Ovo je bila pripremna sezona za moj ulazak na Saveznu ligu i pred kraj sezone već se uveliko šuškalo da će doći do ozbiljnog podmlađivanja liste sudija. Deset mladih sudija je pripremano celu sezonu za, ne toliko smenu generacija, već mešanje generacija koje je planirao da to leto sprovede čika Raša Šaper. Sa nama je agresivno rađeno na edukaciji cele sezone, bila su organizovana predavanja i praćenja utakmica, pa se sa setom prisećam tih vremena kada je sudijama pružana prava obuka i to svake nedelje!
Verujem da i sadašnje sudije od prve lige na dole teško mogu da se sete da li su prethodnih petnaestak godina imali više od dva obavezna okupljanja godišnje i to samo kad je neophodno sprovesti testiranja. Elem, malo duži uvod nikako ne treba da znači da ćemo da pričamo o sudijama u ovom blogu (iako ga piše sudija u duši i srcu). Ovde smo da se ponovo vratimo u „srpsku Bolonju“ i čuvenu kraljevačku „kutiju šibica“.
Baš u vreme kada je košarka u Srbiji bila na vrhuncu popularnosti, a u Kraljevu se tražila karta više za utakmice Sloge, Zoran Milašinović je odlučio da uloži materijlana sredstva u još jednu ekipu u pomenutom gradu – Mašinac. Krenuli su od beton lige (Druge srpske lige ili kako se već zvala) i godinu za godinu napredovali, da bi se na kraju domogli prve. Utakmica o kojoj pišem je iz sezone kada su igrali Prvu srpsku ligu i bili poprilično dominantni.
Mašinac je osnovan kao studentski klub još davne 1982. godine i na samom početku je okupljao zaljubljenike u košarku, pre svega sa Mašinskog fakulteta (otuda i ime). Međutim, nedostatak kvalitetne košarke i naravno klubova koji će imati jake mlađe kategorije i razvijati dodatno tada izuzetno veliku bazu mladih košarkaša u Srbiji, verujem da je bio glavni motor pokretač da se u Kraljevu izdigne još jedna ekipa do najjačeg nivoa takmičenja.
Kako i rekoh, za utakmice Sloge su se karte kupovale nedeljama unapred, a ispred hale je neretko ostajalo po par stotina ljudi koji nisu mogli da uđu. Zvuči kao bajka?
Mašinac je rastao sa mojom generacijom sudija i dugo je vremena bio u senci „moćne Sloge“. Sećam se Pante koji je bio generalni sekretar kluba, ali je u stvari bio alfa i omega u organizaciji samog Mašinca. Panta je čvrsto držao sve konce u svojim rukama, mislim još od samog osnivanja Mašinca i verujem da je jedan od najzaslužnijih što je Mašinac bio bitan šraf u srpskoj košarci.
Ipak, sa tada najboljim igračem Milošem Pejićem koji se nakon igračke karijere otisnuo u trenerske vode, sjajnim Razićem koji je izrastao u odličnog kondicionog trenera i ostalim klincima, Mašinac je bio veoma respektabilna ekipa. Možemo videti da je na utakmicama srpske lige bilo prisutno po 1.000 gledalaca, koje poslednjih godina teško možemo da vidimo na utakmicama ABA lige (srpsku ligu ne gledaju više ni članovi šire porodice igrača i trenera, nažalost).
Sećam se kraljevačkih gradskih derbija koje sam sudio, a koji su bili pravi mali „bratoubilački rat“. Na takvim utakmicama koje su se igrale u najjačem rangu takmičenja u narednim godinama u odnosu na ovu utakmicu, neretko je ispred hale ostajalo po dve hiljade ljudi, a u staru kraljevačku „Halu sportova“ ulazilo je duplo više nego što je kapacitet dozvoljavao i to par sati pre utakmice. Stvarno zvuči kao bajka, gledajući prazne hale u sadašnjoj KLS.
Kroz Mašinac je prošao veliki broj sjajnih igrača i trenera i verujem da je i to pomoglo da Kraljevo postane pravi košarkaški centar, a gradska „kutija šibica“ hala iz koje retko ko mogao odneti oba boda. A, sjajni ljudi koji su Mašinac samo sportskim rezultatima izdigli od potpuno amaterskog kluba do prvoligaškog, verujem da će uvek ostati upamćeni po onome što su uradili za ondašnju košarku.
(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)
