Najuspešniji domaći treneri koji su obeležili kraj 20. i početak 21. veka su Dušan Ivković, Željko Obradović, Božidar Maljković i Svetislav Pešić. Velikoj četvorci sa hrpom evropskih trofeja možemo da dodamo Duška Vujoševića i po ličnom afinitetu svako može da ubaci još neko ime. Zajedničko za sve njih, kao i one koji su rezultatski zenit imali osamdesetih godina prošlog veka, je to da su šansu da pokažu šta znaju dobijali kao veoma mladi. Ali, šansu nisu dobijali u filijalama, razvojnim ekipama, mlađim selekcijama i drugoligašima nego su ih ljudi iz košarke koji su znali svoj posao postavljali na klupe najboljih ekipa u to vreme. Pomenuti stručnjaci su im to vraćali evropskim trofejima ili nacionalnim titulama sa svojih navršenih tridesetak i kusur godina života.
Mnogo je faktora zašto takav trend nije nastavljen, pa evo više od 30 godina kasnije će se skoro svaki ljubitelj košarke odlučiti za jednog od pomenutih trenera ako bi dobio pitanje ko je najbolje rešenje za klub za koji navija. Jedan od razloga leži u tome što se ni ti naši vrhunski stručnjaci nisu nešto pretrgli da sa sobom u inostranstvo povedu i nekog domaćeg kao pomoćnika i na taj način nastave kontinuitet proizvodnje, jer su oni, prema sopstvenim rečima, izašli iz škole "očeva" naše struke - Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice. A, sigurno je i ekspanzija trenera sa ovih prostora svojevremeno uticala i pomogla nekada učenicima, danas ozbiljnim košarkaškim državama, da stvore veoma jaku struku u svojim redovima.
Sada smo, pritisnuti svim problemima u košarci, svedeni na to da imamo samo dva tima koja se bore za trofeje, a biti na njihovoj klupi nije lak posao. Ovog leta su oba "večita rivala" promenila trenere i u novu sezonu će ih uvesti dva stručnjaka koja su istovremeno i igračke legende klubova koje vode, Saša Obradović Crvene zvezde, a Vlado Šćepanović Partizana. Navijači su obojicu dočekali sa dozom skepse, nisu sigurni da li je sada pravo vreme za njih iako Obradović ima 52, a Šćepanović 46 godina.
Partizan je nakon "ere" Duška Vujoševića promenio politiku "strpljenja" za trenere, pa je Vlade Jovanović smenjen uprkos tome što je u dve sezone osvojio pet trofeja, a Petar Božić, Aleksandar Džikić, Miroslav Nikolić i Nenad Čanak su "glavom" plaćali sezone bez rezultata koji bi zadovoljio upravu kluba i navijače, koliko god te ambicije bile nerealne u tom trenutku. Nisu imali priliku da ostvare kontinuitet u radu koji je uglavnom najbitniji faktor na putu ka uspehu. Upravo je poverenje u Dejana Radonjića i prilika koju je dobio i kada je imao rezultatski loše završene sezone dovelo Crvenu zvezdu do statusa koji ima danas, a Radonjića do statusa "božanstva" među pristalicama crveno-belih. Ipak, takvu šansu je dobio samo on, pre njega mnogi, a posle njega Dušan Alimpijević, Milan Tomić, Milenko Topić i Dragan Šakota nisu, odlazili su nedorečeni. Nevezano za očekivanja navijača, poenta je da naši najveći klubovi neće u skorije vreme pružiti šansu neafirmisanom i mladom treneru. Treći takmičarski klub u Srbiji danas je Borac iz Čačka i on je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Prošle sezone su na mesto trenera postavili Marka Marinovića po završetku karijere sa 36 godina i odmah su došli do opipljivih rezultata.
Šta je sa ostatkom trenerskog sveta? Besmisao domaćih takmičenja sa ABA ligom na vrhu hijerarhije doveo je do toga da su ambicije najvećeg broja prvoligaških i drugoligaških klubova vezani za puko preživljavanje. To u prevodu znači da je bitno svuda uštedeti, a kvalitet se oduvek, posebno danas, mora platiti. Koliko god da ti ljudi koji vode klubove ne žele da plate kvalitetne igrače ne trpe da njihov klub gubi utakmice, jer su uglavnom politički angažovani ili vezani za nekog angažovanog, pa sve gledaju kroz lični rejting. Zato su skloni da često menjaju trenere. U takvoj situaciji stručnjaci na domaćoj sceni, ako žele da zadrže posao na vrlo malom tržištu, moraju da budu produktivni. To automatski isključuje davanje velike šanse mladim igračima, jer zašto bi davali šansu mladiću koji želi da se dobrim igrama nametne nekom većem klubu i što pre ode, a pošto je mlad i neiskusan zbog njega se lako gube utakmice. Bolje je dati šansu proverenom i iskusnom, u poslednje vreme sve češće i strancu u KLS, jer oni donose željeni rezultat. Na taj način klubovi ostaju u istom rangu takmičenja, treneri zadržavaju svoje mesto, mladi igrači postaju stariji jednu godinu, a srpska košarka tone sve dublje. I na tom malom tržištu preslikana je situacija iz "elite", nekoliko proverenih stručnjaka se vrti iz kluba u klub, a poslodavcu ne pada na pamet da šansu da nekom mladom bez iskustva. Ako se to desi po pravilu je zbog toga jer je klub u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji i nema novca da dovede tog nekog "proverenog". Poverenje u neiskusnog trenera uglavnom traje do par vezanih poraza ili prvog priliva novca u klub.
