Organizatori mogu da odahnu. Prvi put se desilo da su došli u situaciju da opravdaju odgovornost koja podrazumeva reč "organizator" i gle čuda, nađoše se u nebranom grožđu. Sada kada je sve prošlo mnogo je lakše jer su na konferencijama za novinare objasnili da postoji krivac za ono što se desilo.
Klubovi učesnici nađoše krivce u suprotnom taboru. Partizan je preuzeo Zvezdinu ulogu iz prethodne decenije. Iskreno čestitaju na pobedi na početku svake izjave, ali u narednih desetak minuta daju objašnjenje da su, ipak, poraženi zbog drugih faktora i nalaze krivca u protivničkom taboru. I Crvena zvezda u nepoznatoj ulozi, uzeli su trofej nakon dugo godina, ali je njima to manje bitno. Važnije je da su krivi ovi iz Partizana što su oni uzeli trofej u skandaloznoj predstavi koja se izvodila pod nazivom "Finale košarkaškog Kupa".
I domaćini predstave su rešili da prođu zapaženi. Nađoše i oni krivce. Prvo Dejana Tomaševića i imenjaka mu Bodirogu, a potom i Beograđane. Izgleda da im uopšte ne odgovara ova podela Srbije na zvezdaše i partizanovce, pa su odlučili da naprave novu i svi sa beogradskim tablicama ispadoše krivci i ostadoše bez guma, uključujući i ekipu "Sport network"-a koja je u Kragujevcu samo radila svoj posao, za razliku od nekih drugih učesnika ove tužne predstave.
Meni je uvek bilo sumnjivo kada se neko mnogo pravda i kada upire prstom u drugoga. 'Alo, ljudi! Organizatori iz Saveza? Zar Vaš posao nije bio da predupredite eventualne propuste? Izgovori predsednik da je Kup jedino takmičenje pod punom organizacijom Saveza. Pa da li je moguće da se četiri dana u godini nisu mogla bolje organizovati? Ili je falilo iskustvo pošto je ovo tek 40 i neki Kup po redu?
Šta reći za organe reda i mira? Zar njihov posao nije bio da spreče nemire u dvorani, a ne da izjave posle krivi su jedni jer su napali druge? O učešću "večitih rivala" u skandalu ne bih trošio tastaturu jer će mi trebati u narednom periodu. Predstava, za koju se ne sećam kada je počela, nije još završena. Godinama je menjala svoj oblik. Malo komedija, malo drama, ali sa izrazitom tendencijom iz vrha posvađanih strana da je pretvore u tragediju. Ne bih da se žalim ni na one momke u žutim prslucima koji su samo čekali da im se završi radno vreme, jer ko će glavu da stavlja u torbu za minimalac. Suština je da su svi ti koji se ovih dana javljaju, a tek će se oglašavati u danima koji slede, podjednako krivi i odgovorni za jednu od najvećih sramota u istoriji srpske košarke.
Košarkaški funkcioneri već godinama vrte istu priču (kao da su političari!) kako će uz pomoć države rešiti problem huligana na tribinama. Uskoro to više neće biti problem, jer osim huligana više niko neće ni dolaziti na utakmice. Već sada su dobrano zamenjene uloge. Igrači ulaze na zagrevanje sa uključenim telefonima i kamerama kojima snimaju navijače kako pevaju, po pravilu, uvredljive navijačke pesme. I novinari su sve više okrenuti ka tribinama jer se tamo nalaze najatraktivnije vesti. Na kraju, igrači pogledom ka tribinama traže rešenje u nekim situacijama, čitajući sa usana pretpostavljenog odluku koju donose. Tribine sve više postaju mesto gde se donose najbitnije odluke, a košarka tu dođe usput, da bi igrači aplauzom nagradili one koji ih bodre.
Od svih mogućih načina za rešavanje problema srpske klupske košarke izabran je onaj da se sve reši samo od sebe. Jeste da najduže traje, isto tako nas i predstavlja u najgorem svetlu, ima i ozbiljnih posledica, što materijalnih što u razbijenim ljudskim glavama, ali je najbezbolniji za odgovorne.
Nakon već načinjene štete vreme ne možemo da vratimo, ali možemo čvrsto da obećamo da se to više neće ponoviti. Možemo i energično da zapretimo svima da više to ne rade. Nakon toga, sve se vraća na staro i zaljubljenici u košarku, jedan po jedan, polako sami dižu ruke od nje. Tako će se vremenom i rešiti problem - košarka će prestati da postoji.
Za slučajne čitaoce, tekst je o košarkaškom Kupu. Negde, u pozadini svih dešavanja, igrala se i ta čarobna igra na parketu. Zasluženo je pobedio trenutno najbolji tim u Srbiji koji čitave sezone pruža najkonstantnije partije. Nekoliko mladih igrača je tokom Turnira skrenulo pažnju na sebe i odlaskom u inostranstvo, za par sezona, dobiće šansu da se piše i o njima zbog posla kojim se bave.
Igralo se i u ostalim zemljama širom Evrope. Bilo je burno u Hrvatskoj, Turskoj, Grčkoj... Samo je kod nas finale trajalo dva dana. Bili smo glavna vest u košarkaškom svetu širom Evrope i ponovo u najgorem kontekstu.
Jedan evropski medij je dešavanja sa "Kupa Radivoja Koraća" preneo pod naslovom "Dan kada je košarka u Srbiji umrla". Kada je ta predstava završena dvojica režisera su napustila pozornicu uz aplauze svojih, samo što statisti nisu mogli da skinu šminku, a glavni glumci su ostali nenagrađeni za sjajne role.
Novi komad je već za vikend i svi sa nestrpljenjem čekamo kuda će "stvaralački zanos" odvesti dvojicu "umetnika". Pa tako sve do srpskog Hejsela, jer pojedinačne pogibije, setimo se, nisu bile dovoljne da se pojavi neka Margaret Tačer.
Znali ste, odgvorna "gospodo", šta će se desiti još letos, kada su pisana saopštenja. Znali ste i da je Kup prvi ispit. Znali ste, a ništa niste uradili.
(foto: MVP / Stefan Komadinić)
