Segment po segment, svakih 15 dana pokušavam da rešim po jednu nedoumicu koja se u javnosti javlja, a vezana je za život sudija. Ovoga puta rešio sam da se pozabavim problemom komunikacije sudija, koja je pod stalnom lupom javnosti. Kako bih što jasnije objasnio ovaj deo sudijskog života, pokušaću da svoje tvrdnje potkrepim činjenicama.
Može se reći da je komunikacija jedan od najvažnijih segmenata u karijeri svakog sudije. Kroz istoriju ona nije bila toliko bitna, pa se sećam priča starijih kolega koje su me učili da "sudija priča samo pištaljkom". Tako smo dolazili u situaciju da su sudije mogle ranije da postanu međunarodne, a da ne poznaju niti jedan strani jezik. Međutim, sve više međunarodnih takmičenja uslovilo je razvoj komunikacije sudija na svim nivoima.
Ja bih komunikaciju sudija razdvojio na dva segmenta: van terena i na terenu. Po mojoj proceni, oba su veoma važna, mada je prvi daleko zapostavljeniji, a pokušaću da objasnim i zašto.
Van terena sudija ima potrebu za komunikacijom na više strana. Svako od nas je u stalnoj komunikaciji sa organizacijama u kojima sudi (Evroliga, ULEB, FIBA, ABA, BIBL, KLS...) i ta komunikacija se uglavnom obavlja pisanim putem u elektronskoj formi ili telefonom. Van terena postoji i komunikacija među sudijama (iako verujem da mnogima to smeta). Mi se dogovaramo među sobom oko organizacije putovanja, razmenjujemo informacije, čak se i družimo (što istim onima još više smeta). Ja sam imao sreću da sam deo generacije koja je jako povezana i srećan sam što se družimo i porodično, čak i u vreme kada nije sezona?!?
Poseban segment komunikacije van terena je (NE)komunikacija sa medijima. Kako je došlo do toga da je sudijama "zabranjeno" da daju izjave sedmoj sili ne znam i ne mogu da se setim. Još kada sam ja položio za sudiju (u prošlom veku), svi su mi govorili da "kad te novinar pozove da te nešto pita, reci mu da ne smeš ništa da kažeš za novine". Možda je to bio odbrambeni mehanizam ili najjednostavniji način kako da se izbegnu objašnjavanja nekih situacija?
Pokušavajući da prodrem u srž ovog problema malo sam proučavao Propozicije takmičenja i Pravila igre i našao samo jednu rečenicu u istima za koju sam prilično ubeđen da se kroz razne Propozicije provlači već desetinama godina. U najnovijim je sadržana u članu 34 - KODEKS i kaže: "Sudije ne smeju o svojim izjavama navedenim u Protokolu sa utakmice da obaveštavaju javnost". Mislim da je ta rečenica generisana u sledeću: "Sudije ne smeju da komuniciraju sa medijima pre, tokom i posle takmičenja o svim pitanjima vezanim za njihov posao". Verujem da je svima nama mnogo lakše da se ovako ponašamo, jer su i mediji naučili da ni o čemu ne smemo da pričamo pre, tokom i posle sezone, pa nas ništa i ne pitaju.
Ovim su sudije sebe dovele u poziciju da se o njima sudi na osnovu izjava svih drugih. A, na našem podneblju svedoci ste kakve su te izjave, bez obzira ko ih za javnost daje. Takvu nakaradnu sliku o sudijama ne mogu promeniti sva delegiranja za sva finala na svetu, kao posebne potvrde kvaliteta koje dobijamo iz svih takmičenja u Evropi.
Na terenu je stvar nešto drugačija. Forsiranjem od strane međunarodnih institucija koje vode takmičenja u Evropi (da ih ne nabrajam sve), u poslednjoj deceniji menja se odnos sudija prema akterima utakmica. Iz faze da "sudije pričaju samo pištaljkom", prevashodno na međunarodnim utakmicama, rekao bih, primorani smo da komuniciramo sa učesnicima istih. Naravno, primorani sa zadovoljstvom, jer na većini terena van granica naše zemlje ta komunikacija se vrši na krajnje uljudan način i u kratkom vremenskom periodu (desetine sekundi).
Tako, na uljudno pitanje trenera ili igrača u vezi sa nekom odlukom, treba uljudno i odgovoriti i pojasniti tu odluku. Rukovodioci takmičenja u Evropi su se odlučili na ovaj korak jer dobrim pojašnjenjem odluke edukujemo aktere utakmice Pravilima igre, što dovodi da se slične situacije ne ponavljaju. Da je to bio pravi potez dokazuje i činjenica da se broj tehničkih grešaka zbog prigovora u poslednjih par godina u Evropi rapidno smanjio. Ja na prste jedne ruke mogu da nabrojim tehničke greške zbog prigovora koje sam dao na međunarodnim utakmicama u poslednjih pet sezona, a sudio sam ih preko 120!
