Kada se osvrnem na vreme kada je zemlja i ceo region bio u borbi sa sankcijama, ratovima, inflacijama, raspadanjem starih i nastajanjem novih zemalja i svim ostalim nedaćama, ne mogu da se otmem utisku da je košarka iz godine u godinu rasla i razvijala se u pravu kraljicu sportova. Malih centara bilo je pregršt, svuda je odzvanjala košarkaška lopta na betonskim terenima, a klinci su imali istinske idole kojima su težili.
Baš u to neko vreme, moj prijatelj Srđan Stojanović, koji je tada bio i po rangu i zvanju daleko bolji sudija od mene, pozvao me je na veoma neuobičajenu utakmicu - na prvo prvenstvo Istočne Baranje i Zapadnog Srema. Uz napomenu da se sudi volonterski, „za večeru“. U to vreme je još bilo ratnih dejstava na tim prostorima i kada sam čuo gde treba da idemo, prva asocijacija je bila „da li je bezbedno?“. Ali nijedna utakmica se nije odbijala. Seli smo u bordo Zastavu 128 i krenuli put Vukovara.
Naš domaćin Vlada Narančić je sve organizovao sjajno, u skoro nemogućim uslovima. Ipak, prelazak „granice“ nije bio ni malo prijatan, a vožnja po razrušenim delovima zemlje uz povremeno „iskakanje“ vojnih patrola na kontrolnim punktovima, podsećala nas je gde se nalazimo. Moj prvi ulazak u Vukovar i ta slika zauvek će mi ostati u sećanju. Ali, ne bih o tome pisao. Želim da pišem kako se košarka igrala i tamo gde je bilo skoro nemoguće da se igra, a sve uz ogromnu energiju i ljubav prema sportu ljudi koji su u svemu učestvovali.
U sali nije bilo parketa celom površinom terena, pa smo na nekim mestima i mi i igrači zamišljali liniju. U svlačionicama su bile obešene uniforme, na utakmice su igrači dolazili direktno sa položaja. Semafori nisu radili baš najbolje, ali su tu bili obruči, mrežice, koševi i čarobna narandžasta lopta koja je okupila pedesetak ljudi i u ta dva sata odvela ih na neko potpuno drugačije mesto.
Mi sudije smo bili daleko iznad nivoa igre, pa nije bilo nekih grešaka. A i kada ih je bilo, nikome na pamet nije padalo da se buni ili protestuje. Verujem da su tako cenili trud koji smo mi uloožili da se taj dan čuje lopta u sali. Sve je bilo baš sportski. A, nakon utakmice, na zasluženu večeru, pa polako nazad kući. Sećam se prve večere u Vukovaru u hotelu, koji je bio prazan, a mi jedini gosti restorana. Krenuh do toaleta u jednom momentu, a u holu ogromna rupa na podu promera najmanje tri metra. Srećom ograđena, jer u polumraku je možda ne bih ni primetio. Kada sam se vratio za sto nazad i pitao šta je sa rupom, rekoše mi da je tu i dalje neeksplodirana bomba koju treba da izvade kad bude vreme i nastaviše mirno da večeraju. Jednostavno, nama je sve to bilo čudno i nenormalno, ali su se svi oni navikli da funkcionišu i žive u tim uslovima.
Setiću se još i Milorada Manojlovića „Kiselog“, koji je vodio ekipu Borovo selo i sa kojim smo dugo godina nakon toga ostali u kontaktu i družili se kroz letnje kampove.
Uspomene ostaju i nikada se neće ugasiti. Kao što se nadam da se nikada neće ponoviti sve ovo što je narod sa ovih prostora morao da preživi.
I na kraju, stvarno mi nije bila ideja da bilo koga podsećam na sve strahote kroz koje su prošli svi narodi na prostoru bivše „Juge“. Niti da otvaram stare rane. Samo sam pokušao da opišem snagu košarke, koja je sve to vreme opstajala na ovim prostorima, zahvaljujući velikoj ljubavi svih nas koji smo bili oko nje.
(foto: Privatna arhiva Milana Mažića)