A, mladih ima, tu su u mlađim selekcijama, pomoćnici su u KLS i drugoligaškim ekipama, nadaju se da će neko prepoznati njihov talenat, čekaju svoju šansu dok ne postanu svesni da više nisu mladi. Tada se uglavnom odluče da preseku, prihvate seniorski angažman u znatno nižim rangovima od kvaliteta koji poseduju, jer su ljudi koji imaju i neke ambicije u životu. Mnogi od njih su u usavršavanje uložili dosta vremena, ali i materijalnih sredstava, pa se odlučuju za opciju "trbuhom za kruhom". Poslednjih godina masovan je odlazak u Kinu, gde brojni srpski treneri, sposobni da mnogo toga dobrog donesu domaćoj košarci, rade kao animatori dece koju košarka uglavnom i ne interesuje. Oni koji ne odu u Kinu pribegavaju alternativnim rešenjima, neki otvaraju klubove i škole košarke, drugi pokušavaju da zarade individualnim radom sa igračima, treći jedva čekaju leta i odlaske na kampove... Naravno, veliki broj njih odustane od košarke.
Pored mladih, na sceni imamo i iskusne trenere koji su već decenijama zaglavljeni u domaćem košarkaškom mulju. Neki su povratnici iz inostranstva, neki nikad nisu ni odlazili jer je svojevremeno na našim prostorima bilo dovoljno ozbiljnih klubova, nekima su igračke karijere trajale duže pa su kao mladi treneri već životno iskusni. Vremenom smo došli do toga da je premalo ozbiljnih košarkaških sistema u kojima trener može da dobije poverenje i potrebno vreme da uradi dobar posao. Danas su takvi dovedeni u situaciju da čekaju koji će klub zbog političkog marketinga na lokalnom nivou dobiti nešto veći budžet u određenom periodu i pokušati da se nametnu kao oni "provereni" iz dela teksta od malo ranije. U međuvremenu će se vrteti ili oko klubova za koje su igrali, ostavili neki trag ili se držati ekipe iz mesta prebivališta.
Pominjemo trenere koji zavređuju pažnju, koji su uradili sve što je do njih, a nisu dobili pravu šansu. Realnost je da je neće ni dobiti jer se iz godine u godinu smanjuje broj klubova u Srbiji u kojima trener može pristojno da živi od svoje plate. Činjenica je da postoji i ogroman broj onih trenera koji se ne ističu kvalitetom, tu su upravo da što lakše zarade neki novac, koliki god on bio, jer ne zaslužuju ni toliko. Mnogi od njih se na terenu ponašaju kao Duško Vujošević samo u onom negativnom delu, kada se psuju sudije, dobijaju tehničke greške, a kada treba kao Vujošević provoditi dane i noći u dvorani nema ih nigde.
Istovremeno, od strane nadležnih svake godine na domaćoj sceni imamo podsticanje mladih da se bave trenerskim poslom, kao i brojne razlike između teorije i prakse. Potrebno je dosta vremena i novca da se dođe do svih potrebnih licenci. Nakon toga, u teoriji, imamo idealnu situaciju da sa košarkašima rade samo školovani stručnjaci što nikako ne može da bude loše. Međutim, u praksi se dešava da klub ima jednog čoveka sa licencom (nekad može i iznajmljena licenca bez čoveka), a posao trenera obavlja neko drugi. Obično bivši igrač kluba uvek dobije prednost u odnosu na nekog školovanog trenera kada treba uzeti seniorski tim, što i nije nelogično kada se gleda iz ugla marketinga ili privrženosti navijača, a često i ti bivši igrači imaju apsolutno dovoljno potrebno znanje, ako ne i više od školovanog trenera. Često i nemaju, nego nije to najbitnije. Poenta je da se određena grupa ljudi obavezuje na ne baš jeftino školovanje i usavršavanje, nakon toga i konstantno godišnje izdvajanje sredstava za obnavljanje licenci, dok se u praksi vidi sva uzaludnost njihovog truda. Situacija sa trenerima najosetljivije kategorije, decom, je još gora. Za njih je posebno bitan stručni rad, da se ne preopterete i povrede, a uz to je neophodno biti i ozbiljan pedagog, jer će procentualno zanemarljiv broj od dece koja počnu sa treniranjem postati vrhunski košarkaši. U praksi sa decom rade malo starija deca od njih, jer je klubovima lakše da odvoje džeparac za neozbiljan nego pristojnu platu za ozbiljan rad.
U svakom od navedenih primera najgore prolaze oni najposvećeniji košarci, koji bi je sigurno pomerali napred. Težak rad se u ovom poslu ne isplati ili, da budemo malo blaži, retko isplati. Sve okolnosti u košarci su dovele u trenutno stanje i srpsku struku, a bez nje nemamo nikakvog osnova da se nadamo dobrim rezultatima u budućnosti.
KOŠARKA NA APARATIMA: Teške boje
KOŠARKA NA APARATIMA: Daleki put
KOŠARKA NA APARATIMA: Svečane bele košulje
KOŠARKA NA APARATIMA: Krug
(foto: KSS; zurnal.rs / I. Veselinov)
