Evropa je danas već puna profesionalnih košarkaša rođenih nakon 7. juna 1993. godine, dana kada je sa košarkaške i životne scene nestao najzaslužniji čovek za to što danas ti momci uživaju veliku popularnost. Njegove igre su uticale na generacije širom Starog kontinenta da zavole igru pod obručima, finte i koševi su ostavljali bez daha gledaoce koji su putem malih ekrana upijali svaki potez, a dvorane u kojima je nastupao su bile pretesne za sve zainteresovane da uživo vide "košarkaškog Mocarta". Lična karta Ime i prezime: Dražen Petrović Datum i mesto rođenja / smrti: 22. oktobar 1964. (Šibenik) / 7. jun 1993. (Denkendorf) Visina: 196 santimetara Pozicija: plejmejker / bek Draft: 60. pik 1986. (Portland) Klubovi: Šibenka (1979-1983), Cibona (1984-1988), Real Madrid (1988/89), Portland (1989-1991), Nju Džersi (1991-1993) Prošlo je 20 godina od kada je u teškoj saobraćajnoj nesreći poginuo Dražen Petrović, verovatno najbolji neamerički košarkaš svih vremena, a sigurno najuticajniji igrač za popularnost košarke u Evropi.
Njegovo ime i dalje traje, ne postoji čovek koji nije čuo za njega i toliko godina nakon preranog odlaska sa ovog sveta, a već 20 godina Dražen ne postiže koševe sa jedinstvenom lakoćom, svojstvenom samo njemu. Bio je legenda još u vreme dok je živeo, a danas su oni koji su imali priliku da gledaju njegove utakmice motivisani momentima iz sjajne karijere ovog virtuoza sa basketarom. Mladi košarkaši žele da imaju šut kao on, svi treneri pokušavaju da svojim igračima usade radnu naviku kakvu je Dražen imao, a gledaoci u svakom mladom igraču traže njegovog naslednika... Takav se, nažalost, još nije pojavio.
Otkako se u njegovim rukama našla košarkaška lopta bilo je više nego očigledno čime će se taj dečak baviti u budućnosti.
"Interesantan je moj prvi susret sa njim. Imao sam kuću u Vodicama i do mene je došao trener Šime Šoda i rekao mi da u Skradinu u kampu ima jedan mali koji je čudo i zove se Dražen. Otišao sam tamo i video jednog klinca sa iščašenim kukovima. Zbog toga je on hodao onako, pomalo čudno. Bio je to dečak koji nikome ne dodaje loptu kada je primi, nego ide sam, a imao je totalno nepravilan i neprecizan šut. Međutim, to je bila takva radna energija kakvu nikada nisam video kod dečaka njegovog uzrasta. Tada nije imao više od desetak godina. Odmah sam znao - ili će biti genije, moj idol, ili će propasti. Prljav, umazana majica, svi su se menjali na terenu, on je ostajao i hteo da igra, igra...", prisetio se, u razgovoru za "MVP" portal, Božidar Maljković, jedan od najboljih i najtrofejnijih evropskih stručnjaka, svog prvog susreta sa Petrovićem.
ŠIBENKA (1979 - 1983)
Po sopstvenom priznanju, košarku je zaigrao zbog pet godina starijeg brata Ace, koji se prvi odlučio za treniranje u lokalnom klubu iz Šibenika, rodnom gradu Petrovića. O njegovim radnim navikama u periodu odrastanja se pričaju bajke. Još nije bio ni tinejdžer, a dnevno je trenirao po sedam sati. Loptu nije ispuštao iz ruke, a on je čuvao i ključeve od lokalne dvorane koju je ujutru otključavao u šest sati da bi trenirao pre odlaska u školu. Po završavanju obaveza u školi vraćao se u dvoranu i nastavljao sa individualnim radom... I tako iz dana u dan.
"Svedok sam, takođe, jer sam u Šibenik išao da bih kupovao ribu, da je on pre škole sam šutirao u dvorani i imao po 300, 400, pa i 500 ubačenih lopti. Isto tako i posle škole", potvrdio je Maljković priče o Draženovim košarkaškim počecima.
