćenje. Navijanje publike, ponašanje igrača i klupa i čitava atmosfera na nivou pravog derbija! Rezulatski potpuno neizvesna, do samog kraja, čak su igrači Hemofarma imali dva šuta za pobedu u poslednjem napadu dugom 11 sekundi, ali su na sreću domaćih oba promašili. Neopisivo slavlje domaćih i pored svega čestitanja od strane gostujućih igrača.

Sećam se još i da sami sebe nismo čuli. Sve vreme sam gledao u kolegu pokušavajući da zaustavim igru kada je on sudio (i obratno), jer se pištaljka nije čula. Sa mnom na terenu moj veliki prijatelj i, mogu slobodno da kažem, najbolji crnogorski sudija svih vremena (obzirom koje je utakmice sudio verijem da se kolege neće naljutiti) Zoran Šutulović. Šuca je bio sudija koji bi bio prvi izbor skoro svakog od nas za tešku utakmicu, pa mogu reći da sam imao sreće u delegiranju. Smiren i bez suvišnih pokreta, sve vreme je držao potpunu kontrolu utakmice, pa mi je bilo mnogo lakše da i ja sa dozom samopouzdanja uđem u istu.

Mnogo je emocija i verovatno baš ovakva utakmica pokazuje zašto sam izabrao da 30 godina svog života provedem deleći pravdu u najlepšoj igri na svetu.

Uživajte u ovoj divnoj utakmici!



(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)