Kažu da blog treba da sadrži neke lične impresije i iskustva. Ja, pogledavši unazad, vidim da sam blogove iskoristio kako bih javnosti približio sudije kao sastavni deo košarkaškog sporta. Naravno da bitan segment sudijskog života predstavlja usavršavanje i razmatranje stručnih tema. A to će biti i suština onoga što sledi u narednim redovima.
Razmišljajući o segmentu koji može biti zanimljiv, a pitanje je same struke, došao sam do zaključka da sigurno ima mnogo toga o čemu bi otvoreno moglo da se diskutuje. Odabrao sam igru rukama u napadu i odbrani, jer je to segment pravila koji se kod nas ne primenjuje na najbolji način, što dovodi do multiplikovanih problema na svim nivoima takmičenja. Da ne budem pregrub, interpretacija ovog člana Pravila igre je malo drugačija nego u drugim delovima sveta.
Pre nego što krenem u samu teoriju, želim da naglasim još jedno - u Srbiji sudije "odrastaju" i edukuju se sa igračima. To praktično znači da sudija kreće od najnižeg nivoa takmičenja (što je i logično), gde i igrači kreću da stiču prva košarkaška znanja. Ono što nije logično je da u tim nivoima takmičenja nema starijih sudija, već samo početnika. Tako se ograničava mogućnost ispravne edukacije, ne samo sudija, već i igrača koji počinju svoju karijeru i obuku. Zašto je to tako ne znam i ne mogu da shvatim, iako verujem da ima opravdanih razloga.
Kada igrač od svog početka nauči da se u odbrani pomaže rukama više nego što je to Pravilima igre dozvoljeno teško se od toga odvikava. Tako na najkvalitetniji niovo takmičenja u Srbiji dolazi 90 odsto igrača koji igraju nepravilnu odbranu preteranom upotrebom ruku. U tim okolnostima je apsolutno nemoguće striktno poštovati Pravila igre, iako tu već imamo dovoljno obučene sudije za to. Svakako da bi ispravna edukacija od samog početka bila mnogo jednostavnije i efikasnije oruđe u pravilnoj obuci igrača (i sudija, naravno).
Interesantno je da se u toku karijere sudije neuporedivo više obučavaju individualno nego igrači, obuhvatajući i teorijsku obuku samih Pravila igre. Ali, sudije su primorane da prihvataju "postojeće stanje na terenu", te da budu popustljivi u segmentima košarke koji nisu u striktnom skladu sa Pravilima igre, kako ne bi previše upadale u oči. To ne znači da oni vremenom ne dobiju dovoljnu obučenost i u ovom segmentu, te istu primenjuju u evropskim takmičenjima, jer se to od njih i traži.
A sad da pojasnim ono što teorija kaže. Naravno, prevedeno na jezik razumljiv zaljubljenicima u košarku, ne samo stručnjacima. Nedozvoljena upotreba ruku je segment koji se primenjuje prilikom dosuđivanja grešaka i igraču odbrane i igraču napada. Sudijski se ovaj segment Pravila igre može razgraničiti na dva prilično različita dela (a tako se i primenjuje) - kod igre niskih i visokih igrača. Generalno se svi kontakti prilikom dosuđivanja ovako klasifikuju, jer nije isti intenzitet kontakta koji napravi igrač visine 190 santimetara sa 85 kilograma i igrač visine 210 santimetara sa 130 kilograma...
Što se tiče niskih igrača, oni u većini slučajeva odbranu igraju "face to face", pa im je igrač koga čuvaju ispred i u vidnom polju. Svi se fokusiraju samo na igrača sa loptom, ali se odbrana igra i na igraču bez lopte, s tim što su tu ograničenja malo striktnija. Kaže se da igrač sa loptom mora očekivati da će biti čuvan, pa je igraču odbrane dozvoljeno da igraču sa loptom priđe onoliko blizu koliko želi. ALI, BEZ DODIRA! U nastavku pojašnjenja se kaže da je povremeno dodirivanje ("hand chacking" ili "bockanje") tog igrača u zoni kukova dozvoljeno, ali da taj kontakt koji se ostvaruje bude kratak, umeren i da ne ometa kretnju protivnika. Jasno je da iz ovoga proizilazi da odbrana mora da se, kako i teorija košarke zahteva, bazira isključivo na nogama. Kod nas se igrači od malih nogu uče da bez prekida (držeći permanentno ruku na boku igrača) imaju kontakt sa igračem napada kad je ovaj ispred njih. I onda je potpuno logično da se ta ruka upotrebi kada su noge "spore" i ne mogu pravilno da odigraju odbranu. Napomenuću da je stalni kontakt ruke na boku igrača po Pravilima igre (i u međunarodnim takmičenjima) automatski lična greška.
Igrač bez lopte, pak, ne treba da očekuje da će biti čuvan i on se ne sme, po Pravilima igre, dodirivati. Takođe mu se mora ostaviti dovoljno prostora da promeni pravac kretanja u odnosu na brzinu kojom se kreće. Eventualno dodirivanje igrača napada koji nema loptu je dozvoljeno samo kada je on van vidnog polja igrača odbrane, ali i tada samo blago i povremeno dodirivanje, kako bi se procenio položaj igrača koji vam je iza leđa. Kod nas se ovaj segment primenjuje veoma slabo i ovaj blog svakako ne bi bio dovoljan da samo nabroji koje vrste kontakata se tu događaju na terenu. Jedan od čestih je - uhvati igrača za šorts ili dres, da ti ne pobegne...