"Gađao sam, driblao imaginarne protivnikei ništa mi nikada nije bilo teško. Uvek sam imao cilj", govorio je mnogo godina kasnije Dražen o svojim čuvenim treninzima u Šibeniku.
Uz neverovatnu volju za napredovanjem, posedovao je isto tako i vanserijski talenat za igru koji nije mogao da ostane neprimećen. Zoran Slavnić je bio igrač i trener Šibenke 1979. godine. Kao ni danas, popularni Moka ni u to vreme nije puno mario za nepisana pravila i uobičajene procedure. Gurnuo je golobradog Dražena sa 15 godina u seniorsku košarku, a on je u svojoj debitantskoj sezoni na 16 utakmica postigao 13 poena, koristeći svaku sekundu na terenu za sticanje iskustva.
Prvi koš je postigao u Beogradu. Igralo se 6. kolo domaće lige, a Šibenka je gostovala ekipi Beka. Dražen je u igru ušao baš umesto Slavnića, a koš je postigao šutem preko još jedne legende jugoslovenske košarke, Rajka Žižića.
"Šta više da kažem o njemu u tom najranijem periodu, sve sam rekao hiljadu puta do sada. Jedan vunderkind, izuzetno pametan momak sa ogromnom voljom i željom za napredovanjem i usavršavanjem. Mogu samo da kažem da sam imao privilegiju da mu budem saigrač i trener. Uveo sam ga u tim sa 15 godina jer je on to zaslužio i tako mlad", izjavio je za "MVP" Zoran Slavnić, Draženov prvi trener u seniorskoj ekipi.
Već sa 17 godina je bio lider tima, igrač o kome piše čitava Evropa, čudo od deteta. Šibenka je beležila najbolje rezultate u istoriji, igrala je dva finala evropskog "Kupa Radivoja Koraća" (1982, 1983), ali oba izgubila od francuskog Limoža. U sezoni 1982/83 Šibenka je igrala jedno od najpoznatijih finala domaćeg prvenstva u bivšoj SFRJ. Pred svojim navijačima su u trećoj, odlučujućoj utakmici koševima Petrovića sa linije slobodnih bacanja pobedili Bosnu 83:82 i osvojili titulu prvaka Jugoslavije. Dražen je u tom meču zabeležio 40 poena, a podsećanja radi trojka još uvek nije bila uvedena.
Međutim, iz Košakraškog saveza su dan kasnije tu utakmicu poništili zbog nepravilnosti u suđenju, a Šibenka nije pristala da odigra novi meč. Naslov prvaka države ponela je ekipa Bosne iz Sarajeva. Ponovljeni susret je trebalo da se odigra u Novom Sadu, ali je upravo na insistiranje mladog Petrovića tim odlučio da ne ide na tu utakmicu.
Trener Šibenke te sezone bio je proslavljeni srpski stručnjak Vlade Đurović, koji je za "MVP" portal govorio o Draženu.
"Zbog njega sam Srećka Jarića, koji je tih godina bio jedan od najboljih bekova Evrope, stavio u drugi plan. Ispostavilo se da sam učinio pravu stvar. Taj potez nas je doveo do prvog mesta. Nažalost, odlukom Saveza je to poništeno", izjavio je Đurović, a zatim se prisetio jedne anegdote koja dovoljno govori od kakvog je materijala bio satkan Petrović:
"Svi znaju da je on svakog dana morao da ubaci najmanje 500 šuteva, a ponekad i 1000. Stvar koja pokazuje koliko je on voleo košarku se desila veče pred pomenutu odlučujuću utakmicu protiv Bosne. Draženova školska generacija je imala proslavu maturske večeri u petak, a finalni meč je bio zakazan za subotu. Njegov brat Aco mu je obezbedio odelo i kravatu za tu specijalnu priliku, ali mladi Petrović nije otišao na tu proslavu. Prišao mi je i rekao da neće ići na slavlje, da mu je utakmica protiv Bosne mnogo važnija, iako se i na maturu ide samo jednom u životu. E sad, poređenja radi, jedan drugi veliki talenat u to vreme iz Šibenke, Ivica Žurić, je pobegao to veče iz karantina i otišao na matursko veče iako tamo nije pripadao, nije slavila njegova generacija. Zato je Dražen bio takav igrač. Košarka mu je bila iznad svega u životu", zaključio je Đurović.
