Svakog 12. decembra postavljaju se ista pitanja i probudi se ista neverica. To je datum kada se cela Srbija priseti jednog momka čija je smrt punih 16 godina misterija i u čijoj istrazi nema ni milimetra pomaka. Nakon što se medijima proširila vest da je na parkingu hale "Pionir" upucan košarkaš Partizana Haris Brkić, usledila su tri nemirna dana, 72 sata strepnje i na kraju fatalan ishod. 15. decembra Brkić je preminuo od posledica povrede glave u koju su ispaljena dva metka.
Ovoga puta ćemo da ostavimo po strani pitanja istrage ubistva, nagađanja oko njene valjanosti i navođenja čaršijskih priča o motivima ovog bezumnog čina. Prisetićemo se Harisa u njegovom najboljem izdanju, Harisa na košarkaškom terenu.
Brkić je rođen 24. jula 1974. godine u Sarajevu, gde je i počeo svoju košarkašku karijeru u mlađim kategorijama KK Bosne. Nakon što je SFRJ počela da se raspada u građanskom ratu, njegov vihor je zahvatio i Sarajevo, odakle je Haris kao tinejdžer prešao u Partizan 1992. godine. U početku nije bio u prvom planu beogradskog giganta, pa je svoje usavršavanje nastavio u Borcu iz Čačka na pozajmici. Tamo je rođeni Sarajlija prošao čuvenu čačansku 'školu za bekove', pa je po povratku u Partizan brzo našao svoje mesto u prvom timu, od 1993. godine.
Usledilo je šest sezona u kojoj se kalila, danas možemo svakako reći, jedna od Partizanovih legendi. Ako želimo egzaktno prikazati Harisov staž u crno-belom, poslužićemo se sirovim brojkama. One kažu da je Brkić za Partizan odigrao 290 mečeva (10. na večnoj listi Partizana), da je postigao 3.709 poena (8. na večnoj listi Partizana) i da je za to vreme osvojio tri titule prvaka države i tri nacionalna Kupa.
Međutim, u Harisovom slučaju brojke nisu dovoljne. Brojke nikada neće moći da prikažu prefinjenu tehniku šuta, savršene promene u driblingu ili antologijski ukršteni korak kojim se lako probijao do obruča i pored najboljih defanzivaca. Svedoci smo da je poslednjih godina košarka na ovim prostorima evoluirala u nekom drugom pravcu koji je devalvirao poziciju beka šutera. Stoga i ne čudi što većina starijih ljubitelja košarke Brkića navodi kao jednog od poslednjih 'ultimativnih bekova' u našoj košarci, igrača koji su podjednako dobro šutirali, napadali koš driblingom i prodorom i igrali agresivnu odbranu.
Ono po čemu će većina navijača Partizana pamtiti Harisa je čuvena sezona 1997/98 kada su se crno-beli probili do fajnal fora Evrolige. Partizan je tada solidno odigrao prvu fazu takmičenja, ali je u drugom krugu u konkurenciji AEK-a, Timsistema (Bolonja) i Cibone loše igrao i bio je na pragu eliminacije. Nakon smene trenra i dolaska Kimeta Bogojevića na klupu, Partizan je napravio totalni blickrig - u kratkom roku pali su Timsistem i AEK u grupnoj fazi, a potom na iznenađenje cele Evrope i velikani Olimpijakos i CSKA u eliminacionoj fazi. Bili su to dani fenomenalne košarke u "Pioniru", a pored Brkića generaciju su činili Dragan Lukovski, Miroslav Radošević, Aleksandar Čubrilo, Dejan Tomašević, Predrag Drobnjak... Nakon toga Brkić je prešao u podgoričku Budućnost sa kojom je takođe osvojio titulu prvaka Jugoslavije u generaciji sa Igorom Rakočevićem, Tomaševićem, Milenkom Topićem...
Fantastične utakmice u Evroligi Brkić je upotpunio igranjem za reprezentaciju Jugoslavije. Iako zbog paklene konkurencije nikada nije ušao u konačan roster od 12 igrača, malo ko sumnja da bi u narednim godinama sigurno bio član najboljeg tima, pogotovo nakon penzionisanja Predraga Danilovića. Haris nas je napustio u svojoj 26. godini i tako je prekinuta karijera koja je imala zvezdane limite.
Danas nam ostaju samo sećanja. Ostaju nam turniri mlađih kategorija koje organizuju njegovi bivši klubovi: Partizan, Bosna i Budućnost u čast svog velikana. Ostaje nam i nada da naredni 12. decembar nećemo dočekati sa ponovnim pitanjem: "Zašto?". Rasvetljavanje ovog ubistva neće puno pomoći ni Harisovim roditeljima ni armiji ljubitelja košarke u ovoj zemlji, ali Haris je zaslužio pravdu.
Počivaj u miru, legendo.
