Od samog starta popularni Vasa je morao da se nosi sa ogromnim pritiskom na svojim plećima. Od najmlađih dana se takmičio sa starijima od sebe, poredili su ga sa raznim slavnim plejmejkerima iz istorije košarke, a on je dobio svu slobodu u igri na raspoloaganju, kako to obično biva u klubu kakav je Mega Basket.
Već tada mnogi nisu verovali u njega, iako je igrao veoma dobro za svoje godine, pronalazile su mu se mane i gotovo konstantno je bio na meti skeptika. Mada, naravno, bilo je i onih koji su prepoznali talenat koji poseduje i znali su da je bilo potrebno kvalitetno "brušenje" kako bi se od uglja napravio dijamant.
Nakon što je napustio Beograd i otisnuo se u inostranstvo, stvari nisu dobro krenule za junaka naše priče. Ambiciozni Bajern Minhen nije želeo da istrpi igrača koji je u jednom trenutku imao i velikih problema sa povredom lakta. Odigrao je 54 utakmice za sezonu i po, a na parketu je provodio nešto više od 10 minuta na parketu, što je nedovoljno za bilo kog mladog igrača.
Kasnije je pozajmljen Crvenoj zvezdi, ali je i tamo nastupao samo kao rezervni plejmejker, odnosno kao ispomoć u pohodu na titulu u ABA ligi i Superligi Srbije. Iako pehari ponekad umeju da podignu samopouzdanje kod igrača, čak ni oni osvojeni u pomenutim takmičenjima nisu bili dovoljni za popularnog Vasu, koji je od najmlađih dana učen da se ne zadovoljava sporednom ulogom. Takođe, u crvenom-belom dresu je morao da se suoči sa nepristojnim skandiranjem sopstvenih navijača, kojima nećemo davati previše pažnje.
Bio je neophodan "restart", odnosno novi početak. Mesto gde će biti lider i gde će imati odrešene ruke. Gde će moći da bude ono što jeste, gde će biti istrpljen i gde će imati poverenja u njega. Taj klub je bio Tofaš i tu počinje vrtoglavi uspon budućeg standardnog reprezentativca Srbije.
Ukoliko ste čitali naš portal, mogli ste da posvedočite o Micićevoj renesansi. Prvi put od odlaska iz Mege je imao utakmice sa preko 20 postignutih poena, pobede koje su ostvarene isključivo njegovom zaslugom... Na kraju krajeva, njegov tadašnji tim se plasirao u plej of Superlige Turske i to nakon jedne od luđih utakmica u istoriji ondašnjeg takmičenja.
Ono što Vasa može je prepoznao ni manje ni više nego Šarunas Jasikevičius, koji je možda i ključni faktor za ono što je rođeni Kraljevčanin. Definisana mu je jasna uloga u Žalgirisu, posvećena je pažnja njegovim nedostacima i u potpunosti mu je povraćeno samopouzdanje. Iako je bi rezerva Kevinu Pengosu, ne može se reći da je bio na margini svoje ekipe. Štaviše.
Svoj defanzivni napredak, pogotovo u odbrani "jedan na jedan", iskazao je vrlo brzo. Popularni Šaras ga je postavljao da čuva najbolje protivničke igrače, pritom, Micićeva napadačka produkcija nije ispaštala. Imao je veoma dobru statistiku i bio je jedan od najvažnijih šrafova u mašineriji "zelene šume", koja je te sezone bila najprijatnije iznenađenje u Evroligi, jer se domogla polufinala Fajnal fora u Beogradu. Malo joj je nedostajalo da se plasira u finale, ali je Fenerbahče tada bio ipak bolji.
Prelazak u Anadolu Efes je ponovo probudio skepticizam u ljudima. Trener Ergin Ataman u našoj zemlji nije mnogo popularan, klub je verovatno jedan od najneuspešnijih u istoriji Evrolige i izgledao je kao da nikada ništa neće osvojiti, osim nekim volšebnim spletom okolnosti. Može se čak reći i da je sumnja bila osnovana u to vreme.
O, kako smo samo pogrešili.
Baš kada je Micić stigao u Istanbul, klub je počeo da doživljava neverovatan preporod. Strukture unutar istog su počele da funkcionišu, od sportskog do marketinškog sektora. Anadolu Efes je od kluba u koji se dolazilo samo da se zaradi novac postao pravi takmičarski div. Kao i u svakom uspešnom sportskom kolektivu, uspostavljene su jasne uloge svih u timu, počev od igrača, pa preko stručnog štaba, doktora, fizioterapeuta itd.
Micić je bio spreman. Imao je šta da ponudi i našao je zlatnu sredinu između košarkaša kakav je bio u Tofašu i kakav je bio u Žalgirisu. Tačnije, to je bio idealan miks lidera na terenu i igrača od uloge. Vasilije je postao jedan od onih sportista koji sve rade na terenu i koji se savršeno adaptira nastalim situacijama.
Ali, iako je sve bilo skoro idealno, bilo je potrebno vreme da stvari legnu na svoje mesto. Ni Rim se nije izgradio za jedan dan, zar ne?
Svima je već postalo jasno da je Anadolu Efes potpuno drugačija ekipa u odnosu na prethodne godine, pa čak i decenije. Zvučna imena poput Kris Singlton i Džejms Anderson, nisu imali problem sa time da nemaju mnogo loptu u rukama. Uspostavljena je fantastična hemija u timu, a Micić je svojim partijama na obe strane terena postepeno postajao nezamenjiv.
Ipak, posle jednog neuspešnog nastupa na Fajnal foru 2019. godine, a zatim i prekida svih takmičenja usled izbijanja pandemije koronavirusa i to u trenutku kada je Anadolu Efes dominirao, postavljalo se pitanje da li bi ekipa mogla pre svega psihološki da se povrati. Pritom, njegov ponajbolji igrač, Šejn Larkin, doživeo je povredu zbog koje je propustio skoro pola ove sezone.
Ovo je samo bio znak da Vasilije Micić istupi i preuzme na sebe vodeću ulogu u timu. Mada, stvari nisu dobro počele za "pivare". Zauzimali su donju polovinu tabele Evrolige. Bila im je potrebna serija uspeha, inače bi san o tronu pao u vodu. To se i dogodilo. Anadolu Efes je osam puta uzastopno trijumfovao i osigurao je plasman u plej of, a kasnije i Fajnal for, gde je u fantastičnom maniru došao do istorijskog pehara.
Svi smo mi koji volimo košarku, navikli smo da kritikujemo i pretvaramo se da smo treneri. Možda je takvo ponašanje čak i opravdano. Ipak smo rasli uz neverovatne asove i navikli smo na uspehe. Ali, priča Vasilija Micića je idealan pokazatelj kako nikoga nikada ne bi trebalo otpisati. Jer, on je napravio dijametralno suprotnu karijeru od onoga što su mnogi prognozirali.
Ime Vasilije potiče iz grčke reči "basileios", što znači "car" ili "carski". A, Micić nam je pokazao da je on upravo to - car Evrope.
(foto: EuroLeague; Basket Dergisi)