VOJSKA (1983-1984)
Nakon te sezone Petrović odlučuje da odsluži vojni rok. Zahvaljujući Tomislavu Simiću, nekada velikom talentu jugoslovenske košarke, danas sportskom direktoru OKK Juniora iz Niša, dobili smo neobjavljene fotografije iz vremena kada su zajedno služili u Mornaričko-nastavnom centru u Puli. Dražen je predvodio veoma jaku ekipu koja se takmičila i u domaćem Kupu, stigla do četvrtfinala i tamo tesno izgubila od Jugoplastike.
Nadimak od italijanskog novinaraU karijeri je Dražen imao mnogo nadimaka. U Šibenci je bio Mali, u Nju Džersiju Petro, Španci su ga zvali Genije... Jedan od onih koji se danas najčešće upotrebljava je "košarkaški Mocart", o njemu je i Dražen imao lepo mišljenje. "Meni je najdraži kompliment onaj što mi ga je dao Enriko Kampanja, novinar iz Milana. On me nazvao košarkaškim Mocartom", istakao je Petrović.
"Slike su iz Pule, bio sam u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici, u Mornaričko-nastavnom centru. Imali smo respektabilnu košarkašku selekciju koju je predvodio Dražen Petrović, ali je u njoj bilo puno poznatih igrača, poput Mohorovića, Dukana, Čarapića i ostalih. Savez nam je dozvolio da igramo nacionalni Kup, Prvenstvo Jugoslavije nismo imali pravo. I Kup smo mogli da igramo samo do finalnog turnira, jer je pobednik predstavljao državu u Evropi, a Mornaričko-nastavni centar to nije mogao. U prvim utakmicama smo izuzetno lako izlazili na kraj sa svim protivnicima. Pobedili smo u osmini finali tadašnjeg prvoligaša, ekipu Kvarnera, a ispali smo tesnim porazom u četvrtfinalu od Jugoplastike. Nismo imali velike pripreme za to takmičenje, nekih desetak dana, ali kvalitet tima je bio veliki."
Iako je već bio poznat i popularan, Dražen se ponašanjem nije izdvajao u odnosu na ostale vojnike.
"Naš košarkaški tim je imao posebnu spavaonu i bili smo odvojeni od ostatka vojske. Bili smo neka vrsta promotera Mornaričko-nastavnog centra. To je bilo vreme kada nisu postojale velike razlike između mladih košarkaša. Iako je on već tada bio velika zvezda, ni po čemu se nije isticao, sa svima je imao korektan odnos. U tim uslovima, gde smo bili upućeni jedni na druge, dosta smo se dobro slagali. Ja nisam primetio nikakvu nadmenost u njegovom ponašanju, sasvim normalan momak. Ono što je meni ostalo u sećanju, ja sam tada igrao neku Drugu ligu u tadašnjoj državi. Na treninzima sam bio stalno sa njim u ekipi, a kao drugoligaški igrač sam se pored njega nadavao poena. To je bio još jedan njegov dodatni kvalitet, činio je saigrače boljima. Svi koji su igrali sa njim u ekipi davali su više na parketu. I u tim uslovima u vojsci videla se njegova posvećenost, a ja sam od njega mnoge stvari video prvi put, poput načina zagrevanja, priprema za utakmicu... Dok smo se mi odmarali od treninga on je na poligonu u krugu kasarne radio trbušnjake, vežbe, trčao... Kad god je imao priliku da bude u sali ostajao je najduže i šutirao", istakao je Simić o Draženu prilikom prisećanja na vojničke dane.
