(BLOG) Milan Mažić: Zdravlje, Joca, Pavković, Žućko i Zvonko

Evo nas sa još jedne utakmice koja je igrana u Nišu, ali ovoga puta Niš nije tema bloga. Iako je period niške košarke iz vremena ove utakmice verovatno jedan od najuspešnijih ikada, ovu utakmicu sam rešio da posvetim nekadašnjem velikom rivalu niškog kluba i nekadašnjem košarkaškom centru južnog regiona - Leskovcu. Kako iz Leskovca nemam nijednu utakmicu, nažalost, mada sam ih sudio baš dosta, ovo je sjajna prilika da se podsetimo KK Zdravlje i svega što je obeležilo period kada se tamo igrala ozbiljna košarka.

Leskovac je imao tu sreću da je fabrika Zdravlje veoma vodila računa o finansiranju košarke, pa u jednom periodu nije manjkala finansijska potpora, koja je uglavnom i najbitniji faktor u vrhunskom sportu. Sve dalje je išlo lakše. U nekom momentu i grad je prepoznao važnost svega, pa je leskovačka publika imala prilike da dočeka najbolje timove u Jugoslaviji i kasnije zemljama koje su nasledile njeno ime.

Moja sećanja su vezana za sjajnu ekipu koja je imala sreću da ih sa klupe vodi fenomenalni čovek i odličan strateg Jovica Arsić. Joca je jedan od trenera za koje sam siguran da nema sudije koji ga, ako ne voli, ne poštuje. Verujem da nikada nije imao konflikt ni sa kim, a njegovo ponašanje na klupi uvek je bilo za primer. Bilo mi je zadovoljstvo da ga nakon njegovog odlaska iz Zdravlja sretnem na međunarodnim takmičenjima koja sam sudio.

Ali, Joca je imao tu sreću da na terenu ima možda najbolji pikenrol par na ovim prostorima: Miljan Pavković - Sloodan 'Žućko' Mitić. Mislim da nisam preterao kada sam im dodelio ovu titulu, jer verujem da su oni, sa Jocom, bili glavna pogonska snaga KK Zdravlje na terenu. Miljan i Žućko su imali neograničeni broj kombinacija da reše skoro sve situacije u napadu na terenu. Miljan je, uz svoje sjajno sportsko vaspitanje i ponašanje, koliko se sećam, bio jedan od najboljih asistenata lige godinama. Žuća je situacije rešavao sa svih pozicija, od niskog posta do uspešnih šuteva za tri poena, što se i na ovoj utakmici može videti.

Godinama je Zdravlje organizovalo tradicionalni turnir pred početak sezone, koji se održavao u vreme Roštiljijade. Leskovac je tada, osim najboljih roštilj-majstora, znao da ugosti i vrhunske košarkaše vodećih ekipa u Evropi. Naravno, svaki ovakav sistem mora da ima svog generatora i ključnog čoveka, pa je tako imao i ovaj.

Zvonko Papak bio je godinama alfa i omega lekovačke košarke i verujem da je, pored trija Joca-Žućko-Miljan, jedan od glavnih "krivaca" za sve one godine u kojima se u Leskovcu igrala vrhunska košarka. Zvonko je bio sa svima dobar, uz njegovu poznatu harizmu i opušten pristup. Nemoguće je bilo otići u Leskovac, pa makar i u prolasku, a da se sa Zvonkom ne provede neko vreme. Priče uz kafu pre podne nakon doručka i vreme pred utakmice kroz priče bili su bez ikakvog opterećenja i priče o: "pomozi danas jer je jako važno". Za neke tajne leskovačke kafane u kojima se sprema prava domaća hrana mislim da je samo Zvonko znao. Nakon rada u Leskovcu i prodaje fabrike Zdravlje, Zvonko je nastavio da radi sa mlađim kategorijama u Bugarskoj, gde je mislim i sada.

Utakmica ko utakmica. Pravi derbi "južne pruge". Polupuna hala "Čair", sa sjajnom ekipom Ergonoma, te godine predvođene, ako se ne varam, Srećkom Sekulovićem, vrhunskim trenerom i mojim prijateljem. Sa druge strane Zdravlje sa odličnom Otaševićem (umesto Miljana) na pleju i neižbežnim Žućom i mislim na klupi drugim Mitićem (Ivanom), koji nažalost više nije sa nama. Borba do poslednje lopte i tesna pobeda domaćih. Uprkos ovom porazu, te godine je Zdravlje završilo na petoj poziciji na tabeli, ispred sjajnog Ergonoma koji je bio šesti. A na jugu srbije hiljade dečaka i devojčica svakog dana je udaralo narandžastu loptu, pokušavajući da liči na svoje idole. Kako li je sada, zna li neko?

Još jedan pravi derbi "južne pruge" je pred vama, uživajte!



(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)