Danas smo verovali ili ne u Prištini, u vreme kada se tamo igrala I srpska liga. Nije loše da ovo napomenem, jer jednog dana kada neke nove generacije budu našle ovaj blog, verujem da im ništa neće biti jasno. Elem, tih godina, pred same nemire na Kosovu i Metohiji, iako je situacija bila prilično naelektrisana i napeta, lokalna samouprava je našla dovoljno snage i materijalnih sredstava da održi aktivnim Košarkaški klub „Priština“ i da učestvuje u zvaničnom takmičenju. Iako nije bilo nimalo lako ni njima da organizuju sve utakmice bez incidenta kao domaćini, ni gostujućim ekipama da dođu u mesto odigravanja, liga se ipak igrala.
U to vreme, ne sećam se da li se kolima moglo bezbedno ići u Prištinu. Kao mladi sudija svakako nisam ni imao automobil, pa sam dolazio javnim prevozom koji je saobraćao redovno i bez problema. Iako je putovanje trajalo dugo, u ovom gradu su nas čekali sjajni uslovi i potpun komfor, pa smo imali vremena da se odmorimo kako treba. Iako nisu imali nikakvu obavezu, domaćini su uvek organizovali dnevni odmor u najboljem hotelu u gradu (mislim da se zvao „Beograd“, ali nemojte mi zameriti ako sam pogrešio) uz sve obroke i transport od hotela do hale i nazad. Sećam se da smo se iz Prištine vraćali noćnim autobusom, koji je čini mi se kretao nešto oko ponoći, pa smo nakon utakmice i večere polako ispraćani na autobusku stanicu.
Ako me pamćenje dobro služi, službeni predstavnik čijeg se prezimena ne sećam (mislim da se zvao Dejan) sve je sjajno organizovao i uvek nam je bio na usluzi. Po pravilu naš kolega, Bratislav "Baćko" Dimić, bio nam je drugi domaćin. Sećam se da sam svaki put odlazio i do njega kući da nas i on dodatno ugosti, a kad god nije sudio bio je svakako tu pored nas sve vreme. Tako da je put u Prištinu bio sasvim bezbedan i lagodan.
U hali je poslednjih sezona bilo par stotina gledalaca i par stotina milicionera, što u uniformama, što u civilu, pa mislim da za nas nije bilo bezbednijeg mesta za suđenje. Domaći su po pravilu bili jako srčani i borbeni i teško mogu da se setim utakmice koju su izgubili lagano, ma koliko protivnik bio jači i kvalitetniji. Ova utakmica čiji sam novinski isečak našao nije bila ni nalik tome, jer su domaći bili daleko bolji i kvalitetniji i zadovoljili su se sa samo 11 poena razlike na kraju. Sećam se Dželatovića i Vlahovića koji su bili te godine pogonska snaga ekipe, ostalih igrača ne.
A ujutro, kada smo stizali u Beograd i polako sa autobuske stanice kretali ka kući, uz „Sportski žurnal“, u kojem je već bio izveštaj sa utakmice, zaboravljalo se naporno putovanje i ostajale samo lepe uspomene. Kao što je ova koju sam vam ispričao.
Do narednog utorka i neke druge zanimljive utakmice, budite mi dobro i zdravo!
(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)