"U Šibenci sam se dokazivao. Želeo sam i dres reprezentacije, i u tome sam uspeo. Ocenio sam da je vreme da odem, da je za moj igrački uspon bolje da pređem u veći klub, u kome mogu da postignem više. U vojsci sam, kao svaki mladi čovek, puno toga shvatio, najpre da je svaki korak posle nje hodanje u dalje dokazivanje i potvrđivanje. Ti koraci neuporedivo su teži, jer afirmacija nalaže čoveku da reši i sve ostalo što prati karijeru", govorio je kasnije Dražen Petrović o periodu provedenom u Šibeniku i JNA.
Drugi deo vojnog roka Dražen provodi u Sarajevu i Beogradu, a na košarkaškoj sceni u Jugoslaviji počinje pravi rat oko toga ko će dovesti najvećeg evropskog talenta u svoje redove. U to vreme je bio zabranjen odlazak u inostranstvo igračima mlađim od 27 godina, pa je otpadala mogućnost da neki bogati klub u svoje redove dovede takvog dragulja, a zainteresovana je bila čitava Evropa. Zainteresovana je bila i Amerika. Univerzitet Notr Dam je pominjan kao buduća destinacija Petrovića, jer se na školovanje moglo ići van granica SFRJ. Ali, nakon Olimpijskih igara 1984. Dražen je prelomio i potpisao za zagrebačku Cibonu. Pričalo se da je ponovo ključnu odluku u tom transferu imao rođeni brat Aco, koji je već par godina nosio dres Vukova sa Tuškanca.
Mlađi brat nije krio da je želeo da igra pored starijeg u timu, ali je isticao da su za njegovu odluku ipak bile bitnije činjenice da Cibona igra u Kupu šampiona i to što je upisao Pravni fakultet u Zagrebu. U to vreme je bilo apsoutno nezamislivo da se mladi sportista ne školuje paralelno sa obavezama koje ima u ekipi.
Jedna od ekipa koja je bila razočarana Draženovim izborom bio je i beogradski Partizan. Petrović je tokom vojnog roka dva meseca proveo trenirajući sa crno-belima i po "čaršiji" se pričalo da je selidba u prestonicu već gotova stvar. Koš Mihovila Nakića u poslednjoj sekundi u finalu Prvenstva protiv Crvene zvezde bio je možda i presudan da Dražen odabere Cibonu, jer je samo prvak države igrao Kup šampiona, pandan današnjoj Evroligi.
Ipak, u odluci da pređe u Zagreb ne može se izostaviti ime Mirka Novosela, tadašnjeg trenera Cibone i selektora reprezentacije Jugoslavije. Novosel je u jednom intervjuu hrvatskom magazinu "Košarka" iz maja 2004. godine i priznao da je itekako imao uticaja u Draženovoj odluci, a da je čak i reprezentaciju Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu iskoristio da uigra tu fantastičnu generaciju tima iz glavnog grada Hrvatske.
"Imali smo već formiranu ekipu kojoj je trebao igrač poput Dražena. Kada je Aco došao u Cibonu Dražen je imao 13 godina, ali smo već tada znali da će postati vrhunski igrač. Sam je išao na treninge, radio je znatno više od drugih. Pratili smo njegov napredak sa velikim interesovanjem, a Dražen je dolaskom Slavnića u Šibenku pokazao strahovit napredak. Sa 17 godina je bio u prvoj ekipi, ali je istovremeno bio i pod strahovitim pritiskom beogradskih klubova, Splita, Zadra, a i mi smo imali interes u svemu tome. Te sezone 1983/84 Dražen je bio u vojsci u Sarajevu i svi su mu činili ustupke, od Partizana, Bosne i svih ostalih... Uporedo sa svim tim igrama i igricama odvijala se druga akcija, Olimpijske igre u Los Anđelesu 1984, gde sam kao vatrogasac morao da preuzmem vođenje reprezentacije, a istovremeno sam to iskoristio da uigram svoju prvu petorku. Tako sam na Igre poveo Branka Vukićevića, zbog koga sam morao da odbacim Stojka Vrankovića. Nažalost, Stojko nije bio igrač Cibone, a tu su mi bili još i Andro Knego, Nakić, kao i Aco i Dražen...", otkrio je 20 godina kasnije Novosel.
Nastaviće se...