Kod nas je surova realnost malo drugačija. Komunikacija koju imamo na terenu nije uvek prijatno ćaskanje sa igračima i trenerima. Ne želim da grešim dušu, u našoj košarci i dalje ima veliki broj izuzetno vaspitanih aktera, koji čak i kada je adrenalin na gornjoj granici ne posežu za psovkama i prostim rečima. Ima, naravno, i onih drugih koji se teže obuzdaju.
Prilično različitu sliku od one koju srećemo širom Evrope smatram da pravi prenaglašeno bavljenje sudijama i zakulisnim radnjama od strane većine košarkaške javnosti. Verujem (iako ne pratim redovno stranu štampu svih zemalja Evrope) da ni u jednoj zemlji koja nije na Balkanu nema toliko priča o sudijama u lošem kontekstu, što stvara dodatno nepoverenje u nas. To nepoverenje nesvesno, verujem, preuzimaju i akteri utakmica, pa u samom startu imaju komunikaciju "u gardu" prema nama.
Moram još da napomenem da je tokom utakmice sudijama striktno zabranjena komunikacija sa publikom, pa čak i gestikulacijom. Na prozivke sa tribina treba odgovoriti u skaldu sa Pravilima igre - opomenom, a zatim i odstranjivanjem dela publike ako je potrebno. Naravno da se ovakav korak izbegava kad god je to moguće.
Kod komunikacije sa akterima utakmica isključivo se mora ponašati u skladu sa Pravilima igre. Odgovor na neprimerene gestikulacije aktera ili ružne reči su isključivo opomene ili direktne tehničke greške. U takvim situacijama uglavnom se akter koji je "preterao" u nesportskom ponašanju pokušava smiriti neposrednom komunikacijom, a ako to nije moguće sankcioniše se u skladu sa Pravilima igre.
Iako mogu da kažem da smo svi mi na terenu na istom poslu, jer od košarke živimo i njome se aktivno bavimo, ne radimo baš svi u tom smeru. Fale nam sastanci pre početka lige, predavanja igračima i trenerima od strane sudija i sudijama od strane trenera. U razvijenim košarkaškim zemljama su ovi sastanci obavezni i to više puta u toku sezone. Takođe, sastanci rukovodstva takmičenja (u koje ubrajam sudije i delegate) sa predstavnicima klubova su više nego poželjni, jer se tu definišu pravila ponašanja i sa njima se svi upoznaju, a na taj način se izbegavaju mogući problemi. Ne sećam se da su takvi sastanci održani od kada sam ja na najvišem rangu takmičenja u Srbiji, a to je, kako rekoh, još od prošlog veka.
Sve gore navedeno je poželjno, pa da bih bio kompletan u ovoj priči valjalo bi da kažem i šta nije. Svakako da je van terena nepoželjna svaka komunikacija sa medijima kojima se komentarišu odluke rukovodstva takmičenja ili kolega, i to ne samo za vreme takmičenja, već i posle. Svedoci smo bili jedne od istorjskih emisija sportskog novinara Vladana Tegeltije, koji je u svoju emisiju "SOS koš" doveo najboljeg evropskog sudiju, Iliju Beloševića. Tegi je više nego korektno u 45 minuta uspeo da spakuje ogroman broj pitanja, od kojih niti jedno nije bilo vezano za takmičenja koja su u toku ili su upravo završena. Verujem da bi bilo pitanja za mnogo dužu emisiju, jer su se ista nizala kao na traci, što pokazuje koliko je javnost željna sudijskih razmišljanja, a ne samo tračeva i vređanja u koje su sudije uvedene, ne svojom voljom. Tako mogu da iskoristim svoj Blog i zahvalim se Vladanu što je imao sluha za ovakav potez.
Na kraju, da kratko zaključim: košarka je zabava za široke narodne mase i igra se, pre svega, zbog publike. Igrači i treneri su oni koji moraju da budu u prvom planu, a svi ostali (sudije, direktori klubova, komesari, menadžeri...) su tu da bi pomogli da se sve odvija na pravi način. Svako od njih ima svoj zadatak koji, ubeđen sam, pokušava da uradi na najbolji način. Javnost bi trebalo da bude bazirana na, pre svega, igračima, ali ne sme da bude uskraćena za sve segmente takmičenja koji zajedno košarku čine kraljicom igara.
(foto: FIBA)