Kada su u pitanju visoki igrači, najčešće smo svedoci borbe za poziciju centara na niskom postu (i tu se javljaju najveći problemi prilikom dosuđivanja grešaka). Tu igrač odbrane, osim guranja kolenom (o čemu ovde ne pričamo), često koristi ruke da "bampuje" igrača napada i izvede ga iz ravnoteže (isto to "bampovanje" se koristi i u tzv "razbijanju kretnje igrača napada", uglavnom kroz reket). Igrači napada ovde koriste ruke za hvatanje protivnika (kod nas je uobičajeno držanje za šorts ili dres), a po prijemu lopte i za "hooking", kada se slobodnom rukom kojom se ne dribla telo postavlja u bolji položaj u odnosu na protivnika i koš. Najintenzivniji kontakti nastaju kada se igrač napada i odbrane bore za poziciju koja će ga dovesti bliže igraču sa loptom (igrači odbrane da bi sprečili pas, a igrači napda da bi primili pas). Ovi kontakti koji proizvode visoki igrači su često neumerenog intenziteta i umnogome podižu agresivnost i nivo tenzije na terenu.
Kod igre centara je bitan još jedan detalj. To je čuvanje igrača koji je primio loptu, a igrač odbrane je između njega i koša koji napada. Razne su teorije razvijane u tom segmentu. Ono što je potpuno nedozvoljeno, bez obzira na nivo kontakta, je dve ruke na boku ili leđima napadača. Takođe, potpuno ispružena ruka nije dozvoljena. Dozvoljen je kontakt podlakticom, koja je fiksirana unutar cilindra igrača (nema odgurivanja istom). Ovakve situacije se kod nas skoro nikada ne dosuđuju kao lična greška.
Ruke se koriste i prilikom demarkiranja, kada se ne uspostavi dovoljno oštra kretnja sa brzom promenom ritma, već se rukama pomaže odgurivanjem igrača odbrane, da bi se dobio neophodni prostor da se lopta primi. Bio sam svedok da pojedini treneri uče igrače da se tako demarkiraju. Odgurivanje (brzo i intenzivno) se često koristi i u skok situacijama, da bi se došlo do lopte. Tu se kreativno koriste i "lagano" guranje laktom ili držanje igrača kako ne bi mogao da skoči (stariji igrači su znali lukavo da stanu na nogu igraču sa kojim su u skoku, nekada čak i prilikom podbacivanja).
Po samim Pravilima igre većina gore nabrojanih stvari je nedozvoljena i trebalo bi da bude sankcionisana kao lična greška. Igra rukama generalno podiže agresivnost na terenu i proizvodi niz drugih nedozvoljenih kontakata koji su reakcija na istu. Rekao bih da, primenjujući nepravilnu odbranu rukama od malih nogu, takav način odbrane postaje navika, pa je vremenom igrači prihvataju kao normalnu i dozvoljenu. Ova činjenica proizvodi dodatne probleme, ako se takva odbrana sankcioniše, jer igrač često ne shvata da je uradio nešto loše i reaguje na dosuđenu grešku.
Dosta problema nastaje na međunarodnim takmičenjima, kada tako obučeni igrači nastupaju protiv onih tehnički, u tom segmentu, potkovanijih, pa je na terenu razlika velika. Jer, lako je uočiti svaki kontakt kada jedna ekipa igra rukama, a druga ne. Takođe, veliki broj sudija iz nekošarkaških zemalja striktno i bez osećaja sprovode Pravila igre, pa se svaki takav dodir sankcioniše. Mladi igrači se često sa ovakvim novitetima susreću na letnjim turnirima (prvenstva Evrope mlađih kategorija), ali to su samo oni koji nastupaju za reprezentaciju, što je jako mali broj.
Odgovornost za lošu edukaciju igrača nosi i sujeta. Kod nas nije praksa da treneri pozivaju sudije na treninge kako bi pojasnili igračima određene situacije (iako to ništa ne košta). Samo pojedini treneri to rade, uglavnom u predsezoni. Takođe, treneri reprezntativnih selekcija, znajući sa kakvim problemima će se na turnirima sretati, uglavnom pozivaju sudije da održe predavanje vezano za ove i druge teme, a potencirajući tu na "evropsku" primenu Pravila igre. Naravno da je jako teško da igrači prihvate te informacije nakon godina treniranja u drugačijem režimu, ali svakako da pozdravljam ovakve inicijative koje daju kakav takav efekat.
Sve izneto gore svakako da nije usmereno ka cilju "naći krivca za trenutno stanje", jer su krivi svi pomalo. Od sudija, preko trenera i igrača. Rešenja za ovaj problem svakako ima. Jedan od njih je pravilna edukacija svih pomenutih i insistiranje da se Pravila igre striktno poštuju. U tom cilju bi svi činioci košarkaške igre morali sesti za jedan sto i napraviti strategiju, kojom bi za par godina dobili znatno obučenije sudije, trenere i što je najvažnije igrače na svim nivoima takmičenja. U rešavanju ovog problema bi bilo mnogo stručnijih ljudi od jednog sudije, koji bi dobrom strategijom doveli stvari na svoje mesto. Pitanje je samo - da li ima i većih problema od ovog u našoj košarci!?
(foto: FIBA)
